Pretio opšti haos

SPREMALA se Titova poseta SAD. SIV je odredio Božu Samonikova, šefa savezne Udbe, da bude šef obezbeđenja. Drug Tito je tada išao na Brione i rekao je svom šefu kabineta da mene obavesti da je on odredio da ja budem šef obezbeđenja:
- Reci da sam ja to lično odlučio, a on zna šta to znači.
On je onda mene pozvao čim je došao u kancelariju i rekao je:
- Druže Slavko, tebe je drug Tito odredio da ti budeš šef obezbeđenja. Ja sam rekao:
- Pa, kako? Samonikov je određen od Izvršnog veća.
- Ništa. On je rekao šta ja tebi imam da kažem, jer sam ga i ja to pitao.
Obratim se Izvršnom veću, predsedniku DŽemalu Bijediću i pitam ga šta je to bilo. Kaže:
- Ništa, ti si određen za šefa obezbeđenja.
Ja se onda obratim Sekretarijatu inostranih poslova i tražim da se vidim sa odgovornima iz američke i kanadske ambasade i za dva-tri dana pomerim odlazak operativaca, jer je trebalo sutradan da krenu na put. Morao sam da preduzmem niz mera za obezbeđenje druga Tita u SAD, mada su pripreme bile u toku. Pozvao sam Nemeta Šošija, koji je bio šef Udbe na Kosovu, i tražio sam od njega da odmah ide za NJujork i da okupi Šiptare i da im kaže da budu mirni, da ne prave neku gužvu.
Kad sam održao sastanak sa SIP-om i sa ambasadama, onda sam ja dan-dva posle ovog razgovora otišao za SAD. Tamo je bio ambasador Bogdan Crnobrnja, ali on je bio već povučen iz SAD, tako da je ostao jedan otpravnik poslova sa kojim sam bio u dobrim odnosima. Došli smo u ambasadu i rekli smo šta hoćemo i onda sam tražio lica sa kojima ću da razgovaram o problemima obezbeđenja. Amerikanci nikako nisu zakazivali taj sastanak i ja sam preko ambasade svakog dana insistirao. Poneo sam i neke materijale koje smo mi imali o emigraciji, koje sam dao Amerikancima da oni znaju koji su to ljudi kojima oni treba da poklone pažnju.
Pre mog polaska, od Žike Jovanovića sam tražio da mi da podatke za sve ljude iz Srbije koji su u SAD. Iste podatke sam tržaio i od šefa Udbe za Jugoslaviju. Kada sam dobio sve te informacije, ja sam tek onda otišao u Ameriku.
Odseli smo u Plavoj kući. Tu je bila organizovana i ishrana. Ta kuća je preko puta Bele kuće. Kada sam došao tamo, video sam jednu ploču na kojoj je pisalo da su tu pokušali da ubiju Trumana, njihovog predsednika, i da su poginula tri policajca. Mi smo otišli na ručak i ja sam bio sa jednim generalom iz Cije koji je bio u obezbeđenju predsednika SAD Ričarda Niksona. Na ručku je bio i otpravnik poslova naše ambasade i ja sam od generala tražio razlog zbog čega oni meni ne organizuju sastanak sa ljudima zaduženim za obezbeđenje našeg predsednika. On se bio iznervirao i počeo je povišenim tonom da govori da mi ne trebaju ti sastanci, šta imam ja tu, oni imaju sposobnu policiju, mi ne treba da se mnogo mešamo, to je njihova stvar, itd. Setio sam se one ploče na Plavoj kući i rekao sam:
- Izvinite, ja sam verovatno preterao u nepoverenju.
I posle sam sa njim vrlo prijateljski razgovarao o drugim stvarima. Kad smo posle ručka sišli pred Plavu kuću, ja sam zamolio generala da mi objasni šta piše na toj ploči i o čemu se tu radi. On je počeo da čita glasno i tada su svi počeli da se smeju koji su bili sa nama. Preko puta te Plave kuće je bio službeni ulaz za Belu kuću. Kad je on video da je naseo, onda je rekao:
- Šta ti hoćeš, hoćeš sastanak sa odgovornima za bezbednost? U četiri sata imaš sastanak s tim, u šest sati s tim, u osam sati s tim licima!
Mislio sam da on preteruje kad tako olako kaže, ali spremimo se i odemo na sastanak u četiri sata, prvo sa šefom ličnog obezbeđenja predsednika Niksona. Kao uvod, počeo sam da govorim zašto smo mi tražili razgovor, a on je rekao:
- Ne treba to. Recite vi šta hoćete.
Mi smo rekli šta mi tražimo, kakvo obezbeđenje želimo i da njegova dva policajca budu stalno sa mnom. Poseta predsednika Tita uspešno se završila. Služba bezbednosti je profesionalno obavila svoj posao i zadatke.
Počele su studentske demonstracije i protesti na Beogradskom univerzitetu. U Domu omladine, preko puta Doma studenata na Novom Beogradu, držan je sastanak omladinskih radnih brigada. Studenti pokretači bunta tražili su da uđu u salu i započeli su tuču, jer im brigadisti nisu dozvolili ulazak. Milicija je intervenisala i onda su se ti studenti sutradan žalili da ih je milicija tukla.
Vlada Mijanović, proklamovani vođa bunta, imao je povezanu glavu kao neku čalmu, međutim, ustanovilo se da ni od jedne ambulante nije tražio pomoć. Scenario postupka bio nam je poznat. Osnovna parola: komunisti su buržuji, postojeći sitem treba rušiti. Stvarala su se jezgra na mnogobrojnim fakultetima, o čemu sam informisao vrh Srbije. Toga dana sam bio sa Stanojem Aksićem, tada potpredsednikom RIV u Novom Pazaru. Spavali smo u Sopoćanima kad su nam oko četiri sata ujturu javili da treba da se hitno vratimo u Beograd, jer su počele demonstracije na Univerzitetu.
Krenuo sam odmah za Beograd. Kad sam kod Kraljeva izašao iz Ibarske klisure, pozvao sam sve područne organe SUP i naredio im da pošalju miliciju za Beograd. Kad sam stigao u Beograd, obavestili su me šta je bilo u toku noći. Odmah sam otišao kod Branka Pešića, koji je bio predsednik Skupštine grada Beograda. Tamo su bili Nikola Bugarčić i još neki drugovi, bio je i Miloš Minić, predsednik srpske skupštine. Bugarčić je detaljno obavestio o proteklim događajima.
Kolona studenata je zaustavljena kod podvožnjaka za Beograd. Danas taj teren drugačije izgleda. Tu su sada blokovi Novog Beograda. Nisu mogli da prođu za Beograd, jer je policija blokirala podvožnjak. Glavni cilj demonstranata je bio stvaranje nereda u Beogradu. Tu se bila skupila poveća grupa studenata, a u blizini se nalazio jedan kamiončić koji je bio okrenut nizbrdo. Ja pozovem Nikolu Bugarčića da idemo među studente. Otišli smo kod njih, počeli da razgovaramo. Tada je došao Veljko Vlahović koji je hteo da im govori kao predratni studentski lider. Mijanović je vikao: “Nećemo te! Uaa!” i pustio je kamiončić da krene na njega. Ja sam poturio rame da zaustavim da ne krene taj kamiončić, jer bi ga pregazio. Vlahović nije mogao brzo da se skloni, jer je jednu nogu izgubio u Španiji. Onda je pritrčala milicija i sklonila taj kamiončić.
Kad su jugoslovenski funkcioneri pokušali da ih umire govoreći o svojim iskustvima sa Beogradskog univerziteta pre rata itd, to je delovalo kontraproduktivno. Oni su sve više navaljivali da probiju kordon milicije i prođu za Beograd, što im je bio cilj, jer su bili izolovani. Tad sam odlučio da intervenišem. Dao sam znak Nikoli Bugarčiću da ih milicija rasturi. Milicija je intervenisala, neki su dobili pendrek i cela grupa je pobegla prema Studentskom domu na Novom Beogradu.
Razlozi što smo im branili da tako organizovano uđu Beograd jesu višestruki. Stanje je bilo veoma naelektrisano. Penzionisani oficiri, koji su stanovali u kućama na Novom Beogradu, pretili su da će da pucaju na njih ako oni pođu u Beograd. Tu bi pala krv i ne bi se znalo ko je vinovnik te tragedije. Obavešteni smo da su moguće velike provokacije. Imali su plan da dođu u Beograd, izazovu nerede i da ruše po gradu. U njihovu akciju se uključio jedan broj lica koja nisu imala nikakve veze sa studentima. To je bio osnovni razlog što smo im zabranili da uđu u Beograd.
Posle te akcije otišao sam u Dom studenata. Tu sam zatekao LJubu Tadića. On mi je rekao:
- Šta ti hoćeš, Slavko Zečeviću, da rušiš ovu mladost? Kažem:
- LJubo, valjda ne misliš da ne vidim o čemu se ovde radi!
Otišao sam u Dom i pošto sam video da je Miloš Minić sasvim bezbedan kod njih, vratio sam se u kancelariju. Bilo mi je jasno da je policija završila svoje i da je sada potrebna brza politička akcija. Međutim, video sam da su politički ljudi razjedinjeni, uplašeni i nesposobni da brzo razreše ovaj problem. Mogle su se očekivati političke komplikacije.

MIJANOVIĆ SA ČALMOM
NA tom mestu skupilo se dosta beogradskih, srpskih i jugoslovenskih rukovodilaca. Bugarčić i ja posmatarli smo i procenjivali nastalu situaciju. Neki studenti su sedeli i čitali nešto, neki su se bili izuli, dok je Vlada Mijanović bio vrlo grlat, pretio je i predstavljao se kao vođa studentske i narodne bune. Prišao sam i pitao ga:
- Što si zavio tu čalmu!
On je rekao:
- Pa, milicija me je povredila.
Naredio sam mu:
- Skidaj čalmu, majku ti mangupsku!
On skide, a ono nigde nikakve povrede. Jedan broj njih, to uže jezgro, izmišljali su da su tučeni od milicije i na taj način hteli su da stvore zlu krv u odnosima između milicije i studenata, a s tim i naroda.
(NASTAVLJA SE)