Franjo prepao Tita

KAD sam stigao, svi su se iznenadili sem DŽemala Bijedića, koji je znao da ću ja da dođem njegovim avionom. Franjo Herljević pozove mene i generala Rapa, da idemo kod druga Tita u pet sati, tačno. Kad smo seli u kola, on kaže: “Slušajte, vi nemate ništa tamo da govorite. Ja ću da govorim, a vi treba samo da potvrdite ono što ću ja da mu kažem”. Ja sam rekao: “Ako mene pita, ja ću govoriti o onome o čemu me pita”. On je morao da pristane na to. Kad smo došli kod druga Tita, on je rekao drugu Titu, otprilike, da mi odgovaramo za njegovu bezbednost kod nas u zemlji, a da u stranoj državi ne možemo da odgovaramo jer nemamo takvog uticaja.
On je toliko prepadao Tita sa tim merama bezbednosti, da mi Tito nikad nije izgledao manji. On se bio skupio u fotelji i ćuti. Ničim nas nije ponudio. Kad je Franjo završio rečima da i mi isto mislimo, Tito kaže: “Pa, dobro, ako nemaju šta da kažu, što su onda ovde došli?” Tražio sam reč i kažem:
“Druže Tito, ovo što je drug Franjo rekao, to je tačno, ali mi smo preduzeli niz mera”, pa kažem šta smo sve preduzeli, “i ja garantujem da će ove mere bezbednosti biti sasvim dovoljne”. Tito onda traži da se ponudi viski i kaže: “Pa, bogati, što mi to ne kažete!” Ja sam njemu ispričao sve što smo mi preduzeli i smatrao da je to dovoljno za potpunu bezbednost.

ROKADA AVIONA

PRETHODNO smo u Beogradu uhvatili glavnog teroristu “Crvenih brigada”. On je inkognito došao u Beograd i mi ga uhapsimo. Nas dvojica smo dugo razgovarali i dogovorili se da on obezbedi da se ništa ne preduzima protiv Tita od terorista u zamenu za njegovo puštanje na slobodu i odlazak iz zemlje. On je obećao da neće ništa on da preduzima, a u slučaju da neko drugi to bude pokušao, on će me obavestiti. Ja ga na datu reč pustim. On je otišao avionom za Irak. O svemu tome su znala još dva, tri druga.
Nekoliko puta smo posle bili posluženi. NJegovo raspoloženje se promenilo. Franjo je popio nekoliko viskija sa Titom, on je, inače, voleo da popije, pa kad smo završili, on se prvi pozdravi sa Titom, pa general Rapo, pa onda ja. Tito meni kaže: “Iskalabuči mi avione”. Ja kažem: “Šta kažete?” “Iskalabuči mi avione”. Ja onda zaćutim. Nisam smeo ni Franji da kažem za to jer je on to meni lično rekao kad sam se sa njim pozdravljao. Ja onda potražim generala Žutića. Kažu mi da spava i da ne mogu da ga bude. Ja kažem: “Budite vi njega. Imam nešto da mu kažem što mu je drug Tito poručio”.

KASNI LIČANKA

Probude oni njega i ja mu kažem: “Drug Tito mi je rekao to i to. Ja ne znam šta to znači, ali on mi je rekao da se obratim tebi i da ćeš ti sve to da središ... U stvari, trebalo je izmeniti protokolarni red letenja aviona. Mi onda odredimo kojim redom će da lete avioni. U prvi avion odredimo novinare i lično osoblje, u drugi pratnju i obezbeđenje, a u trećem avionu se nalazio Tito sa rukovodiocima koji su sačinjavali delegaciju.
U stvari, izmenimo redosled prvog i trećeg aviona. Odredimo da taj prvi avion, kad nadlećemo Italiju, pošalje telegram predsedniku Italije kao da Tito šalje, pošto nadlećemo njihovu zemlju. Isto smo posle tako postupili kad smo nadletali Španiju, Portugal i druge zemlje. Svi su verovali da se Tito nalazi u prvom avionu.
Sutradan je celo jugoslovensko rukovodstvo u određeno vreme došlo na aerodrom u Puli kada je Tito trebalo da krene na put. Pošto Tito nije došao, dao sam znak da poleti prvi avion. Pošto su rukovodioci koji su došli na ispraćaj znali da prvim avionom treba da leti Tito, iznenadili su se i čudili šta je to sada. Kada je Tito ulazio na aerodrom u Puli, dao sam znak da poleti drugi avion. Kada je došao, Tito je počeo da grdi Jovanku: “Ova moja Ličanka nikako da se spremi, stalno nešto zaboravlja, tako da smo morali da zakasnimo”. Kad je on ulazio u avion, rekao sam mu da je sve urađeno onako kako je rečeno. On se meni zahvali i ja sam poslednji ušao u avion i seo na svoje mesto.
Jedan Slovenac, koji je bio šef protokola, digao je galamu kako ćemo sada da pošaljemo telegram italijanskom predsedniku kada Tito prelazi preko Italije, jer je aparatura u prvom avionu. Rekao sam da je sve sređeno i da ne pravi problem. Onda je on rekao Titu, a Tito je pozvao mene i pitao šta on hoće. Kažem: “Ne znam šta hoće, sve je urađeno”. Onda on prasnu, on je to inače umeo, i kaže: “Nemoj ti da se mešaš, vidiš da su oni to sve sredili!”
Proleteli smo Italiju, Španiju, Portugal i sleteli na Azorska ostrva. Na Azorskim ostrvima bio sam u toku pripreme puta, tako da su mi bili poznati bezbednosni uslovi. Avion koji je nosio ekipu bezbednosti spustio se skoro u isto vreme kad i Titov avion. Sačekao ga je guverner ostrva. Tu smo malo sedeli dok su avioni punili gorivo. Tito je razgovarao sa guvernerom, bile su ranije neke demonstracije na Azorima, i onda smo posle kraćeg zadržavanja nastavili put za Karibe. Pri sletanju, Žutić vidi neki kran blizu piste, pošto su Nemci popravljali pistu, pa se Žutiću učinilo da avion može da zakači kran kad se bude spustio. On podigne avion ponovo u vazduh pozove mene i pita: “Vidiš li onaj kran?” Sa visine je delovalo kao da je na samoj pisti. Kad smo bolje osmotrili, videli smo da on ne ugrožava bezbednost sletanja. Ja se vratim na svoje mesto, a Tito kaže. “Šta? Ovaj kran je zadao muke?”

NEMA
PRISLUŠKIVANJA

SA aerodroma smo otišli u hotel gde smo bili rezervisali prenoćište. Uredili smo direktnu vezu s Jugoslavijom. Kod telefona bio je neprekidno dežurni njegov ađutant general Kostić. Titov apartman bio je odmah uz tu kancelariju gde je dežurao Kostić. Jovanka je došla i pozvala sestru u Beogradu i slučajno uključila neki alarm i telefon je počeo da zuji. Ja sam bio otišao da se odmorim kad mi javiše da brzo dođem, jer se telefon prisluškuje. Ja dođem, čujem zujanje telefona. Pozovem odmah njihovog šefa pošte da dođe u sobu hotela. Osetim da je Tito došao do vrata, a pošto se tu nalazio ovaj šef pošte, ja povišenim tonom: “Šta ste vi ovde uradili sa ovim telefonom?” On ćuti. Uđe u sobu, isključi onaj alarm i kaže: “Ja nisam kriv, gospodine, što vi ne znate da rukujete telefonom”. Osetim da Tito posle odlazi od vrata.
Onda smo sleteli u jednu meksičku provinciju, mislim da se zove Vagas ili tako nekako. Na aerodromu su bili napravili jednu tribinu odakle je drug Tito trebalo da im se obrati prigodnim govorom, a odatle se dalje išlo autobusima. Odjedanput, ja vidim, nema nikoga više na aerodromu, samo neki ljudi, poluobučeni, tiskaju se oko Tita. Ja onda dođem i počnem laktovima da ih odbijam, da ih teram, i autobus sa Titom ode.
NJihova služba bezbednosti organizovala je policajce da voze kamione sa, navodno, građevinskim radnicima i materijalom. Dok sam se zabavio oko ovih navodnih radnika, autobus je krenuo. Vidim jedan taksi, nemam nikakvih drugih kola, zaustavim ga i on mene odveze tamo gde će drug Tito da dođe. Susret je bio u memorijalnoj kući osnivača njihove nezavisne države.

“MOGLI SMO DA IZGINEMO... “
KAD smo došli u Meksiko, vidim neke ljude koji mi liče na Cigane čergare. Ja pozovem kapetana njihove bezbednosti i pitam: “Ko su ti, pa, sad ovi?” On podiže košulju jednom od njih i ja vidim ima pištolj. Ja ćutim, ništa ne kažem. U to stiže Tito. Bio je jedan veliki ceremonijalni doček, on je položio vence na spomen-bistu njihovog osnivača i oslobodioca. Odatle krenemo avionom za njihovo turističko letovalište na obali mora. Ja sam bio smešten u istom hotelu gde i drug Tito. Pošto se napravila velika gužva oko dočeka druga Tita u Vagasu, jer nisu bili obavešteni ko su oni takozvani rednici, onda je Jovanka rekla Titu: “Eto, kakvog si ti izabrao da ti bude šef obezbeđenja! Ovde smo mogli da izginemo”. Pošto su neki naši čuli kako Jovanka komentariše funkcionisanje sistema bezbednosti, neki od njih su počeli napamet da pričaju u korist Jovankinog mišljenja.
(NASTAVLJA SE)