Zapaljivo zbog oružja

"KOSOVCI" su pokrenuli pitanja akcije sakupljanja oružja i Prizrenskog procesa. Nekoliko dana pošto sam bio na Kosovu i sa njima se dogovorio da ne pokreću ta pitanja, otišao je na Kosmet Pera Stambolić, tada predsednik Saveznog izvršnog veća. U razgovoru sa njim, oni su ga obavestili da razmišljaju da pokrenu pitanja akcije Udbe u sakupljanju oružja i Prizrenskog procesa. Pera im je rekao da oba slučaja mogu slobodno da pokrenu.
Znao sam da nije dobro ni za njih ni za nas da pokreću ta pitanja, ali više nisam mogao ništa da učinim. U tim procesima bilo je dosta nasilja. U vezi sa Prizrenskim procesom hteli su obnovu sudskog postupka. Drugovima koji su vodili ove akcije nisam zamerio ono što su radili, nego zato što su vrlo nestručno to radili. Na primer, oko Prizrenskog procesa oni su utvrđivali samo kako je neko dolazio, pa donosio novac, neke poruke, a ništa nije dokumentovano.
Oko oružja, sve je bilo pod rukovodstvom Oblasnog komiteta, oni ništa nisu radili van tih direktiva. Te dve akcije su iskoristili Albanci da razjare nacionalizam kod njih. Rekao sam Šiptarima da će to da košta mnogo i njih i nas, misleći na Službu.

PROGON SARADNIKA
ONDA, kod mene su dolazili Goranci i rekli su mi da to što se radi na Kosmetu ne valja i da neće dobro da se završi. Došao je kod mene Mehmed Hodža, bio je sposoban "udbovac". On je došao i obavestio me da su i njega progonili. Rekao sam da mu niko ne može ništa i davao sam mu mesečnu platu iz republičkog sekretarijata. To je bio Albanac jasne i postojane jugoslovenske orijentacije. Meni nisu nikad postavili pitanje o njemu, jer su znali da nemaju zašta da ga gone. On je bio stvarno pošten i principijelan čovek. "Kosovci" su objavljivali imena saradnika Udbe i većinu starih "udbovaca" proganjali. Oko toga smo imali dosta razgovora i sporenja, ali smo tu stvar razrešili.
U Beogradu, u CK, u partijskim komitetima počeli su da traže da se saradnici Udbe politički i zakonski gone i da se javno obelodane imena. Ja to nisam dozvoljavao. Bilo je rasprave, posebno oko Dragana Markovića. On je bio član CK SK Srbije. Problem je bio što Udba nije prekinula odnos sa njim kada je postao član CK, što je bila uobičajena praksa, nego ga je i dalje, po inerciji, držala na vezi. Dugo vremena saradnja sa Udbom i Oznom bila je znak visokog patriotizma i poverenja prema ličnosti sa kojom se sarađuje. Vremenom su se ti odnosi promenili.
Drugo je pitanje vrbovanja pripadnika suprotne strane, ali radilo se o proverenim partijskim kadrovima. CK je formirao jednu komisiju u vezi s ovim slučajem. Hteli su da ga kazne i isključe iz CK. Tražili su od mene da im napismeno dam da je on sarađivao sa Udbom. Ja to odbijem i kažem Bobiju da to ne dolazi u obzir. Bobi, iznenađen, pita: "Kako ne dolazi u obzir?", kaže. "Pa, je li radio?", "Jeste, radio", kažem, "ali ne možemo mi to pismeno da damo. To bi značilo da će sutra svi koje budemo hteli da angažujemo reći da smo neozbiljno društvo i da ćemo da ih izdamo u određenoj situaciji. Neće prihvatiti saradnju, niti pružiti pomoć. S kime ćemo onda da radimo?" Ništa pismeno nismo dali.
To je bio kategorički stav Službe u celini, kada su bili u pitanju saradnici. Udba jeste pogrešila što ga je držala na vezi, ali mene je interesovalo kako će to da se odrazi na rad Službe ubuduće. Tu smo se malo natezali, ali mi smo ostali pri svom stavu. Glavna poluga obaveštajne i kontraobaveštajne službe su saradnička mreža i tehnička sredstva, bez njih nema efikasne službe.
U toku preispitivanja rada Službe, formirana je komisija koja je trebalo da utvrdi materijalno-finansijsko poslovanje Službe. Ta komisija je vršila popis stvari i predmeta koji su se nalazili u Službi. Komisija je sve popisala, složila i napravila zapisnike. Bilo je raznih špekulacija od pojedinih pripadnika Udbe i ja sam posebno vodio računa da svi koji su bili umešani u špekulacije moraju da odu iz Službe. I to je bilo naše kategoričko opredeljenje.

POKLONI ZA SKRIVANJE
RUKOVODSTVO CK je donelo odluku da se obustavi taj rad, međutim, mi smo nastavili da radimo i nismo hteli iz određenih razloga da obustavimo rad ove komisije.
Špekulacije i zahvatanja društvene imovine bili su opšta pojava u svim republikama i SFRJ. Razvijao se svojevrsni vid korupcije. To su radili razni ljudi iz oblasti privrede, ali u saradnji sa ljudima iz vlasti. Postavilo se pitanje i "Geneksa". Bio sam za to da se stvar istera na čistinu. Odredili smo jednu komisiju koja je radila na ovim pitanjima, međutim, ja sam video da to može da me odvuče u drugu krajnost. Ispostavilo se da su mnogi ljudi iz političkog i državnog aparata dobijali neke poklone, tako da je bilo malo rukovodilaca iz Republike koji nisu bili na spisku "Geneksa" i nešto dobijali. Bilo je i nekih ubistava i međusobnih obračuna.
Kada smo podneli izveštaj Republičkom izvršnom veću, SIV je ubrzo obustavio dalji rad na ovim pitanjima u celoj zemlji. Međutim, mi smo sve to bili perfektno priveli kraju. Mislim da je o ovome i Tito konsultovan. Posle ovakvih političkih stavova i odluke SIV, više nismo radili na ovim pitanjima. Preuzeo sam načelnika SUP iz Užica da vodi istragu oko tih materijalnih slučajeva dok smo na njima radili. Mirko Popović je vodio republičku komisiju koja je trebalo da podnese izveštaj o ovim pitanjima. On je napravio taj izveštaj i podneo ga RIV Srbije.

"ŠTO ME GONE?"
JEDNOG dana Ratko Dražević je pozvan na informativni razgovor. S njim je razgovor vodio Steva Puvalić, zamenik republičkog sekretara. Steva vrši pritisak na njega, uhvatio ga u nekim nepravilnostima i terao ga na čistinu. Ratko bi to lako priznao, ali ne zna šta Steva sve zna, a bio je umešan u mnoge stvari. Dođe on kod mene, i pita me: "Što ovaj mene stalno goni?" Ja mu kažem o čemu se radi, a on: "Uh, ja sam mislio da je on mene nagazio za nešto gadnije! Dobro, sad je u redu. To nema nikakve veze". Otišao je kod Steve i objasnili su se. Naravno, to je sam odmah "samokritički" priznao.
Oko reorganizacije Službe postojala su dva suprotna mišljenja. Jedni su hteli da se Služba što više smanji i po ovlašćenjima oslabi. S druge strane, ja sam težio da Službu sačuvam maksimalno koliko se može. Najsloženija situacija bila je u beogradskom odeljenju. Tamo su Pop Đoković i još nekoliko njih svašta radili i Gradski komitet je imao u vidu tu njihovu delatnost. Doveli su Službu, takoreći, do ničega.
Posle reorganizacije Službe državne bezbednosti, na red je došao sektor Javne bezbednosti. Ovaj sektor je bio dosta zapušten. Tražili smo čoveka koji bi mogao da vodi ovu službu i dobili smo na kraju Šovša iz Vojvodine, koji se pokazao kao dobro rešenje za ovu službu. U Beogradu nisam dao ništa da se menja i dogovorio sam se sa Nikolom Bugarčićem da on organizuje Službu, da takva najbolje odgovara Beogradu. On je bio moj pomoćnik i načelnik Beogradskog sekretarijata unutrašnjih poslova.

ZAŠTO SLUŽBA ŠPIJUNIRA
BOBI me je pozvao jedno veče kod sebe u kuću, da mi kaže da ne treba da sarađujem sa vojskom, odnosno vojnom službom bezbednosti. Pitao sam ga iz kojih razloga treba prekinuti saradnju. Rekao je da oni ne znaju zašto Služba špijunira određene kadrove. Ja se nisam složio da prekinem saradnju sa vojnom službom, već da raspravimo to pitanje. Razgovarao sam sa njim dosta dugo i pokušao da objasnim naš koncept razvoja Službe i šta bi značilo da Služba opet ostane sama, da se izoluje, što bi dovelo do pada efikasnosti njenog rada. Nisam bio uveren da je to prihvatio.

(Nastavlja se)