Metla posle plenuma

PRE IV plenuma, već od šezdesetih godina, osećala se uznemirenost, pa i nesigurnost, pre svega političkih i privrednih krugova. Nove društvene i ekonomske promene, dolazak novih kadrova i povezivanje sa svetom menjali su svest ljudi, način poslovanja i političkog delovanja i zahtevale bržu promenu pogleda i sistemskih opredeljenja. Samoupravljanje i odnosi unutar njega bili su nova komponenta društva. U toj situaciji, Državna bezbednost, pre svega, Kontraobaveštajna služba - nije se snašla i pokušala je da i dalje kontroliše čitavo društvo, što realno nije bilo moguće.
Pojačani su praćenja, obrada, kontrola i prisluškivanje ljudi, što je stvaralo nesigurnost rukovodećih kadrova. Procenjivanje delovanja pojedinaca postalo je dosta subjektivno pravo Službe, koje je bitno uticalo na poziciju čoveka. Osećaj i fama o opštoj kontroli Udbe bili su mnogo veći od stvarnog delovanja ove službe. Greška Službe bila je što nije javno reagovala na stvaranje takvog javnog mnjenja, nego ga je čak i pospešivala.
Takav osećaj u društvu doveo je do toga da je u društvenoj svesti stvoren otpor prema ukupnoj Službi unutrašnjih poslova, posebno Državnoj bezbednosti. Vremenom se taj otpor povećavao. Plenum su mnogi prihvatili, ne zbog verovanja u ono zašta su bili optuženi Ranković, Stefanović i Lukić na Plenumu, već zbog pritisaka koji su opravdano ili neopravdano osećali od Službe bezbednosti. U takvim situacijama najčešće su najgrlatiji oni koji imaju putera na glavi.

SMENA SRBE SAVIĆA
ODMAH posle Plenuma, ubrzane su promene rukovodećeg kadra u službi bezbednosti, nezavisno od stvarne lične odgovornosti za ono zašta je služba politikom bila osuđena. Srba Savić je smenjen, a mene je CK Srbije, posle dobijenih procena i ocena, odredio za republičkog sekretara, a Skupština Srbije, po hitnom postupku, imenovala na tu funkciju.
Odluka CK SK Srbije i moje imenovanje za republičkog sekratara Službe unutrašnjih poslova izvršeno je u kratkom vremenu, tako da mene skoro nisu ni pitali, bolje rečeno, saopštili su mi to kao konačnu odluku CK SK Srbije. Pozvan sam u Beograd da položim zakletvu. Pošto sam položio zakletvu, ja se vratim u Kragujevac i zakažem sednicu sreske skupštine, na kojoj sam podneo ostavku na dužnost predsednika. Na moje mesto, do kraja mandata ili konačne odluke od daljoj sudbini srezova u Srbiji, izabran je Velja Marković, do tada potpredsednik. Na ispraćaju, drugovi sa kojima sam radio, kupili su mi lovačku pušku. Ja sam se, kao i svi drugi rukovodioci koji se nisu kartali, pomalo tradicionalno porodično bavio i lovom, mada nisam bio veliki i strastan lovac, kao moj brat Mića. U Beograd sam odmah prešao i počeo da rešavam probleme u, najblaže rečeno, haosu koji je nastao u službama unutrašnjih poslova Srbije posle Brionskog plenuma.
Otpor u rukovodstvu Srbije prema Službi bezbednosti bio je naglašen. Posebno se insistiralo na otpuštanju starih kadrova Uprave državne bezbednosti. Novi načelnik republičke Udbe bio je Rajko Đaković, koji nije imao iskustva u radu ove službe. Pošto je bio član CK SK Srbije, on je sekretara CK Bobija obavestio da se nedovoljno radi na otpuštanjima starih kadrova iz Službe. Bobi (Radosavljević) me je pozvao na razgovor.

UDBA U UDBI
REKAO mi je da to treba energičnije da radimo, mogu me optužiti da sam za Rankovića ako to ne radim brže, itd. Rekao sam da teško mogu na taj način da rešavam problem Službe i nisam se složio da treba radikalno da otpuštamo ljude. Rekao sam da ljudi na sastancima moraju da se pitaju jedni o drugima i da oni sad rade svi svoje poslove do konačnog rešenja. "Ja ne mogu", rekao sam, "ništa da lomim preko kolena. Na kraju krajeva, ako ste me postavili da budem komandant broda, ja ne mogu sad da ga topim. Moram da spasavam što se spasavati može. Mera je da li je pojedinac vršio zloupotrebe ili ne i da li je profesionalno i odgovorno obavljao svoj posao". Mnogi drugovi iz partijskog i državnog rukovodstva pokušali su da na ovaj način opravdaju sebe.
U Sekretarijatu nisam rekao da sam razgovarao sa Bobijem. Pozovem novinara Zvonka Logara i kažem mu da sam spreman da dam intervju koji treba sutra da izađe. Predložim da intervju diktiram njegovoj supruzi koja je bila vrstan novinar, da ga ona stenografiše i kada ga prekuca da mi ga pročita da vidim da li je to ono što ja hoću da izjavim. On kaže: "U redu". Izdiktiram taj intervju u kome izjavim - to je težište intervjua - da je postojala Udba u Udbi, da se zna ko su ti ljudi, da su radili po direktivama koje su osuđene na IV plenumu, a da je gro "udbovaca" časno i profesionalno radilo svoj posao. Sutra je u "Politici" izašla čitava strana sa mojim intervjuom.
Ujutru me zove Bobi da dođem kod njega u CK. Kad sam došao, pita me šta sada znači taj intervju. Kažem da ne znam, da sam ranije dao taj intervju, a da ne znam zašto su sada odlučili da ga objave. On kaže: "Pa, dobro, šta ti to znači Udba u Udbi?" "Potpuno se tačno zna koji su to ljudi", kažem, "ima tu i onih koji su u aparatu CK, u vlasti i u Udbi, i tačno se zna ko su. Ne možemo sada samo Udbu optužiti da je radila suprotno interesima društva". On kaže: "A, ko su ta lica?", i ja mu nabrojim neka imena. On kaže: "Dosta, nemoj više da mi govoriš". "Pa, kome ću ja onda da govorim?", pitam ja njega. On kaže: "Nemoj da mi govoriš, dobro je, u redu". Tu smo mi malo oštrije razgovarali i ja opet u Sekretarijatu nisam obavestio o razgovoru sa Bobijem.

LJUDI POD PRITISKOM
POČELI smo polako da ljude šaljemo u penziju. "Udbovci" su bili deprimirani jer je većina odgovorno radila svoj posao, verujući da rade u interesu društva. Pošto se u Sekretarijatu vršila reorganizacija, otišao je veliki broj ljudi u penziju, koja je za većinu bila povoljno rešenje. Moj osnovni posao je bila reorganizacija Službe i Sekretarijata u celini. Pritisak je bio konstantan da ode što više ljudi, a moj - da se odlazi postupno i da oni koji su potrebni Službi ostanu u njoj.
Pripremili smo Predlog zakona o reorganizaciji čitave Službe unutrašnjih poslova. Određeni organi su bili u nadležnosti opština, što je dovelo do velike razlike u finansiranju i opremljenosti Službe. Javna bezbednost i milicija bili su zapušteni deo Službe unutrašnjih poslova. Preduzeo sam mere za rešavanje boljeg finansiranja Službe, posebno za povećanje plata, rešavanje stambenih pitanja i tehničke opremljenosti organa. Kadrovsko pitanje je bilo otvoreno.
Počeli su postavljati odgovorne ljude za načelnike službi u opštinama, uz konsultacije sa nama, i mi smo relativno dobro rešili ovo pitanje za opštinske organe. Radio sam u tri pravca reorganizujući Službu: donošenje pravnih propisa, kadrovsko preispitivanje i materijalno jačanje ukupne Službe. Posebno sam vodio računa ko će da ide, a ko da ostane u Službi. Bila je grupa koja je radila na proverama.

IREDENTA DIŽE GLAVU
GLAVNI problem je bio sa Sekretarijatom u Prištini. Oni su hteli da promene sve ljude i postave nove. Rekao sam: "Slušajte, nemojte da uništite čitavu mrežu koja je godinama stvarana. To treba da ostane, jer su i oni sa vama radili te poslove zajedno ili na inicijativu". Molio sam rukovodeće ličnosti Srbije i Federacije da se založe da se sačuvaju kadrovi, ali niko nije hteo ništa da uradi. Došao je Hamza DŽevdet kod mene i tražio da "udbovcima" koji su dole radili, obezbedim stanove u Beogradu jer su na taj način hteli da ih se oslobode.
Iredenta je počela da pokazuje organizovano delovanje. Koristili su nastalu situaciju. "Kosovci" su podneli prijavu protiv Andre Vujovića, kažu mi da moraju da dođu u Kraljevo da ga saslušaju u vezi s nekim stvarima. Nisam se složio i tražio sam da mi dostave ono što imaju protiv Andre. Oni su mi dali te materijale i ja sam video da tu nema ništa. NJega sam bio postavio za načelnika Udbe u Kraljevu. Rekao sam DŽevdetu da on mora s njim da sarađuje u svom interesu. Hteli su da i njega pozovu na odgovornost, ali ja nisam dozvolio, tako da njega više nisu dirali.

(NASTAVLJA SE)