Gongo - beli sačmo

ROĐEN je 1952. godine u Dražinovićima (kad se krene od Požege prema Divčibarama). Talenat nije nasledio od Lazovića, mada je i među Lazovićima bilo muzikanata. Od ujčevine je poneo tu neponovljivu lakoću muziciranja.
- Meni je Gongo pričao - kaže Lazarević - da mu je ujak Mile, koji živi u Valjevu, svirao violinu **da se razboliš**. A drugi, LJuba, bio bubnjar dugo godina. Govorio mi je da nije muzikalan na oca, već na majku. Pričao mi je kako je njegova majka otpevala jedno kolo, u ton isto kako mu je Radovan na trubi pokazao.
Kada je 1975. došao u orkestar Radovana Babića, Gongo je već bio pokupio i neka nova znanja od Ajdinovića iz Surdulice. Seme juga je u Tubićima posejao trubač Ajdin Ajdinović, koji je ovde pristigao tražeći prostora svojoj svirci i pod Maljenom se odomaćio. Za zvukom njegove trube i veselih čočeka krenuo je prvo Gongo, a posle njega i Dražin sin Radojko Vitezović. Od tada pa do danas traje nepromenjeno poštovanje južnih trubača prema Gongu. Ajdinovići su ga učili veštani sviranja kola, a on im je uzvratio tako što je to kasnije činio i bolje od njih.
Putevi Gongove i trube Radojka Vitezovića od početka su se preplitali. Radojko i Svetozar iz jedne, i Milovan Babić iz druge trubačke radionice su, uz starijeg Boška, tri stuba na kojima je truba iz sedamdesetih i osamdesetih ojačana i podmlađena preneta njihovim sinovima.
Radojko je počeo da svira krajem šezdesetih u orkestru Radiše Lečića iz Tubića, a onda je za Gongom otišao u Surdulicu, kod Ajdinovića.
- Otišli smo Radojko Maksimović Čano, tenorista iz Dražinovića odakle je i Gongo, i ja. Odlučili smo to posle Svetozarevog povratka. Videli smo da je on dosta napredovao u tehnici, pa nas je to povuklo. Kod tog majstora Ajdina su nas lepo dočekali. Učili smo kola, pesme... tehniku sviranja, raspored. Razrađivali prste i usavršavali.

**BABAROGA** ZA KRAJ
UPOZNALI su tad, kaže Radojko, i vrsnog trubača iz Surdulice Saćipa Salimovića, Ajdinovog i učitelja Sulejmana Ajdinovića, osnivača Ajdinovića orkestra.
- Skroman je bio. Nije voleo da se ističe. A bio je **babaroga** za taj kraj. To su priznavali i Sulja i Ajdin. Upoznali su Radojko i Gongo i svirku Junuza Ismailovića i Osmana Salijevića iz Prekodolca. Ponešto od tog izazova novog poneli su po povratku kući.
Radovanov orkestar bio je mlad. U njemu su i Radojko i Gongo. Radojko sledeće godine dobija i **Zlatnu trubu**. Posle toga napušta Radovana i osniva svoj orkestar, sa kojim će više godina doživljavati radosti pobeda i uspeha. Gongo preuzima prvu trubu u Radovanovom orkestru, a posle njegove smrti i orkestar.
- To nikako nije voleo. Negodovao je čak. Bežao, sklanjao se... Voleo je da svira, ali ovu obavezu nikako - priseća se Branko Lazarević. - Više kao orkestar nismo bili poznati. Orkestar je nosio Radovanovo ime. Radovana više nije bilo, a za Lazovića niko nije znao, osim nas trubača. Ali, malo po malo vežbali smo, pa su počele i nagrade - *85. prva. Te godine je Gongo u Guči proglašen za najboljeg trubača. I naziv Beli Sačmo. Srpski Luj Armstrong.
Negde u to vreme, kod Petrovca na Mlavi, u selu Šetonjama, sreli su se Gongo i Miroslav Matušić, jedan od najboljih trubača i kompozitora narodne muzike, kultno ime među srpskim trubačima. Sva njegova kola i kompozicije Gongo je znao. Matušić je tada već bio čuo za Gonga.
- Učio je neke momke tu u blizini i čuo da je Svetozar tu. Dođe Matušić i sede. Mali onako, šeširić i neki beo mantil mu u ruci. Ovi ljudi ga znaju i kažu: **Sedi, Mire**. Popio je kaficu, pa i sam skide onaj šešir, odloži mantil i uze trubu od Cakana, našeg trubača. Izvadi njegov pisak i stavi svoj. I poče **Pšeničice sitno seme**. Sa Gongom. A svira li ko bolje od Gonga tu pesmu? Kad su završili bio je neviđen aplauz. Kad su počeli, brate, da sviraju kola! A sva je njegova kola Gongo svirao. Čistije od njega. Lepše ne, ali čistije jeste. Gongo, ako je to znao da svira na prvoj trubi, on je znao i na drugoj. U prst. Kao kad bi imala neka sprava za dupliranje. Miroslav je, naravno, započinjao. To je bilo da čuješ. Šteta što nije imao ko da snimi.
Već iduće godine sa **Pšeničice sitno seme**, Gongov orkestar osvaja **Zlatnu trubu** u Guči.
- Osvajao je Gongo nagrade i pre, ali te godine je ta pesma Guči dala nešto. Neki poseban šmek. Niko nije kao Gongo svirao **Pšeničice sitno seme**, a svirali su je i Boban Marković i Rade Petrović i ne znam ko sve nije. Kompozitor Žarko Petrović kaže da niko tako seljački verno ovu pesmu nije svirao. Tu se pokazala sva posebnost njegove trube. On je dao tu glavnu mrsnoću ovoj pesmi.
**Možemo li kao Gongo?** - i dalje živi među trubačima, iako Gonga više nema. Umro je rano - u pedesetoj godini. Pred kraj, kratko, jednu godinu, nije ni svirao više. Došao je u Guču i izbegavao orkestre. Zastajao pred orkestrima sa juga. Ovaj drugi pol za njega je još uvek imao magičnu moć. Kao neko njegovo drugo, temperamentnije, a isto tako istančanih čula, savršeno muzičko biće.

TRUBA KAO ŠTAFETA
PREDAO je orkestar sinu Draganu. Kažu da ga je ubilo piće. Pio je na svirkama. Nikad kod kuće. Tvrdio da ima veliku tremu. Ali, Branko Lazrević u to ne može da poveruje.
- Mi svi, kada imamo tremu pravimo greške. Ne možeš da sviraš. Ali Lazoviću se nikad nije desilo da od treme napravi kisk. Mogao je da svira četiri, pet krugova kola i da ne jednom ne napravi pauzu na pratnju, niti da ga smeni, recimo, neki Vladan Vukadinović, koji mu je u početku svirao drugu trubu.
Posle Gonga je mogao da svira ko hoće. Uši čuju samo Svetozarevu trubu.
U Guču su 1963. godine stigli trubači iz Vranja i iz istočne Srbije. Bakija Bakić doneo je u Dragačevo vranjsku dušu, a bogomdani trubač Raka Kostić iz Lukova kod Boljevca zasenio je sve svojom čudesnm svirkom, koja kao da je dolazila iz neke nedostižne vremenske dubine. Pomešali su se ritmovi i melosi u jedan - Užičko i Vlaško kolo ukrasio je vranjski čoček. Jedinstvena je to harmonija zvuka, koja, evo, svih ovih godina, odjekuje u podnožju Jelice i Kablara.
Čim se pređe preko Čestobrodice, kao kroz nevidljivu kapiju koja razdvaja prostor i vreme, uroni se u predeo istočne Srbije. Čula dugo upijaju pejzaž iz koga iskrsne Rtanj - planina gromada, koja zaustavlja vidik. Kao da je tu postavljena nekom višom voljom, da obeleži ovaj, gotovo nestvarno lep predeo, komad zemlje za koji su se otimali i Tračani, da ga označi, da pamti sve što je prošlo, što jeste i što će doći.
Tu, od glave Timoka, od Krivog Vira, sela u kome izvire Crna reka, odakle je krenula Timočka buna, kroz srpska i vlaška sela, po Crnorečju, oko Boljevca i Zaječara, više od jednog veka čuje se truba. Ona ovde ima poseban zvuk. Ali, i tamo preko planine. S druge strane Rtnja, u Knjaževcu i sokobanjskom kraju, pa dole niz Timok, sve do Negotinske Krajine, do Samarinovca, Urovice, Kobišnice, Bukovča, Radujevca na Dunavu, mesta koje su Francuzi koristili kao luku za transport negotinskog vina. NJen zvuk grejao je srca u rudarskim naseljima u Rudnoj Glavi, Boru, Majdanpeku, odakle je krajem devetnaestog veka i počela trubačka svirka u istočnoj Srbiji. Pronosio se dalje do Žagubice i Kučeva, kroz Brodicu i Rabrovo.
Od Lukova do Rabrova, od Rake Kostića do Miroslava Matušića, dve najsjajnije trube istočne Srbije, dva najveća trubačka talenta, dva stila sviranja, dva trubača na koja su se ugledala i oponašali ih, ne samo timočki majstori nego i svi drugi koji su se trube latili, dvojica ljudi koji se nisu voleli, ali su se poštovali, između ta dva pola gde se protegla i cela geografija istočne Srbije, prostirala se i trubačka svirka.

KNEZ MILOŠ
U POVESNIM hronikama nisu ostala zabeležena imena trubača koji su učestvovali u srpsko-turskom ratu (1876) i u Timočkoj buni 1883, ali se zna da je u sastavu Timočke divizije i u Timčkoj buni bilo mobilisanih trubača koji su bodrili vojnike i ustanike. Tako se i ovde, kao i u Dragačevu i na jugu Srbije, ispružila i raširila svirka na limenom žutom instrumentu, koja je krenula iz piska vojničke trube.
Početak organizovanog muziciranja na duvačkim instrumetnima, vezuje se za rudarska naselja u Rudnoj Glavi a naročito u Majdanpeku, čiji je rudnik otvoren još za vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića. U drugoj polovini devetnaestog veka u ovim rudnicima bilo je Austrijanaca, Nemaca, Slovenaca, Čeha... Sa njima su stigle i trube i drugi duvački instrumenti.
Muzičke **kapele** i pre Prvog svetskog rata, a naročito posle tog rata, sa dvojicom-trojicom klarinetista, dobošarom i bunjarom, ponekad i trubačem, bile su takođe, deo obeležja rudarskih naselja u Vrškoj Čuki, Boru, Rtnju, Majdanpeku... U ove sastave brzo su ušli i baritoni, basovi, činele, instrumetni bez kojih nema trubačkih orkestara. Muzicirali su na železničkim stanicama, po rudarskim menzama, lokalnim svečanostima, u povorkama na pogrebima... Svirale su se koračnice, svečane pesme, tugovanke...
Boljevčani pamte duvački orkestar formiran pri rudniku Rtanj, negde posle Prvog svetskog rata, u kome je klarinetista sve do 1938. godine bio neki Slovenac Tepci. Posle Prvog svetskog rata, početkom dvadesetih godina, kad je puštena u rad pruga Niš - Prahovo, u Zaječaru je pri železnici formiran mešoviti duvački orkestar u kojem je bilo trubača, baritonista, basista.
Ali i pre tog vremena, po Crnorečju, u selima, bilo je usamljenih trubača. NJihova imena, nažalost, nisu ostala upamćena. Čak su i trubči sa fotografije iz 1913. godine, koja se čuva u foto-arhivi Doma kulture u Boljevcu, bezimeni. A na ovoj danas dragocenoj fotografiji vidi se ceo duvački orkestar iz sela Vrbovca kod Boljevca (to je ono selo u kome je Hajduk Veljko još 1807. porazio Turke) - trubač, klarinetista, dvojica baritonista, bubnjar i basista... Ali, nema nikoga ko bi mogao da ih prepozna.
Truba je već tad u narodu bila omiljen instrument - ulazila je u sela na čijim se veseljima tražila muzika koja se **bolje čuje**, pa će se ubrzo po svadbama u Timočkoj Krajini, na trubi zasvirati narodno kolo i narodna melodija.
Nastavlja se