Lister posle uniforme

PIŠU: Zagorka USKOKOVIĆ i Srđan KRALJEVIĆ
ARKAN je pored izuzetno zanimljive kriminalne i ratne karijere, u jednom poglavlju svog života, slobodno se može reći onom poslednjem, počeo da se bavi i politikom. Ili je ona počela da se bavi njime. To je teško razlučiti. Bez obzira na to, u te mutne vode uplovio je odmah kao ministar, doduše bez portfelja.
Željko Ražnatović postao je član Vlade Republike Srpske Krajine 26. februara 1992. godine na sednici Skupštine RSK održanoj u Borovu naselju. Skinuo je uniformu i obukao odelo od listera. Tvrdio je da je to samo privremeno. Narednih godina on će naizmenično oblačiti uniformu i civilnu odeću. Sa svojim “tigrovima”, a kasnije i “crvenim beretkama” obilazio je ratišta, branio srpski narod, dok su ga neprijatelji optuživali za pljačku, silovanje i zverstva. Čak će i Hag biti zainteresovan za njega, pa će ga mnogo kasnije optužiti za zločine protiv čovečnosti.
Kad se jednom uhvati u političko kolo, gotovo nikad se ne izlazi. To se na neki način vidi i na Arkanovom primeru. Početkom devedesetih, u ratom zahvaćenoj Jugoslaviji, tačnije Srbiji spremali su se izbori za Skupštinu. Ministar bez portfelja u vladi RSK Ražnatović kandidovao se krajem 1992. za poslanika u srpskom parlamentu. Bio je kandidat grupe građana u jedinici broj 9, u Prištini. I glatko prošao. Za njega su, listom, glasali svi tamošnji Srbi.

**ČEKERI** I DNEVNICE
IAKO nije bio vešt govornik, često je ustajao sa skupštinskog sedišta kako bi diskutovao o nekim stvarima. NJegovo pojavljivanje za govornicom parlamenta uvek bi bilo propraćeno smehom, jer je Arkan pokušavao da bude direktan, da ne uvija i “stvari nazove pravim imenom”, kako su to nazvali poštovaoci njegovog lika i dela.
-Pomoz Bog - ovako je otpočinjao svoje govore, što je kod drugih izazvalo podsmeh.
- Samo se vi smeškajte, ali ovo nije uzrečica, jer kakvi nas vode, samo Bog nam može pomoći - nije ostajao dužan Arkan. A, jednom prilikom, vidno iznerviran poslaničkim svađama, ustao je za govornicu i dobacio kolegama čuvenu rečenicu Nikole Pašića: “Braćo Srbi, stoko jedna!”
Za vreme svog poslaničkog mandata slobodno je šetao svojom izbornom bazom, ne libeći se da uđe i u Drenicu, čuveno šiptarsko terorističko uporište, da je decembra iste godine kad je izabran za poslanika, obišao i Srbicu, Glogovac... LJutio se i na policiju koja ga je tih dana pratila i obezbeđivala, tvrdeći da nema potrebe **da nas prati i štiti milicija, jer je ovo srpska zemlja, a moji **tigrovi** su spremni** i još dodao da “oni imaju m... za razliku od nekih”. Nasred Srbice, u narodnoj kuhinji, spremljen je i, kako ga je Arkan nazvao, srpski pasulj, koji je pojeo zajedno sa prisutnim Albancima. Slike kako razgovara sa kosmetskim albanskim življem obišle su svet.
Mnogi su Ražnatovića od početka posmatrali samo kao marionetu Slobodana Miloševića, posebno Jovice Stanišića. Nedavno je obelodanjeno da je srpska Državna bezbednost dala značajan “doprinos” osnivanju nekih “opozicionih partija kod nas”. Između ostalih, šuška se da je u pitanju i Stranka srpskog jedinstva, mada za to niko nije ponudio jasne dokaze. Iz iste “kuhinje” sada može da se čuje da je i Ražnatovićeva politička karijera kreirana u nekoj od kancelarija SDB.
Tako su ga još na početku poslanikovanja optuživali da direktno radi za Miloševićev režim. To ga nije zbunjivalo već je, valjda radi balansa, redovno i sa istim žarom kritikovao i vlast i opoziciju. NJegovi poslanički predlozi bili su više nego interesantni, pored ostalog i da se poslanicima zabrane kafe i cigarete “kako ne bi gubili dragoceno, narodno vreme”. Skupštinske kolege je nazivao “čekerima” (samo **provuku karticu kroz automat, uzmu dnevnice i onda ceo božiji dan piju kafe u restoranu**), što, ruku na srce, nije bilo daleko od istine, i neprestano ponavljao da su Srbiji potrebni “poslanici fanatici”, koji rade od jutra do mraka - “Baš takav sam ja”, opisivao je i nudio sebe kao model pravog i uspešnog srpskog poslanika.

SLOBIN ČOVEK?
BEZ obzira na to što su ga nazivali režimskim čovekom, Arkan je često za govornicom, ali i na konferencijama za novinare, iznosio stavove koji nisu bili “baš na liniji”. Niko sa sigurnošću ne može da kaže da li je i to radio po zadatku, ili je jednostavno mislio svojom glavom i po onoj narodnoj “što na um, to na drum”. Kada je Jezdimir Vasiljević, popularni gazda Jezda, pobegao u inostranstvo, jedan od retkih koji je stao na njegovu stranu bio je Arkan.
- Jezdimir Vasiljević je najpoštenije otvorio banku i najpoštenije radio od svih bankara, ali su mu podvalili razni prevaranti u Srbiji i Crnoj Gori - pričao je Ražnatović, narodni poslanik. - Nisu ga samo osakatili, već su ga gotovo uništili pa zato i ne verujem da će se ikad vratiti u Jugoslaviju...
Vreme je demantovalo Arkana. Ne samo da se gazda Jezda vratio, već je zbog svojih prevara završio i u zatvoru. Mnogi su u tom što ga je Ražnatović svojevremeno branio videli nagađanja koja su svojevremeno objavljivana po štmapi da je Vasiljević, pored ostalog, finansirao ne samo Srpsku dobrovoljačku gardu, već i da je omogućio da Ražnatović “na vreme podigne svoj novac”.
Arkanove političke simpatije menjale su iz dana u dan, od prilike do prilike. Tako je na samom početku branio tadašnjeg predsednika Jugoslavije Dobricu Ćosića, kada su radikali i njihov vođa dr Vojislav Šešelj podneli inicijativu za njegovo smenjivanje. U početku je gajio simpatije i prema nekadašnjem saveznom premijeru Milanu Paniću, koji “nas je dobro prodrmao i doneo malo američkog sna”, da bi mnogo kasnije, ljut, zbog Panićeve naklonosti i popustljivosti prema Hrvatima, govorio da “nas ne može neko vezivati lancima i učiti demokratiji, jer mi Srbi dobro znamo šta je demokratija”.
Mnogi su spremni da se zakunu da su Ražnatovićeve simpatije prema nekim ljudima zavisile od raspoloženja “njegovog pretpostavljenog” Jovice Stanišića, a još više Slobodana Miloševića. Arkan je bio i jedan od onih ljudi (u to vreme i dalje aktivni narodni poslanik), koji je redovno kritikovao generala Ratka Mladića i njegove poteze:
- On je Titov general i nigde nije metak opalio. Možda negde na svadbi, ali je bio dobar da naredi bombardovanje Sarajeva, koje je okrnjilo ugled srpskog naroda. Ne može Mladić da bude ni vojvoda, ni da nosi vojvodsku šapku na glavi, kada je u krvi komunista i celog života je bio komunista. Mladića kao srpskog vojvodu Srbi neće prihvatiti nikada.
Otkud takva netrpeljivost prema generalu Mladiću. Jedni tvrde da general VRS nikad nije cenio “tigrove”, ne samo kao ratnike, već i ljude koji su na glavi nosili staro znamenje - kokardu. Nije poznato da li je Arkan ikad promenio mišljenje o Ratku Mladiću, mada upućeni tvrde da je prema njemu osećao netrpeljivost sve do kraja života.

GORKA STVARNOST
RAŽNATOVIĆEVA politička karijera krenula je sasvim drugim tokom posle oktobra 1993. godine, kada je raspuštena Skupština Srbije. Arkan je 3. novembra iste godine sa grupom najbližih prijatelja u beogradskom hotelu “Interkontinental” osnovao Stranku srpskog jedinstva. On je izabran za predsednika partije, a njegovi prijatelji Borislav Pelević i Stojan Novaković, zvani Cope, za potpredsednike. Prvi su krenuli u silovitu predizbornu kampanju, odnosno u “veliku promotivnu turneju” kako bi srpski narod i birače upoznali sa svojim programom. Prvi, veliki miting održan je u sportskoj hali u Pančevu.
Ono što je bilo nešto novo i do tada neviđeno je činjenica da su Ražnatovićevu stranku podržale mnogobrojne estradne zvezde - Lepa Lukić, Oliver Mandić, DŽej Ramadanovski i, naravno, Ceca, u to vreme Veličković... Oni koji su sa njima išli po Srbiji videli su da se nešto čudno dešava između Arkana i mlađane folk zvezdice, koja je više ličila na dečaka nego na seks-simbol, u koji će izrasti smao neku godinu kasnije.
Promocija nove stranke na političkom nebu Srbije ličila je na do tada neviđenu paradu šunda i kiča. Smenjivali su se politički govori i novokomponovane melodije, političari i pevači, ratnici i oni koji su ratišta osetili samo kroz pesmu... Hale gde su gostovali bile su prepune. Zli jezici su govorili da je to više zbog Lepe, Cece i DŽeja, nego zbog Arkana i stranke... Ipak, u to vreme Ražnatović je kod Srba uživao isto takvu, ako ne i veću popularnost. Na politički program, kao da su svi zaboravili. To se i odrazilo na izborima.
Arkan je bio optimista i govorio je da je SSJ najjača i “krećemo ka pobedi koracima od sedam milja”. NJegov optimizam bio je zasnovan na utiscima o prepunim halama gde je održavao promocije. Televizijske ekrane osvojili su spotovi o njemu, “tigrovima”, novoj partiji... Sve ankete, naravno naručene i unapred plaćene, pokazivale su nespornu pobedu mlade stranke. Arkan i drugovi sanjali su otvorenih očiju kako će “Srbiju da preporode”. Mnogi ih, međutim, nisu ostavljali na miru. Govorili su da samo ovde “kriminalci i ratni zločinci mogu da osnivaju partije, ulaze u nacionalne parlamente”, postaju heroji...
Buđenje je bilo više nego surovo. Poput ledenog tuša ugašena je vrela atmosfera sa mitinga i pobednička euforija, kada su 19. decembra, na Svetog Nikolu, te 1993. godine objavljeni rezultati izbora. Arkan i Stranka srpskog jedinstva nisu dobili nijedan mandat. I pored neviđene kampanja jedva su uspeli da sakupe 41.299 glasova.
Svetski organizovana politička kampanja imala je kao epilog samo jednu lepu i uspešnu stvar - ljubav Arkana i Cece Veličković, koja će dve godine kasnije biti krunisana brakom.

CECA MU PRETILA
JEDAN od potpredsednika SSJ, na početku njegovog osnivanja, Stojan Novaković Cope, i dugogodišnji Arkanov prijatelj, uhapšen je marta ove godine u policijskoj akciji “Sablja”, sprovedenoj posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Novaković je svrstan u “Arkanovu grupu” i određen mu je jednomesečni pritvor.
Interesantno je da je Cope jedno vreme, a pre hapšenja, prijateljima pričao kako supruga njegovog komandanta Svetlana Ražnatović hoće da ga ubije?! U ovom momentu nepoznati su razlozi za takve Novakovićeve tvrdnje, ali to navodno, ima veze sa kupoprodajom igrača, ali i **zemunskim klanom**. Koliko je to tačno pokazače istraga, s obzirom na to da su i Ceca i Cope u Centralnom zatvoru u Beogradu.

SVOJ NAMEŠTAJ
KADA je kao kandidat grupe građana, sa još četvoricom, izabran za poslanika srpskog parlamenta, dobio je službene prostorije na četvrtom spratu skupštinskog zdanja. Odmah po ulasku u kancelarije Arkanu se nije dopao nameštaj, koji je bio “suviše oskudan i komunistički”. O svom trošku renovirao je prostorije i opremio ih nameštajem “ktitor”.
Ništa nije dirao ni kad je raspušten parlament. Posle, međutim, katastrofalnog poraza svoje stranke na izborima, Ražnatović je prvo odneo lične stvari, a potom i celokupan nameštaj.

(NASTAVIĆE SE)