Vođin eskadron smrti

Pišu: Zagorka USKOKOVIĆ - Srđan KRALJEVIĆ


PETI oktobar je polako padao u zaborav. Kao i njegovi ključni akteri, čiju će stvarnu ulogu tek budućnost da objasni, pa i onu koju su odigrale “crvene beretke”. Verovalo se da su se povukle u svoju bazu, Centar “Radoslav Sekulić”, da treniraju, uče, opet daleko od očiju znatiželjnika, sami sebi dovoljni. Onda je zemljom prostrujala vest - “uhapšene ubice sa Ibarske magistrale”, reč je o pripadnicima Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti.
Istraga oko pogibije četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove - Veselina Boškovića, Zvonka Osmajlića, Dragana Vušurevića i Vučka Rakočevića - krenula je sa mrtve tačke onog trenutka kada su se policiji prijavila dvojica direktnih učesnika. Nenad Ilić Glavonja, koji je prema svom, prvobitnom priznanju, vozio kamion “mercedes” i Nenad Bujošević Rambo, pratilac ovog prvog na tom zločinačkom putu, do tančina su ispričali šta se to desilo 3. oktobra 1999. godine. Do danas je ostalo nejasno zašto su ubice priznale delo.
Ono što je dodatno zgražavalo javnost, naviklu već na svakojaka zlodela, je činjenica da su neki svedoci tog kobnog dana na Ibarskoj magistrali videli i Milorada Ulemeka Lukovića Legiju. Opisali su ga kao čoveka koji je pokazivao značku Resora državne bezbednosti, a na desnoj strani vrata imao “istetoviranu ružu”. Tu tetovažu, po kojoj će biti prepoznatljiv svima, doneo je kao uspomenu na dane provedene u francuskoj plaćeničkoj vojsci - Legiji stranaca, po kojoj je, uostalom, i dobio nadimak.

DVOJAC IZ “NISANA”

KAKO se to elitna jedinica našla u kovitlacu strašnog zločina? Pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu, Bujošević je ispričao da ga je komandant Legija obavestio još jula 1999. godine da će ga pozvati tadašnji načelnik DB general Radomir Marković i zatražiti da obavi jedan zadatak. Specijalnim telefonom, potom, uspostavljen je kontakt Markovića sa Bujoševićem i čuli su se povremeno sve do zločina na Ibarskoj magistrali. To je Bujoševićeva verzija događaja koja je dobila potvrdu i kroz presudu Okružnog suda u Beogradu.
Drugi pripadnici “crvenih beretki” Nenad Ilić naveo je u jednom delu isto što i Bujošević. Ispričao je da su oni bili obavešteni da će kritičnog dana u “audiju”, kome je trebalo preprečiti put, biti čovek koji finansira teroriste na Kosovu i Metohiji. Naveo je i da osim sa Bujoševićem, o tome nije pričao ni sa kim. Kao čovek koji je vodio celu ovu “operaciju” naveden je general Marković. NJega je direktno optužio sam Bujošević, ali je bivši šef tajne srpske policije to odlučno negirao.
Ono što u istrazi nije rasvetljeno do kraja jeste uloga samog komandanta JSO u tom ubistvu. Dvojica saobraćajnih policajaca, koji su tog dana bili na redovnom obavljanju zadataka na Ibarskoj magistrali, ispričali su istražnom sudiji Nebojši Živkoviću da su neposredno pre pogibije četvorice funkcionera SPO primetili beli “nisan” u kojem su bila dvojica muškaraca.
- Mi smo hteli da zaustavimo kamion “mercedes”, ali su nas u tome sprečila dvojica iz “nisana” - ispričao je saobraćajac. - Jedan od njih je izvadio i službenu značku. Na vratu je imao istetoviranu ružu ili romboid.

Posle objavljivanja ovih podataka oko 40 pripadnika “crvenih beretki” privremeno je istetoviralo ružu na desnoj strani vrata, kako bi obezvredili svedočenje saobraćajnih policajaca i skinuli sumnju sa svog komandanta, pukovnika Legije. U svojstvu svedoka u beogradskoj Palati pravde saslušan je i sam Luković. Tvrdio je da je o događaju na Ibarskoj magistrali čuo iz medija, da Bujoševića dobro poznaje jer je kapetan i vođa antiterorističke grupe u okviru JSO, ali i da sa njim nikada nije razgovarao ni o kakvom atentatu a još manje mu davao instrukcije.

LEGIJA PRED ZATVOROM
LIDER SPO Vuk Drašković, koji je za dlaku tog 3. oktobra izbegao smrt, u nekoliko navrata javno je optužio pukovnika Milorada Lukovića da je direktan učesnik atentata na njega. U bezbroj saopštenja Drašković je tražio od aktuelne vlasti da prestane da “štiti pukovnika Legiju”, koji je odgovoran za “mnoge zločine”. U nekoliko navrata “čovek sa ružom” je saslušan, ali nikad nije protiv njega povedena istraga. Da li zaista nije bilo dokaza za osnovanu sumnju, ili je “presuđeno po strahu”, u ovom momentu je teško reći.
Bez obzira na ove “manjkavosti” nedavno su Bujošević i Ilić osuđeni na po 15 godina robije, a Rade Marković je dobio sedam. Milan Radonjić, bivši šef beogradskog Centra DB, oslobođen je optužbi. Sud je, kako je rečeno, uzeo u obzir prvobitne iskaze dvojice prvooptuženih, iako su oni kasnije, tokom suđenja, izmenili svoj iskaz. Kasnije su tvrdili da nisu počinili zločin, već da su delo priznali jer im je “rečeno” da će tako spasti Službu i omogućiti da se Miloševiću sudi u zemlji. Navodno, spremljena su im bila i lažna dokumenta, kao i za njihove porodice, kako bi se posle svega sklonili. Niko nije poverovao u ovu njihovu novu priču. Bura oko ovog slučaja nije se stišala ni do danas.
Predvođene svojim komandantom “crvene beretke” su učestvovale i u hapšenju svog nekadašnjeg vrhovnog vođe Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika SRJ. Doduše, mnogi će celu tu akciju nazvati najblaže rečeno - trapavom. U noći između 30. i 31. marta 2001. maskirani momci sa “fantomkama” na glavi krenuli su, prvi put, da Miloševića privedu istražnom sudiji u Palati pravde. Bilo je pucanja, vriske, bežanja... Bivši predsednik ostao je, međutim, tamo gde je i bio - u vili “Mir” na Dedinju, svojoj poslednjoj adresi, van zatvorskih zidina.
Sve te scene nalik onima iz jeftinih američkih kriminalističkih filmova, obišle su svet. Mnogo kasnije će jedan od vođa “zemunskog klana” Dušan Spasojević Šiptar, pričati da je sa Legijom i svojim momcima i sam učestvovao u toj akciji. Samo tako je i moguće razumeti one slike ljudi u civilu sa fantomkama koji pokušavaju da preskoče zidine rezidencije predsednika Jugoslavije. Opet je stvar u svoje ruke uzeo Legija. Svedoci ovog događaja vele da se Milošević samo jednom obratio svom bivšem “pretorijancu”, rečima: “Opet si protiv mene, već drugi put”, aludirajući i na 5. oktobar. Kada je Milošević tog poslednjeg dana marta odlučio da se preda, u koloni koja se uputila ka Centralnom zatvoru bio je i džip sa pukovnikom Legijom.

UKINUTI JEDINICU
POSLE ovih dramatičnih događaja pripadnici “crvenih beretki” vratili su se u svoj centar, na brdu Štolc, u Kuli. Činilo se da se život vraća u kolotečinu, ali je tada grupa beogradskih advokata javno od vlasti zatražila da se rasformira “eskadron smrti” Državne bezbednosti, odnosno Jedinica za specijalne operacije. Advokati Rajko Danilović, Dragoljub Todorović i Nikola Barović uputili su pismo Vladi Srbije i njenom premijeru dr Zoranu Đinđiću sa zahtevom da se “crvene beretke” ukinu, a više funkcionera DB suspenduje, jer se sumnja da su “učestvovali u četvorostrukom ubistvu na Ibarskoj magistrali, otmici Ivna Stambolića i ubistvu Slavka Ćuruvije”.
Ovi advokati, koji su inače zastupali porodice u ovim slučajevima naveli su da je za potrebe bivšeg režima ova jedinica likvidirala političke neistomišljenike i delovala po obrascu “eskadrona smrti”. Oni su naveli i da “masakr na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ćuruvije i otmica Stambolića, predstavljaju jedinstven primer najcrnjeg, najogoljenijeg i najbrutalnijeg zločina, koji je jedna država izvršila nad svojim građanima u savremenoj Evropi”.
- “Eskadronom smrti” je rukovodio diktator Slobodan Milošević sa porodicom, Rade Marković bio je samo jedan od poslovođa. Ostale poslovođe su bile Nikola Šainović, Milomir Minić, Milorad Vučelić, Jovica Stanišić... - tvrdio je advokat Rajko Danilović. - Osnovan je još u vreme rata u Hrvatskoj i Bosni, po uzoru na Savet za zaštitu ustavnosti SFRJ koji je takođe imao zadatak da likvidira neprijatelje države. Na čelu mu je bio Franko Simatović Frenki.
Danilović je naveo i da se atentat na Ibarskoj magistrali dogodio samo desetak kilometara od logističke baze JSO u Lipovičkoj šumi, a da su za pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi angažovali kriminalce.
- Sadašnju DB treba ukinuti - tražio je poznati advokat. - Ubacivali su svoje ljude u partije koje nisu na vlasti, raskrinkavali ih i kompromitovali. Pljačkali su i finansirali režim i sebe. Likvidirali su političke protivnike “vladalaca” i postavljali se kao đavolja ili Božija ruka koja poklanja ili oduzima život.
Samo mesec dana kasnije, ali zbog drugih okolnosti, Milorad Luković Legija napustio je ne samo “crvene beretke”, već i MUP Srbije. Dogodila mu se diskoteka “Tvrđava”, a potom i pozanti klub “Bojan Stupica”. Razlozi za te događaje tek sada su isplivali na površinu.

DVA ULEMEKA
ZAŠTO je Legija u svim svojim dokumentima promenio prezime Ulemek i uzeo Luković (suprugino) niko sa sigurnošću ne zna da kaže. Zna se da je po razbuktavanju rata na prostorima bivše Jugoslavije Legija došao i priključio se Arkanovim “Tigrovima”, kojima je tada komandovao njegov stric Mihajlo Ulemek. Sinovcu je, kao vrhunski obučenom specijalcu, dao komandu nad skupom i elitnom jedinicom “Super tigrovi”.
Na promenu prezimena, tvrde jedni, Legija se odlučio zbog poternice Haškog tribunala, ali i da bi izbegao zabunu i vezivanje za strica.

PO ZADATKU - NA JUG
NOVE ratne akcije Jedinica za specijalne operacije, posle svrgavanja Slobodana Miloševića, imala je na jugu Srbije. Na vest o upadu šiptarskih terorista i ekstremista na teritoriju Preševa, Bujanovca i Medveđe, krajem novembra 2000. godine, Vlada Srbije je naredila da se “crvene beretke” u punom sastavu upute na jug i stupi u akciju. Ipak, do oružanih akcija, zahvaljujući mudrosti novog režima, nije došlo. JSO je bio neka vrsta “grupe za odvraćanje i plašenje terorista”. Kada je krajem maja 2001. godine Vlada Srbije preuzela kompletnu kontrolu nad kopnenom zonom bezbednosti, “crvene beretke” su sa vojnim i policijskim jedinicama obavile svoj poslednji zadatak pod nadzorom svetske zajednice. Tvrdi se da su one uvek išle prve, ispred svih.