ЖИВОТ СУ МУ ОБЕЛЕЖИЛЕ ДВЕ ВЕЛИКЕ ТРАГЕДИЈЕ: Сања је носио ожиљке на срцу, један је због Злате, други због пријатеља

МУЗИЧАР Александар Сања Илић, оснивач групе "Балканика", преминуо је данас од последица корона вируса у Земунској болници.

Фото: В.Данилов

Пре месец дана, Сања је у живтној исповести говорио о свом детињству, животу, музици, каријери, и свему ономе што до тада није откривао. 

Он и његова група Балканика музику с ових простора већ више од две деценије проносе светом. Написао је чувену песму "Принцеза", а у његовом животу то је била Злата Петковић, чувена Марија из "Отписаних". Живот су му обележиле лаке ноте, али и две тешке трагедије, након којих је успео да настави даље подигнуте главе

Моја прва сећања везана су за Београдску улицу, у којој сам рођен. Зими је ту било толико много снега да су правили тунеле како би људи пролазили. На крају улице постојала је једна велика мрежа да деца која се санкају не би пролетела на Славију.

На санкање су ме водили бака и дека. Бака Зорка Зујовић била је докторка за микозу у Раковици, а њени пацијенти била су два потоња патријарха, Герман и Павле. Она је више волела народну медицину и масти, него да преписује пеницилин, за разлику од деде Драгољуба Илића, који био чувени педијатар. Он је волео инјекцију и удри. Сећам се да ме је јурио по стану да ми да вакцину. Морам да вам признам да сам био веома несташно деде. Једном приликом, кад смо играли шуге, пао сам с првог спрата преко ограде и избио себи зуб. Дигао сам се и дошао кући сав крвав.

Родитељи и клавир

Мој отац је био чувени композитор Миодраг Илић Бели, завршио је два факултета, а мајку памтим као жену која је била спремна да учини све за своје синове. Имали смо први аутомобил у улици већ 1956. године. Ишли смо и на летовање те године чувеним путем Братства и јединства. Путовали смо цео дан до Малог Стона код Дубровника. Нама деци је било важно ко први види море.

Био сам натеран да свирам клавир. Имао сам само пет година. Мајка ме је водила до петог разреда основне на часове у музичку школу "Јосип Славенски". Гледао сам на путу до школе моје другове како се играју у парку, а ја морам да вежбам клавир. Стражарила је испред учионице да не бих побегао с часа. Нисам желео да свирам шта су они хтели, него што ја волим. Био сам кампањац. За испит сам се спремао и увек добијао петице.

Прва песма

Чувени шахиста и новинар Радио Београд Никола Караклајић кривац је што смо снимили прву песму. Нашем бенду је дао име Враголани, а мени се то није допало. После годину дана променили смо назив групе у Сан. Памтим да смо свирали шест година цело лето турнеје по мору. Много већа ствар је тада била бити музичар него данас политичар или спортиста. Долазиле су нам на концерте најлепше жене, а шта се дешавало после наступа, није за причу.

Прва моја песма снимљена је мало раније. Мој отац је радио с Душком Радовићем. Он је био раноранилац и испод врата нам је остављао текст, а тата би, кад устане, направио музику. Увече се емитовала емисија "На слово, на слово" и сад кад гледам, не верујем да су они то све изводили уживо.

Искористио сам једном прилику кад тата није био ту да нешто и ја искомпонујем. По повратку из школе затекао сам Душков текст на клавиру, сео сам и отпевао своју прву песму. Отишао сам затим да се играм. Увече је дошао код нас Драган Пепи Лаковић да се договарају око песме, ушла је моја мајка и рекла: "Сања је то већ искомпоновао." Позвали су ме да им то отпевам, Пепију се то веома допало и снимио је моју верзију. Била је песма о неким униформама. Знам да ми је рекао: "Сине, ти ћеш бити велики композитор и да ме у сваком интервјуу помињеш да сам ти ја отпевао прву песму." После два дана донео ми је бомбоњеру и рекао: "Нека ти то буде прва награда." Да ли је добро или лоше постати композитор са 12 година, нисам сигуран.

Тинејџер на Југовизији

Прву песму "Песник мира" за Југовизију написао сам са 16 година као гимназијалац, а моја другарица из разреда Оливера је урадила текст. Примљени смо на национални избор као представници ТВ Београд. Нисам могао да верујем да смо прошли селекцију. Били смо трећи, а највеће заслуге за то имала је Лола Новаковић. Победили су тада Трубадури с песмом "Само један дан". Доживео сам тада и прву неправду у животу. Писали су разне ружне ствари о мени тада по новинама.

Слично се догодило 1976, кад сам у Опатији однео све награде с Бисером Велетанлић и песмом "Бај, бај", али нисам отишао на Евровизију. После сам писао за многе, а на велики фестивал отишао сам случајно. Очекивала се победа Нових фосила. Рајко Дујмић није са мном говорио после три године. Моју песму "Хало, хало" је требало да пева Слађана Милошевић, а пратеће вокале девојке из Крсманца: Викторија, Изолда Баруџија и Снежана Стаменковић. Викторија ми је тада предложила да наступе само оне, без Слађане, и некако смо постигли договор. Први пут смо тада на Евросонгу, тад је то била Евровизија, добили 12 поена од Шведске. Аске су се брзо распале, а продуценти групе АББА желели су да од њих праве светске звезде. Посебно им се допала песма "Хало, хало" на енглеском.

Никад нисам учествовао у намештањима фестивала. Једино кад сам био сигуран да ћу отићи на Евровизију било је с Балкаником.

Варао сам на матури

Завршио сам Осму београдску гимназију (данас је то Трећа, прим. аут). Први бенд сам направио у другом разреду. На матурском балу сам рекао мојим професорима: "Дошло је време да ви играте мало како ја свирам." Е, онда је дошла и матура. Током школовања сам писао прилично лепе саставе, добијао добре оцене, али ми је дошла тема која ми није легла. Тражио сам од наставника да изађем напоље. У дворишту сам видео мог друга Саву. Послао сам га да оде код моје мајке и да она под хитно нађе Душка Радовића да ми почне рад! Моја мама је била способна жена и све би урадила за своје дете. За пола сата мени је стигао рад. Нисам знао да ли да потпишем и Душка испод њега! Ето, прихватио је да то уради јер је знао да ја пишем матурски. Сад ми је жао што то нисам сачувао.

Како сам постао архитекта

Завршио сам архитектуру. Био сам пре тога две године на музичкој академији, али кад сам видео једног студента како удара о пулт главом, схватио сам да то није за мене. Уписао сам зато архитектуру. Много сам научио за те две године студија, али ме је више занимала рок и поп сцена. Нисам себе видео као професора музике.

Студије нису ишле лако, јер бисмо преко лета свирали по Јадрану. Био сам прва година архитектуре. Фалио ми је један испит за услов за другу годину. Нисам учио. У једном тренутку ми се тада отворила прилика да потпишем уговор с Италијанима. Видео сам већ себе у скупој гардероби и спортским аутомобилима. Вече пре него што је требало да потпишемо уговор моја мајка ми је рекла: "Лепо све то звучи, али ви ћете тамо бити гоље и питање је хоће ли вам менаџер дати паре." Путовали смо возом за Загреб. Бенд је променио име у Магични храм, а мени се воља да идем у Италију смањила. Одлучио сам да останем у Београду. Попили смо кафу и растали се. И група се тада распала, а с мном су остали певач Трта и басиста Аца.

Велике трагедије

Мислим да имам два ожиљка на срцу. Несрећним случајем изгубио сам Петра Јовичића Трту, најбољег пријатеља и певача у заједничком бенду Сан, а много година касније и супругу Злату Петковић.

Трта је умро на мојим рукама. Имали смо концерт у Нишу. Био је 2. фебруар 1975, када се тек отворена хала Чаир полако пунила. Иначе, у том периоду спремали смо се на турнеју с Микијем Јевремовићем по Совјетском Савезу и само што смо купили нове инструменте. Хала још није била пуштена у рад. Мене је ударила струја на проби, али сам замолио техничаре да то среде. Заменили су полове и све је било у реду. Међутим, на самом наступу је кренуло све по злу. Петар је демфовао гитару, а онда се другом руком одједном ухватио за микрофон и срушио. Настрадао је од струјног удара. Публика у дворани је мислила да је све неки шоу-програм. Групе Сан после тога више није било, а мени се чинило да се више никада нећу бавити музиком. Страшно је изгубити великог пријатеља. Проводили смо дане и ноћи заједно. И данас се питам зашто је један момак који је све посветио музици морао да умре због нечије ноншаланције. Жеља ми је одувек била да се тај дан некако обележи. Сахрањен је у Алеји великана. Имао је само 21 годину. Била је то туга, неизмерна. Међутим, кад сам завршио факултет, упознао сам се с Бисером, Златком Пејаковићем и Дадом Допићем и жеља се вратила.

Тито је био циција

Музика ми је пружила ствари који обичним људима не могу да се десе. Свирао сам пред принцом Албертом, пред холандском краљицом и великим људима из Србије. Забављао сам и Тита, и то чак два пута. Памтим га као цицију и неваспитаног човека. Чекали смо га сатима у соби, а програм за њега био је катастрофалан. Свирали су му Шопена, а Титу то није било по вољи. Мој утисак је био да се досађивао. Свирао сам му и на последњем рођендану у Карађорђеву, када смо пратили Чолу и Златка Пејаковића. Многи ће се сетити те ноћи. Обратио нам се Тито мимо протокола. Говорио је да одржава контакте с неким од тада највећих криминалаца. Сећам се да су нас лоше платили. Вратио сам им новац и предложио да га уплате у Титов фонд. На слетовима (прослава Дана младости на стадиону ЈНА, прим. аут.) боље смо пролазили. Од хонорара само за музичку пратњу могли смо да живимо пола године безбрижно. Бацале су се паре.

Спојио сам Чолу и Локице

Негде тих година радио сам и за телевизију. Локичина мама, чувена професорка Гроздана Стефановић, предавала ми је српски и била ми је разредни старешина у Осмој београдској гимназији. Била је строга, али нас је толико волела да нас је све позивала код себе кући за Осми март, где нам је правила најукуснији чоколадни крем. И пре сам знао ко је њена ћерка и чиме се бави, да има и своју групу Џез бал, али тек на тим осмомартовским дружењима смо се боље упознали.

Крајем 1976, кад сам већ био композитор на добром гласу, стигао ми је позив из Телевизије Београд да са својим песмама и певачима радим емисију "Добро вече, Сања". У једној нумери коју је певао Здравко Чолић требало је да наступи балетска група. Рекао сам јој да имам и другарице, слатке балеринице. Биле су то Јасна Дулић, Гордана Вавић, Дијана Милашиновић и Слободанка Боба Зувић. Упознао сам их три године раније у Водицама крај Шибеника. На неки начин сам кривац што је Чола нашао Локице.

Шведски краљ слуша Балканику

Пре једно четири године дошао је поштар на моја врата и сав дрхти. Стигла је за мене пошта са шведског двора. Мени пише мој пријатељ шведски краљ Густав. Нас су упознали Катарина и Александар Карађорђевић. Густав и Александар су пријатељ са студија. Кад су ишли на прославу његовог рођендана, послао сам му диск Балканике. Он је као сваки културни човек мени захвалио, а то писмо данас и не знам где ми је. Његова жена једном приликом нам је открила да он наше дискове држи у ауту.

Моја Злата

За љубав са Златом кривац је једна дечја приредба. Љубав је трајала 30 година. Отишла је како је отишла... Није морало тако да деси... Нисам стигао ни да јој кажем колико је волим. Пала је само и отишла у болницу. Лекари су је држали у вештачкој коми, али јој није било спаса.

Након Златине смрти сам одлучио да наставим даље. И нашег сина Андреја је требало извести на прави пут. Моја подршка њему је била контролом, а не гурањем уз ветар.

Код глумаца је проблем што их све памте по једном лику. Моја Злата није хтела да буде само Марија из "Отписаних". Она је водила више рачуна о нама него о својој каријери. Кад сам је питао зашто то ради, одговорила ми је: "Мени су најважније свари моја деца, муж и кућа." Могла је њена каријера да буде већа, али она није хтела никако да се обнажи на филму. Она је имала идеју како ће то да гради и нико није могао да је одврати.

Бег из Београда

Рођен сам у Београду, а сада сам нашао мир на Космају. Мојим пријатељима није јасно шта ја, који сам цео живот провео у центру града, тражим у тој забити. Имам осећај да сам тамо отишао у ширину. Имамо тамо два пса Гишку и Леу, базен, виноград... Ништа није скупо, али је урађено с мером. Некад с мало пара може да се направи лепо.

Сада ме интересује само садашњи тренутак и да уживам што више. Моја најлепша три месеца су била прошлог марта, априла и маја у јеку короне.

Неостварене жеље

Мојим пријатељима моја најбоља песма је "Тужно поподне", коју је певала Бисера на Београдском пролећу, а по мом мишљењу "Август 1975". Сада сам одлучио да снимим албум "Балканика пева Сању". Има ту разних песама "Принцеза", "Срећо, реци", неке које пева Луис.... Они то певају мени за душу. Неке звуче боље од оригинала.

А "Принцеза"? Е , то је тек посебна прича. Није отишла на Евровизију, али ни освојила свет. Направио сам мелодију, а онда сам позвао Дада Топића да уради текст. Како је песма настајала, већ сам ту видео Слађану. Они су се заљубили певајући је и то се чује. После много година дошао ми је менаџер Клифа Ричарда. Песму су снимили на енглеском и звала се "Сломљено срце". Он је има неку љубавну аферу, па је хтео да пева. Дозволу да Ричард то сними морао је да потпише и Дадо Топић. Јурили смо га пет дана да стави потпис. После ми је рекао да је хтео то да сними с неком девојком из Париза. Е Дадо, могао је да живи десет година као цар! Хтео сам тада га задавим. Није ми дао да ми хит пева светска звезда јер се заљубио. Данас о том догађају има другачију верзију.

Није се дало ни да Оливер Драгојевић запева нешто моје. Били смо велики пријатељи. Желео сам да отпева моју песму, а он ми је говорио: "Не могу ја то пиват, мени пашу ствари које ми пише Зденко Руњић." После смо отишли у кафану да се напијемо.

Ето, то је мој живот. Данас ништа не бих мењао. Мислим да нисам направио погрешан потез, али имам још много времена да их направим.

(Курир.рс)

Препоручујемо

Познати

0 9

ЉУБАВ СА ЗЛАТОМ ЈЕ ТРАЈАЛА 30 ГОДИНА Овако је Сања Илић говорио о својој супрузи: Нисам стигао да јој кажем колико је волим

07. 03. 2021. у 14:45

Познати

0 1

СЕЛАКОВИЋ СЕ ОПРОСТИО ОД САЊЕ ИЛИЋА: Почивај у миру, амбасадоре наше културе, драги пријатељу

07. 03. 2021. у 14:33

Познати

0 8

ЊУ ЈЕ ВОЛЕО САЊА ИЛИЋ: Фронтмен "Балканике" је био ожењен нашом познатом глумицом

07. 03. 2021. у 14:05

Познати

0 1

БАЈКА ЈЕ ИПАК ЈАВА: Последњи интервју Сање Илића за "Новости"

07. 03. 2021. у 14:03

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације