ЦЕО ГОВОР ПРЕДСЕДНИКА НА ОТКРИВАЊУ СПОМЕНИКА СТЕФАНУ НЕМАЊИ: Нико Србију неће натерати да се одрекне свог имена

В.Н.

27. 01. 2021. у 21:25

Председник Србије Александар Вучић обратио се присутнима на свечаности отварања споменика на Савском тргу. Преносимо његов говор у целости.

ЦЕО ГОВОР ПРЕДСЕДНИКА НА ОТКРИВАЊУ СПОМЕНИКА СТЕФАНУ НЕМАЊИ: Нико Србију неће натерати да се одрекне свог имена

Фото: П. Милошевић

ТРУДИЛИ смо се у претходних осам година да нашу Србију подигнемо из пепела, да је обновимо, изградимо нове путеве, пруге, школе и болнице, али више од свега покушали смо да вратимо поштовање и веру у себе, своје могућности и снагу српске државе.

И вечерас, драги народе, стојимо на месту које је неретко изазивало стид свакога од нас, на месту које је било неуређено, прљаво и које је представљало срамоту, не само нашег града, већ целе земље. О томе како смо ово место називали, није време да данас говоримо. Вечерас сам посебно поносан и срећан, јер овде где стојим, па навише уз Немањину улицу, на врху, налази се и храм посвећен његовом трећем сину Растку Немањићу, великом и нашем Светом Сави.

И баш онако како данас на дан Светог Саве откривамо овај велелепни споменик, тако смо за кратко време успели, не да завршимо, како неки кажу, већ да суштински изградимо и осликамо најфинијим мозаиком, најлепши и највећи православни храм на свету, Храм Светог Саве, а тако ћемо обновити и Хиландар и целу нашу Србију. Успели смо да објединимо оно што је најважније, да земљу економски усправимо, да национално одбранимо и духовно повратимо и уздигнемо.

Коме ми данас, у вечно сећање и као знак најискренијег пијетета, посвећујемо највиши споменик на територији Србије и питамо се да ових колосалних 24 метра можда није премало?

Да би израстао у Симеона морао је претходно бити Немања.

Морао је у своју биографију да обједини и два сужањства, и бројна храбра и витешка војевања, и мудру дипломатију и одрицање од власти како би постао Свети.

Имали су Срби Властимировиће. Имали су Срби Војислављевиће. Имали су Срби и Вукановиће. Имали су и Вишеслава, и Михаила и Светог краља Јована Владимира.

Имали су Срби и архонте и кнежеве и жупане и краљеве и свеце - пре Немање.

Да је Србији подарио само Светог Саву, много би јој подарио.

Да је Србији подарио само Стефана Првовенчаног, много би јој подарио.

А подаривши нам обојицу, подарио нам је Србију, јаку, први пут истински централизовану државу, која је умела да нађе свој суверени простор између Истока и Запада, између првог и другог Рима.

Овај велелепни споменик представља га као одлучног владара, у чијој се десној руци налази мач, а у левој Хиландарска повеља. До Немање били смо племе, а од њега па до данас смо државотворни народ. Ту државотворност симболише мач. Тим мачем правио је и градио, а затим чувао и штитио Србију. До Немање имали смо културу опонашања и превођења. Од њега имамо културу креације, градитељства и писања. У културном смислу постајемо пуноправни члан византијског комонвелта. Ту припадност најнапреднијим културним токовима симболише Хиландарска повеља.

Ово није само чин откривања споменика нашем оцу, творцу државе, свецу и ономе од кога је све почело. Ово је својеврсан чин полагања рачуна, о себи, о свом идентитету, о томе шта смо научили, шта знамо и где идемо. Стати овде, испред великог Стефана Немање, значи и својеврсно покајање, за све године у којима смо га заборавили, али, истовремено, и то је и свест о томе да смо коначно открили онај корен из којег је настало то велико дрво које се зове Србија.

На Хиландару, и дан-данас, ниче лоза, чудотворна, са места на којем је Стефан Немања првобитно био сахрањен. У Београду, из овог споменика, та лоза, тај пут, та свест о Србији, треба да настави да расте, да се развија и да нам стално говори колико је важно имати корен, име и идентитет.

И јесте да је све то, читава историја, сваког народа, само нешто што постоји у причама, тачним или нетачним, али без тих прича ми не бисмо били ми, не бисмо постојали, јер не бисмо ни имали шта да причамо, шта да кажемо, о себи.

И овај споменик је велики, зато што је прича о нама велика.

И овај споменик је тежак, зато што је прича о нама често била тешка.

И леп је, колико је и прича о нама лепа.

Овај споменик је, дакле, и пре свега, прича, о нама.

О томе ко смо били, где смо били, шта смо радили, и највише о томе шта смо данас и шта хоћемо да будемо. И као што је Немања, владар и светац, градио задужбине широм Србије, тако и ми данас градимо, свесни да је наша садашњост, то шта у њој радимо, задужбина наше будућности. Оне која зна одакле је стигла, и која зна где иде. Без тога, без свести да је постојао неко пре нас, неко ко је имао снове, које ми данас живимо, ниједан сан о будућности није могућ.

Реч "данашњица", "садашњост", на неким језицима се изговара истим гласовима, на исти начин као и реч "поклон". Зато што она то и јесте. Поклон који смо добили од отаца, поклон за који и због којег су толики крварили и умирали.

Ми имамо садашњост, због Стефана Немање, и његовог Растка, а нашег Светог Саве, и због Стефана Првовенчаног, Милутина, Душана, Уроша, Лазара, Вука, Ђурађа, Стефана, и због Ђорђа, и Милоша, Михајла, и Милана, Петра, једног и другог Александра.

Због људи који су причали ту причу, причу о нама, о Србији.

И реч коју данас изговарамо, реч "Србија", није наша. Они су је створили, стварајући и нас, и то никада не смемо да заборавимо.

Они су је исковали, од Ситнице, до Марице, од Косова, до Куманова, од Цера, до Кајмакчалана.

Много крви и много олова је у тој речи.

Зато је тако тешка, зато је и тако велика.

Зато је толика обавеза, за свакога ко се усуди да је изговори.

Зато, на крају, и овај споменик, њему, и Србији.

И није било лако доћи до овог дана, до овог чина делимичног враћања тог огромног дуга.

Није могла, Србија, није имала чиме, није ни знала како, дуго се плашила, била крива и себи и другима, и стајала погнуте главе и пред својом прошлошћу и пред својом будућношћу.

И нема кривца за то, осим у нама самима. Није било ни разлога, осим, опет, у нама.

Требало нам је времена, требало нам је храбрости, знања, да поново поверујемо у то да нисмо никакав балкански изрод, никакво бесно племе без икаквог корена, никакав дежурни кривац, и да опет станемо на своје ноге, усправимо се, и сетимо. Сваког трена те дуге историје, и сваког човека који нас је, кроз њу, стварао.

Требало нам је времена, да свима кажемо да нисмо овде да било коме претимо, да нам је доста и крви и ратова, да разумемо, волимо, праштамо, кајемо се, али и да нећемо ни тек тако да не постојимо.

Да имамо име, да имамо историју, нашу, да имамо очеве и да, кроз њих, имамо и понос, и да, захваљујући томе, њима, имамо и слободу. Нашу, баш као што је и та историја наша, и језик, наш, култура, наша, традиција и вера, опет наше. Нисмо их ни од кога отели, нико нам их није дао, и немамо коме да их враћамо.

Нећемо ништа ни од кога, занима нас да, попут овог споменика, растемо у висину, али нико више, и никада више, неће Србију натерати да се одрекне. Ни имена, ни дела.

Зато што су, захваљујући овом нашем оцу, и свакоме ко је дошао после њега, и то име и то дело велики.

Нема, на Балкану, ни већег ни лепшег.

И нема разлога да се стидимо, да узмичемо, да кријемо, било шта од свега тога.

Зато је овај споменик, што би рекли, голем. Зато што треба да га виде, и да, кроз њега, виде нас.

Усправне, и поносне.

Људе спремне да раде и да граде.

Пријатеље који никоме не желе зло, који ни од кога ништа неће да узму, али и који држе до себе и који се неће стидети, ни пред ким.

Зато је овај споменик и својеврсна тачка коју стављамо на крај једне приче. Оне о лепој и тешкој прошлости, оне о ратовима, крви, робовању, ослобађању, грешкама, лошим одлукама, гробовима и поновом уздизању.

Немања је рођен 1113. године у Рибници, данашњој Подгорици, цео живот је провео у покрету. Живео је у свим, некадашњим, српским земљама, а умро је 1199. на Светој Гори. Свугде на свом путу зидао је градове и цркве. Манастир Светог Николе код Куршумлије, Манастир Светог Николе на Ибру, Богородицу Бистричку код Бијелог Поља, Светог архангела Михаила у Скопљу, Светог Николу и Светог Пантелејмона у Нишу, ибарски Градац. Гради Ђурђеве ступове, Студеницу, са сином, Светим Савом оснива Манастир Хиландар. Као велики жупан Рашке, сваку судбоносну одлуку спроводио је одлучно и снажно.

Истовремено, иза те тачке, одавде, почиње нова прича. Она која се види иза споменика, у Србији која расте, у новим кулама, зградама, тржним центрима, путевима, болницама, школама.

У тим задужбинама наше будућности.

У тим новим причама које имамо коме да оставимо, без трунке стида, поносни што смо их баш ми испричали.

Једна од најважнијих наших прича је истина о јединству нашег народа. Ма колико покушавали да нас раздвоје и готово увек у прошлости у томе су успевали, ми Срби, данас разумемо колико је важно да будемо једно и јединствено биће, колико је важно да чувамо свој језик, своју историју, своју културу и своју будућност. Захвалан сам свима који су дали свој допринос стварању овог уметничког ремек-дела, од вајара Светомира Арсића Басаре, Владимира Величковића и Емира Кустурице до Александра Рукавишњикова.

Овде где се симболички спајају улице Немањина и Карађорђева, ми данас славимо и раскош својих историјских домета, и обнављање државности, и просперитетну будућност коју ми и наши потомци морамо вредно да градимо. Са великом дозом оправданог оптимизма, сматрам да ће Савски трг са спомеником оснивачу наше државе као централном делу урбанистичко-архитектонске целине постати вероватно најлепши јавни простор у Београду.

Немања је, за нас, био почетак. Овај споменик је крај, али само тог почетка. Пошто од њега почињемо ми, и сви који после нас долазе. Он је доказ и да је историја створила нас, али и да смо ми у стању да историју стварамо. И то ону добру историју, историју мира, знања, раста, каквог никада нисмо имали.

У име те историје смо данас овде, у име те историје и откривамо Споменик Стефану Немањи, оцу, родоначелнику, творцу и свецу.

И нека стоји овде, уздигнут, осветљен, и нека га сви виде.

Нека виде Србију, какву смо ми направили.

Искрено, из дубине душе обичног српског смртника, желим да ово обраћање завршим речима Светог Саве којима се у "Служби Светом Симеону" обраћа своме оцу: "Моли Бога за нас, Симеоне блажени, да се сачува стадо твоје неповредно! Слава, и сада!"

Живела Србија!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve
ОТКРИВЕНИ САТЕЛИТСКИ СНИМЦИ: Знамо шта се догађа у кључном војном комплексу Северне Кореје (ФОТО)

ОТКРИВЕНИ САТЕЛИТСКИ СНИМЦИ: "Знамо шта се догађа у кључном војном комплексу Северне Кореје" (ФОТО)

ИСТРАЖИВАЧИ из америчког аналитичког центра закључили су на основу сателитских снимака да Северна Кореја проширује кључни комплекс за производњу оружја, укључујући и врсту ракета кратког домета које Русија користи у рату против Украјине.

25. 11. 2024. у 18:13

ПУТИНОВ НОВИ САВЕЗНИК? Ко је потенцијални румунски председник - НАТО ракетни штит назива СРАМОТОМ, диви се Мађарској

ПУТИНОВ НОВИ САВЕЗНИК? Ко је потенцијални румунски председник - НАТО ракетни штит назива СРАМОТОМ, диви се Мађарској

НЕЗАВИСНИ ултрадесничарски кандидат на председничким изборима у Румунији Калин Ђорђеску освојио је највише гласова у првом кругу и највећи је фаворит за победу у другом кругу, у који ће највероватније ићи са Еленом Ласчони испред партије "Save Romania Union" (УСР).

25. 11. 2024. у 15:22

Коментари (63)

НЕСТВАРНИ ЈОКИЋ: Никола ради оно што нико никада није!