ПОТПРЕДСЕДНИК СНС СТЕФАНОВИЋ: До 2012. и доласка Александра Вучића тајкуни су бирали министре

„КАКО је Србија изгледала пре 2012. године, како су тајкуни водили политику наше земље, састављали владе и утицали на најлукративније послове, грађани Србије јако добро знају.

Фото Танјуг

Није случајно што су кључни тајкуни у земљи у то време заседали недељама пре формирања Владе и одлучивали ко ће бити кључни министри, ко ће бити директори највећих предузећа, ко ће се бавити најважнијим пословима и каква ће политика бити. Тек онда су о томе обавештавали руководство Демократске странке, које по њиховом диктату бирало функционере, министре и директоре који су се, пре свега, свиђали тајкунима. Након избора од стране оних који су суштински управљали Србијом, имали смо трагикомичне представе у којима су постављани на формално руководећа места у држави.

Како је изгледала Србија онда у очима пензионера, са пензијама од 12, 14 и 15 хиљада динара? Како је изгледала Србија у очима радника чије су минималне зараде биле толике да нису могли да купе ни трећину потрошачке корпе? Како је изгледала Србија у очима оних људи који су изгубили стотине хиљада радних места и чије су се фабрике, које су стицали њихови дедови и очеви, затварале? И како је изгледала Србија у очима оних који су задужени да се брину о нашем здрављу, у очима лекара са платама од 55 хиљада динара? Они се јако добро сећају. И сви ти људи дубоко су забринути када само помисле да би таква времена могла да се врате, односно да Србију воде људи попут Драгана Ђиласа, Борка Стефановића, Вука Јеремића, Бориса Тадића и њима сличних. Јер, то би значило да тајкуни поново управљају Србијом. Они који су узимали за себе стотине милиона евра и остављали Србију свакога дана сиромашнијом.  То су људи које је увек водила девиза „што горе по Србију, то боље по њих“.

До доласка Александра Вучића на власт 2012. године, и до његовог преузимања функције секретара Савета за националну безбедност, нисмо имали суштинскi, односно било какав напредак у борби против корупције. Напротив, корупција у нашој земљи била је толика да је ЕУ морала у више наврата да интервенише и означи Србију као земљу огрезлу у корупцији. Тада су 24 приватизационе афере, од многих стотина афера које су потресале Србију, постале познате широм европског континента. Те приватизације биле су само врх леденог брега. Тада је цео безбедносни апарат морао да ћути и да гледа како нарко-дилери трују нашу децу, док су они пленили свега тону дроге годишње.

Колико је озбиљна борба против привредног криминала данас, говори чињеница да је Александар Вучић тај који је имао храбрости да удари у срце организованог криминала, који је имао храбрости да помене имена које нико до тада није сме да изговори и имао смелости да охрабри државни апарат да подигне оптужнице против оних који су, само пар месеци или година раније, састављали владе Србије.

У прилог борби против корупције говори и чињеница да је у периоду од 2014. до 2020. године ухапшено 160 директора јавних предузећа, председника општина, државних секретара, помоћника министара, функционера на различитим нивоима и свих оних људи за које су се пронашли докази и за које је обезбеђено да се у судском процесу, пред судовима који су независни и који ће одлучити да ли је неко крив или није, покрену поступци и дође до правде за грађане Србије.

Србија је, тек у време власти Александра Вучића, добила безбедносни апарат који не гледа како се ко зове, да ли има нечију партијску књижицу, да ли има новца или не, већ једнако и независно води истраге против тих људи. Зашто то не одговара данас ни Драгану Ђиласу, ни Борку Стефановићу, ни Мариники Тепић, ни Вуку Јеремићу нити било коме од њих? Зато што на овакав начин не могу да постављају партијски тужиоце и судије, као што су радили. Не могу да се иживљавају над полицајцима, као што је то радио Ђилас у време када је био на власти. И не могу политичари да одлучују да ли ће неко да буде гоњен или неће, да ли је неко унапред крив или није, већ је то остављено тужилаштву и судовима, баш како налаже закон и владавина права.

Када говоримо о корупционашким аферама, не треба да иду далеко од својих редова и да се сете највећих корупционашких афера које су потресале Србију, које су нажалост обавијене законским оквирима које је доносила тадашња власт. Због тога није Србија ишла напред, већ само приватне компаније – од Ђиласових до свих осталих. Када се сетимо министара економије, финансија, привреде, када се сетимо директора највећих предузећа, од којих су неки, попут Александра Стаменковића побегли у Америку да би избегли суд и правду. Такви не намеравају да се врате, чекају ваљда промену власти када ће бити аболирани од стране Драгана Ђиласа, као једног од својих најближих сарадника.

У време њихове власти било је потпуно нормално да плате 650 милиона динара више за реконструкцију Булавара краља Александра, да се тенкови секу у старо гвожђе, да се у погонима Железаре у Смедереву гаје печурке. Када све то погледате онда схватате са каквим људима имате посла и да су афере које су тада потресале Србију само уништавале будућност грађана Србије.

Права борба против криминала и корупције почела је тек доласком Александра Вучића на власт. У време када су одлучивали они који га данас помињу, криминал и корупција били су обележје власти, и не да није било борбе, него су је они најснажније инспирисали. 

И дан данас се види да су за њих и Мирослав Мишковић и сви остали заправо уважени бизнисмени. Сви они само чекају да се поново дочепају државне касе и зато не постоји чак ни једно саопштење у којem не покушавају да релативизују оно што је учињено у време њихове власти, јер очигледно су поносни на резултате којима су њихове компаније постале богате, а државна каса све празнија.

Да то није било тако, не бисмо дошли на руб пропасти 2012. године, када је Србија ушла у огромну рецесију, када је била на ивици банкрота и када су сви ти који данас држе лекције Александру Вучићу били на врхунцу своје моћи. Једини проблем је био тај што су грађани Србије били толико сиромашни и што им је будућност брутално одузета, да просто Србија није могла даље са таквим људима.

Њихов покушај да се врате на власт показује неутољиву жеђ за фотељом. Та фотеља је очигледно једини програм који имају. Поред свог списка лепих жеља, за које нам никад нису објаснили зашто их нису испунили док су били на власти, постоји само мржња према Александру Вучићу и стална порука у којој, само ако су они у фотељама, само ако су они власт, само ако су они министри, могу да буду задовољни и срећни.

На њихову несрећу, за то се питају грађани Србије. За то се питају они људи које су оставили без посла, без будућности, које су оставили на милост и немилост тајкунима. И грађани Србије не желе повратак мафијашко-тајкунске хоботнице.

И још једна лична примедба. Био сам 5. октобра 2000. године са Александром Вучићем цео дан. Били смо на улици и тај човек је тог дана испољио невероватну храброст, личну храброст, о чему он нерадо прича, али се тога добро сећам. И за разлику од многих који су се тог дана, иако су били на другој страни, крили у мишјој рупи, он то није радио ни 2000-те, ни 2010-те када су они били на власти, ни данас 2020-те године, када доноси најсложеније и најкомплексније одлуке које се не свиђају свима. И то је разлика између Александра Вучића, са једне стране, и Драгана Ђиласа, Борка Стефановића и свих њих са друге. Разлика када имате некога ко је лидер који не бира добра или лоша времена, ни прилику за политичку корист, већ доноси одлуке које су најважније за земљу. То је разлика између државника и политиканта.“

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације