ГРЕХ ЛИБЕРАЛА - ЖЕЛЕЛИ БОЉУ ЈУГОСЛАВИЈУ: Како је у Србији заустављен процес окренут привреди, реформи, индустријализацији и демократији

У ОПШТОЈ клими апсолутизације територијалних посебности, националних идентификација и суверености националних и републичких покрајинских партија, СК Србије је бирао свој пут.

Прва седница Председништва СФРЈ / Архива

Брионски пленум, схваћен као питање од посебног значаја за Србију, пресудно је утицао на то да се Србија почне окретати себи и свом убрзаном економском и друштвеном развоју. Из тог дубоког политичког и идејног сукоба СК Србије је, након мукотрпне борбе, успео да оствари видне резултате.

Тајно гласање за највише партијске функције, постојање више кандидата од броја који се бира, одсуство искључивости, већа толерантност, спремност на разговор и о најосетљивијим питањима, промене у централним комитетима републике и покрајина, указивање поверења млађој и образованој генерацији комуниста, говорило је о новом стилу рада и осмишљавању новог политичког курса који је ослобађао креативне и демократске енергије послератних генерација. Предност су добили просвећени и компетентни људи. Они су представљали једну нову Србију - окренуту привреди, реформи, индустријализацији, демократији.

Генерацијски сукоб са ратном генерацијом није постојао али су, и поред тога, наговештене промене плашиле део старих кадрова у покрајинама, републици и Федерацији. У почетку стидљиво, а касније све гласније, страх од стручности, пословности, ефикасности, продуктивности, који је опседао партијску и државну политичку бирократију, почео се уобличавати у критику. Бирајући између "развоја" и очувања власти, политички врх земље се определио за очување стечених бирократских позиција и власти. Последица одабира, који је дефинитивно учињен неколико година касније (1972), била је општа друштвена стагнација.

У уставно-правној реформи државе ЦК СК Србије је подржавао промену односа у Федерацији... ЦК СК Србије и његов председник М. Никезић је на српско питање гледао као на демократско питање. Отворено се залагао за демократску трансформацију друштва и политичких односа. Принципијелно је сматрао да о заједничким питањима расправа треба да буде вођена на "југословенским телима". Чак када је на то био директно примораван, ЦК СК Србије се није упуштао у разматрање унутрашњих питања других република, посебно Хрватске.

Наглашено је настојао да Србија буде окренута себи, својим проблемима и развоју. Јавно је истицано да Србија не жели да буде идентификована са југословенском федерацијом и супротстављена другим републикама. ЦК СК Србије је подржавао настојање да дефинитивно буду утврђене заједничке функције Федерације... На себи својствен начин настојао је да, у процесу уставно-правних промена, Србија оствари елементарне интересе и потврди свој нови државни и економски идентитет. Основном сметњом у развоју сматрао је институцију "личне власти" и Брозову "арбитражу". Упозоравао је да разбијање савезног централизма неће имати смисла уколико буде замењен успостављањем републичких или покрајинских етатизама.

СТАВОВИ које је Извршни комитет ЦК СК Србије заступао будили су сумњу југословенског партијског центра. Из државног и партијског врха стизале су "препоруке" за примену административних и репресивних мера у решавању постојећих проблема, пружана је подршка "конзервативним елементима", спутаване иницијативе, ширене лажне информације, гласине и клевете, подметане интриге, перфидно рађено на разбијању партијског вођства и формирању више центара политичке моћи, уцењивани и "куповани" кадрови, омаловажавани постигнути резултати, чињенице замењиване тумачењима, тражено непринципијелно савезништво са националним снагама, надгледано све што се дешава у Србији, изрицана критика и отворено незадовољство...

Све је указивало на размере неповерења које је према Србији постојало у федералном врху. Улога "инспиратора" а не "наредбодавца", оријентација ка тржишту уместо државној регулативи, склоност ка сарадњи република која искључује арбитражу државног партијског врха, замена "послушности" креативношћу и самосталношћу у односу на "партијски центар", плашиле су Јосипа Броза. Било је јасно да процес демократизације спречава могућност да "конзервативни елементи" задобију превагу у партији српских комуниста, сем уколико не буду ослоњени "на арбитрирану улогу савезног центра и материјалну силу".

Мирко Тепавац и Коча Поповић / Архива

У односима партијског врха Србије са покрајинама било је много политичког такта и попустљивости. Поштован је став да аутономија није само форма којом се изражава посебност аутономија већ и облик њиховог укључивања у републику. М. Никезић је инсистирао да односи буду на демократској и самоуправној основи... Употребу "аутократског дириговања" сасвим је искључио из односа са Новим Садом и Приштином. Код Никезића је постојало убеђење да просперитет Србије не може бити грађен искључиво на јачању државности већ и развоју демократизације. У складу са тим скретао је пажњу покрајинским руководствима да аутономије не треба да буду републике, јер већ имају своју републику, али ни "провинције" у Србији и Југославији.

И док су остале републичке елите настојале да у својим рукама сконцентришу што више елемената државности, српско руководство није тежило да Србија постане класична национална држава. Званичан став је био да вишенационални састав републике и постојање две аутономне покрајине не треба схватати као "несрећу Србије"... Упориште у национализму није тражено... Историја је, међутим, већ ишла у другом правцу. Политика партијског врха Србије наилазила је, све до Десете седнице ЦК СК Хрватске, на разумевање покрајина. Након тога, сарадњу је заменило супротстављање покрајина Србији. Такав курс имао је подршку државног врха земље. Наметнута уставно-правна позиција, у којој је Србија "имала право" да усклађује своје интересе са покрајинама (а не покрајине са њом), постала је, поред све толеранције, неодржива.

МАРКО Никезић је почетком септембра 1970. децидирано истицао да "српски Централни комитет" није "никакав чувар Југославије". Није крио да ЦК СК Србије "не зна тачно шта мисле другови у Хрватској" и какве су њихове визије будућности. Сугерисао је трезвеност, залагао се за сагледавање узрока постојеће кризе, био убеђен да се они не налазе "у оваквој или онаквој гарнитури". Супротстављао се настојањима партијског врха земље и самога Броза "да се крене у правцу једног југословенског унитаризма, што неизбежно иде са државним социјализмом и стаљинистичком партијом".

Решење није видео ни у "заокругљивању државности" монолитне Комунистичке партије Србије. Насупрот курсу који је Југославију водио у положај у коме су биле "лагерске земље", он је заговарао "чврсту демократску социјалистичку оријентацију у СР Србији". Никезић је упозоравао на чињеницу да у држави постоји "један тип странке, други тип државе и трећи тип економије". Брзо ослобођење од "илузије о јединственом Савезу комуниста који све спасава ако у друштву не постоји јединство" сматрао је нужним. За српски народ, "расут свуда по Југославији", сматрао је да заједничка држава представља једини државно-правни оквир. Отуда је упозоравао на потребу да Срби, као највећи народ, стално воде рачуна о интересима других. Уједињавање на националној основи југословенских народа сматрао је кобним...

У складу са тим супротстављао се сваком "вршљању" федералних органа по Србији препознајући у томе погубно "идентификовање" Федерације и Србије. Излаз из кризе видео је једино у "општем убрзаном развоју", слободној тржишној економији, отвореној привреди и заговарао јачање економске позиције Србије у Југославији.

Партијски врх Србије критички је гледао на иницијативу о формирању "државног председништва" сматрајући да отварање питања Брозовог "наслеђа" јача дезинтегративне процесе. Противио се парцијалном решењу реформе Федерације које је формирање председништва најављивало и тражио целовити концепт промена. Било му је страно тумачење да председништво државе сачињавају "републиканци", "најбољи људи из република", који не заступају интересе своје федералне јединице већ представљају наднационални и самостални фактор. Формирање новог "центра власти и моћи" сматрао је последицом схватања да једино "јак политички врх" може ефикасно да неутралише "несагласја и деобе" које постоје у политичком систему...

Слагао се са тумачењима да Федерација не треба да буде "нека власт над народима, већ један облик међунационалне интеграције преко кога, у ствари, народи, односно републике остварују одређене функције сопственог националног суверенитета, односно суверене државности". Био је свестан да јачање република води заокруживању њихове државности али није био спреман да подржи друштвени ток који успоставља републичку аутархију и покрајински сепаратизам... Насупрот заједници "шест држава које праве државни савез", "шест националних држава", ЦК СК Србије је предност давао слободном друштву - "заједници радних људи и заједници равноправних народа". Настојао је да еманципација Србије од савезног централизма буде потпуна.

У име тога ЦК СК Србије је тежио да "пијемонтска улога", која је српску политичку елиту предуго опседала, буде напуштена. Партијски врх је подстицао јачање демократских институција политичког система... Државни оквир испуњен демократским садржајима сажимао је у себи бригу за Србе ван Србије. Био је то, по њиховом мишљењу, предуслов за културно и духовно јединство српског народа.

...У СРБИЈИ је постојао страх да Броз у једном тренутку не употребити армију "за завођење реда" и приклони се "коминтерновским методима". Постојао је општи осећај да југословенска држава, а са њом и Србија, стоји на ивици "централизма" који је дугорочно може удаљити од демократског курса и демократских слобода. Тај утисак потврдила је и 17. седници Председништва СКЈ, одржана на Брионима од 28. до 30. априла 1971. На њој је дата подршка уставним амандманима и изражена сагласност са уставним преуређењем државе али се и показало да у југословенској стварности паралелно постоји више различитих политичких приступа и концепција.

Излагање Јосипа Броза наговештавало је оштар заокрет у политици коју је, у претходној деценији, СКЈ водио. Броз је оптуживао републичка руководства да провоцирају грађански рат, подупиру дезинтеграцију Југославије, "мисле да би било боље да сваки буде сам за себе". Најављивао је да ће, након реформе Федерације, свака република бити "свој газда" али и претио да ће, уколико устреба, интервенисати армија. Неминовност брзих и квалитативних промена потискивао је паролама да је држава у опасности. Инсистирао је на јединству и монолитности СКЈ...

Допуштајући, на једној страни, да амандмани разарају централизам он је, у исто време, на другој, пресудно утицао на то да идеја државе и њене будућности буде поистовећена са судбином бољшевички уређене партије и милитантно устројене армије. Партија и армија постале су полуге аутократске власти и институције, по своме унутарњем бићу, дубоко супротстављене процесу демократских промена.

Позиција коју је, на 17. седници Председништва СКЈ, заузимао ЦК СК Србије, била је умногоме другачија. Један од елемената те политике био је подједнако "тврд" однос према национализму и централизму. У реферату који је у име ЦК СК Србије поднела на 17. седници Л. Перовић је посебно истакла став да Србија није "центар отпора променама" и да "њено опредељење за уставне промене није изнуђено"...

Ставом да "економски затворена, политички аутократска, Србија не би видела развој покрајина у правцу њихове веће економске и политичке самосталности", прецизно је означена позиција СК Србије у односу на покрајине и констатовано да су оне "конститутивни елемент југословенске федерације и интегрални део републике". Одбачено је свођење југословенских односа на српско-хрватску димензију и као једина "формула", која може "одржати југословенску заједницу", затражено да заједничка питања решавају "сви заједно". У националној политици СК Србије се заложио за беспоштедну борбу против великосрпског национализма. У регулисању националних односа заузет је став да треба поштовати "посебне интересе сваке нације и народности, али и интересе шире југословенске заједнице".

Тито у "Застави" у Крагујевцу / Архива

Јасно је речено да Србија не пристаје на позицију у којој је, истовремено, подстичу да "брани бирократски савезни централизам" и прикивају "на стуб великосрпског национализма и хегемонизма"... Инсистирање на хомогенизацији СКЈ, у систему чији је политички центар била, М. Никезић је поистовећивао са успостављањем "принудне управе над нацијама".

Прве знаке политичког "заокрета" и скорог "обрачуна", на који се Јосип Броз одлучио, представљали су позиви на јачање "кохезионе" улоге партије, значајније присуство војног фактора у друштвеном животу, интензивније појављивање председника у јавности и медијима. Био је у питању покушај да се ослабљена власт консолидује. Да се у томе веома брзо успело, говорио је политички удар и обрачун са партијским руководством СК Хрватске... Насупрот томе ЦК СК Србије није био спреман да напусти демократску оријентацију. Критиковао је неспремност партије да изврши темељну трансформацију. Истицао је да је развој друштва прерастао СКЈ. Све наведено говорило је о постојању битних концепцијских разлика.

На састанку политичког актива Србије са Јосипом Брозом (9-12. октобар 1972), део државног и партијског руководства Србије (Драгослав Марковић, Петар Стамболић, Стеван Дороњски, Милош Минић, Мома Марковић, Душан Петровић Шане, Тихомир Влашкалић, Фадиљ Хоџа и други) износећи лична уверења али водећи рачуна и о Титовим гледиштима презентованим на почетку разговора, отворено се успротивио модернизацији, захтевао нову кадровску политику у којој ће предност имати "идејно-политичка подобност", замерао је "либералистички однос" према хуманистичкој интелигенцији и менаџерском слоју, излаз из кризе је видео у јачању партије и примени административних мера...

Спора промена свести, менталитета, начина размишљања порађала је отпоре, спутавала промене и доприносила одржању укорењеног стања. Право на иницијативе и промене монополисао је Јосип Броз и најужи партијски врх земље. Њихово виђење реформе социјалистичког друштва, федералне државе и политичког система у коме постоји монопол једне партије изразио је Устав из 1974.

Препоручујемо

Друштво

4 18

ТИТУ ПОМИЛОВАЊА, КОЧИ ПОГУБЉЕЊА: Чувено Брозово "писмо" било увод у "свилен гајтан” за либерале

27. 09. 2020. у 17:00

Политика

5 21

БОРИСАВ ЈОВИЋ: Распад Југославије планиран је пре Милошевићевог рођења

22. 09. 2020. у 00:14

Друштво

9 8

КАКО СУ СЕ РАЗВОДИЛИ ТИТО И ЈОВАНКА: Политичко руководство било незадовољно првом дамом Југославије

02. 08. 2020. у 15:47 >> 15:47

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације