ВУЛИНОВ ТЕСТАМЕНТ: Министар открио шта се дешава у Министарству одбране и шта чека Војску Србије

У ПОДУЖЕМ разговору за „Печат“ – утисак је, искренијем и отворенијем него што би уопште смело да се очекује од једног политичара – актуелни министар одбране Александар Вулин, понекад на поприлично јеретички начин, говори о прошлости и будућности Срба и Србије, о Европској унији и разлозима због којих је гласао против одлуке о отказивању војних вежби с Белорусијом, о свом односу са Александром Вучићем и месту које (не)ће имати у новој Влади Србије…

Александар Вулин

Када год се у Србији формира влада, Александар Вулин буде нападан више него и један других њен члан. Судећи по учесталости последњих прозивања, влада само што није формирана. Хоћете ли бити члан нове владе, остајете ли министар одбране?

О томе разговарамо Александар Вучић и ја, свако има своје погледе и очекивања. Суштински, мој останак или одлазак из Владе Србије, из Министарства одбране па и политике, сасвим је неважан.

А оно што јесте важно је то што смо у Министарству одбране заорали дубоку бразду из које се без велике бруке не може изаћи. Политика се више не може променити, развој и јачање војске је незаустављиво. Јачање војске се одвија у више праваца, који не искључују један други.

Који министар би сада престао да се опрема у домаћој одбрамбеној индустрији и почео да је гаси? Који би министар престао да облачи војску у „Јумку“ и наручио униформе из Турске? Који би министар напустио програме модернизације наших оклопних јединица, РВ и ПВО? Који би министар 63. падобранску и 72. бригаду за специјалне намене, поново ражаловао и свео на ранг батаљона? Који министар би напустио војну неутралност? Који министар одбране би се усудио да изађе пред војску и каже да се стиди генерала Лазаревића и да сматра да је он ратни злочинац коме нема места ни на академији ни на паради, а да за Павковића нема места ни у нашој доктрини, ни у уџбеницима, ни у војном издаваштву? Који би министар укинуо обновљену средњу стручну војну школу и уместо официра школовао „менаџере у одбрани“, повећао број часова плеса у односу на часове борења и избацио војне предмете из војне гимназије? А такво је било стање пре него што смо променили план и програм наставе. Који би министар укинуо одлуку о стипендирању средњошколаца и студената завршних година, војсци као барут потребних инжењера и механичара? Који министар би престао да запошљава инжењере у Војно-техничком институту и лекаре на ВМА, масовније него што је било икада од оснивања – и института и академије?

Да видим министра који ће радити тако да се војним пилотима још једном дају различите, а увек мање плате од пилота у МУП-у и да престане да улаже у њихову опрему и обуку. И да ли мислите да би војска пристала да још једном преживи отпуштање или насилно пензионисање најбољих, да ћути док чека кога ће следећег да одведу у Хаг по оптужницама писаним у Фонду за хуманитарно право?

Војска је изнова открила себе и престала да се стиди борбе коју је водила. После векова упорних ратова за слободу, Војска Србије је постала једина армија на свету која није смела да се поноси својом борбом. Швајцарска армија је штампала више прича о Вилијему Телу и гађању јабуке него ми о Кошарама и Паштрику, немачки Бундесвер је уложио више напора да објасни улогу Вермахта и да га оправда за све што је чинио за време Другог светског рата, него што смо ми и покушали да испричамо нашу истину.
Да би човек доживео самоостварење он мора да има самопоуздање, а не може бити самопоуздања без самопоштовања. Тако је и са војском. Да би побеђивала, војска мора да верује у победу, и мора да зна да припада традицији победника. Да видим тог министра који ће избрисати део Стратегије националне одбране у коме се каже да је свако угрожавање Срба, где год они да живе, угрожавање безбедности Србије, и да је очување Републике Српске наш задатак а војна неутралност темељно опредељење које се неће мењати. Пре Вучића нико није смео да каже тако нешто, а он је то увео у обавезујуће документе.

И ви сте познати и по томе што свашта смете да кажете…

Никада од мене правог политичара. Политичари пред формирање владе обично заћуте и пазе да не изговоре било шта што би могло да скрене пажњу или изазове нападе на њих. Никада нисам умео да бирам време. А то што сам нешто рекао у невреме не значи да нисам био у праву. И наш разговор доживљавам као тестаментарни, као мој начин да на крају једног историјског тренутка кажем оно што мислим и како видим шта је испред нас. Можда је боље рећи да је ово исповест.

Где је исповест ту су и греси. Хоће ли вам бити опроштено, можете ли се откупити?

Верујем у искупљење од греха а не верујем у откуп грехова.

Када већ помињете индулгенцију (откуп грехова, дозвољен у Католичкој цркви), да ли вам је опроштен грех оспоравања светости блаженог Алојзија Степинца?

Ако на небу има места за викара усташке војске Алојзија Степинца, онда не може бити места за поклану јасеновачку децу.

Није баш умесно цитирати самог себе, али та реченица из мог говора на комеморацији у Јадовном, изнад јаме Шаранове, изазвала је буку и бес у Хрватској која и данас не престаје. Да бих дошао до места одржавања комеморације морао сам да прођем кроз шпалир усташа који су протествовали због обележавања српског, јеврејског и ромског страдања. У Хрватској, када је у питању НДХ, имају две школе; једна, која каже да су јаме српска пропаганда и измишљотина, и друга, која учи да јама јесте било али да нису биле довољно пуне, треће нема.

Када сам прошао кроз тај бранитељски, људски отпад, одлучио сам да говорим о Степинцу. После мог говора, министар културе Хрватске био је толико збуњен да ме је у свом обраћању више пута цитирао. Истина о Степинцу је у хрватским медијима изазвала толику дреку и галаму, да је Ватикан морао да оформи мешовиту комисију Католичке цркве и Српске православне цркве. На крају је „црква у Хрвата“ први пут остала без благослова Светог оца и није добила свеца.

Да сам тада ћутао и да нисам скренуо пажњу на зло које се спремало, Степинац би постао светац као што је постао и блажени. У Хрватској не воле када им Срби говоре истину, а посебно када то раде на њиховом тлу. Зато ми је и забрањен улазак у Хрватску, трајно, не привремено. Нису се они наљутили што сам хтео да дођем у Јасеновац, већ што сам намеравао да прекинем њихов стари обичај да Србин, који дође у Јасеновац, тамо и остане, наљутили су се не зато што сам хтео да дођем већ зато што нисам хтео да останем.

Наставиће се...

(Pečat)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације