ЦЕО ЖИВОТ У СЕНЦИ БРАТА: Прича о јунацима који су пре 200 година стварали оно што данас зовемо европском Србијом

НАЈМЛАЂИ брат кнеза Милоша, Јеврем Обреновић (1790-1856) представљао је једну од најзначајнијих фигура политичке и културне сцене Србије његовог доба.

Фото архива

Тешко је само набројати шта је све био: оборкнез (управник) четири нахије, губернатор (градоначелник) вароши београдске, командант Подрињско-савске војне команде, председник Државног савета, кнежевски намесник, генерал, почасни члан Друштва србске словесности, један од највећих мецена у Србији који је промицао европске вредности.

Па, ипак, окончање његовог живота у изгнанству пропраћено је у Србији равнодушношћу и муком (није објављена чак ни вест!) а и модерна историјска наука остала му је дужна. Ту очигледну неправду покушао је да исправи историчар и писац Небојша Јовановић (1963) вишеструко занимљивом књигом - биографијом "Двор господара Јеврема Обреновића", у издању "Лагуне".

- Током истраживања схватио сам да је његова биографија веома богата, готово романсекна, чак и филмична, раскошна по заслугама за српски народ - каже Јовановић. - Читаоци ће у овој књизи упознати читав један нови свет и нове јунаке за које такође нису знали, а који су још пре 200 година веома успешно стварали оно што данас зовемо европском Србијом или Србијом у Европи.

ДОМ Кућа Јеврема Обреновића у Београду 1836. године, Фото архива

Човек маркантног изгледа и господских манира како су га савременици видели, Јеврем је у време припрема за Други устанак с пролећа 1815, као 25-годишњи добављач ратног материјала из Аустрије, дошавши с крдом говеда до Саве, био заробљен и спроведен у Београд. По везировом наређењу Турци су га бацили најпре у тамницу под Зиндан капијом, а затим у тешким оковима, пребацили у кулу Небојшу, где је због незгоде остао инвалид у једну ногу. Бурну политичку каријеру започео је следеће године када га је кнез Милош поставио за управника Шабачке нахије, а неколико година касније и Ваљевске и Соколске.

По доласку у Шабац заљубио се и запросио руку лепе и отресите Томаније са којом је добио деветоро деце. Брзо је савладао тајне чиновничког посла, судио у споровима, јурио хајдуке по Подрињу и - потпуно преобразио цео крај. Прављењем раскрснице и извлачењем улица "под лењир" створио је прву урбанизовану варош у Србији, чак је и Вук Караџић, у то време у Бечу, чуо да се "Шабац на Бајиру начинио да ти има око шта гледати!" Када се 1831. вратио у Београд иза себе је оставио обновљен манастир Чокешину, најлепши конак, прву болницу, касарну и апотеку у Србији, први музички оркестар и, најпосле, први дрвени кревет на коме је спавала његова ћерка - љубимица Анка, која је себе и госте забављала свирајући на првом клавиру.

По повратку у Београд, брат Милош му је уступио свој конак који се налазио на месту данашњег ректората у Васиној улици. Већ с пролећа 1832. своје име уписао је у почетак рада Народне библиотеке у Београду, основане "од више старатеља, а врховни покровитељ и приложник био је господар Јеврем".

На разне начине помагао је уметнике и даровите људе, писце, сликаре, прве српске фотографе, новинаре, штампаре. Зна се да је Вуку Караџићу зиме 1831/1832. слао у Земун дрва за огрев и новац да прехрани породицу. Међу онима којима је олакшао живот били су и Јован Стерија Поповић, Катарина Ивановић, Јован Стејић, Димитрије Давидовић, Јоаким Вујић, Атанасије Николић..., истиче, за "Новости", Небојша Јовановић, и подсећа на стихове које је Стерија, у знак захвалности, упутио племенитом мецени у "Српском родољубу": "Што мудри љубе, ти то цениш!/Својима тежиш пресладит науку."

А првих дана 1833. у Јевремовом дому родила се замисао о установљењу првог књижевно-ученог друштва у Србији. Идеју је дао Димитрије Тирол, писац и преводилац, и после неколико година дописивања са Придворном цензуром 1841. основано је Друштво србске словеслости (данашња САНУ).

До првог отвореног и жучног спора између браће дошло је из приватних разлога. Јеврем је ушао у посао са Мишом Анастасијевићем (капетан Мишом) нудећи му своју кућу у Васиној и започињући изградњу нове, на углу данашњих улица Милоша Великог и Крунске. После прекида радова које је Милош наредио, велелепни конак је ипак 1836. завршен и убрзо постао стециште оних који нису крили огорченост кнежевом све већом самовољом. Незадовољницима се често придруживала и кнегиња Љубица са синовима Миланом и Михаилом, кивна на мужевљеву брачну разузданост. У игру су се, как то бива, уплели и страни конзули, а када је један од њих Антун Михановић, који је  важио за будућег Јевремовог зета, био приморан да оде из Београда, Јеврем је са породицом напустио Србију заједно са "побуњеником" Томом Вучићем Перишићем. У Оршави је покушао да добије пасош за Русију како би се лично руском цару пожалио на брата. Из Петрограда је убрзо стигао одговор да ће цар у Србију у специјалну мисију упутити свог ађутанта, кнеза В. А. Долгоруког и препоручен му повратак у земљу. Кнез Милош се неколико дана премишљао и на крају дао дозволу за повратак, али је дошао на идеју да брата и Вучића подвргне потпуном игнорисању. Руски конзул успео је да испослује избор чланова Државног савета (све редом опозиционари), представљајући то тобоже као руски предлог - а у ствари је био Јевремов.

И поред оснивања тела које је требало да га контролише, Милош је наставио по своме, због чега је начињен нови устав, назван Турски, чиме је био срушен кнежев апсолутизам. На ивици очаја Милош је узалуд тражио да се из Државног савета удаљи Јеврем и његове присталице, да би 13. јуна 1839. потписао оставку и са сином Михаилом отпутовао на раније купљено имање у Влашкој.

Приликом одласка, на пристаништу где се окупило много света, одбио је да се поздрави једино са рођеним братом Јевремом, а остало је забележено да је за њим Вучић бацио камен рекавши: "Кад се овај камен из Саве врати, онда се и ти врати!"

После ране смрти новог кнеза Милана Обреновића II и очекивања да на кнежев престо дође Михаило, политичка сцена је поново узаврела, непомирљиво подељена на присталице династије Обреновића испред којих је стајао Јеврем и на тзв. праве уставобранитеље на челу са Вучићем-Перишићем који су тражили долазак Карађорђевића. Вишемесечна опасна неизвесност окончана је одласком Михаила у Цариград одакле се вратио са титулом светлог и као нови кнез ушао у Београд 14. марта 1840. Само две године касније, Јеврема је, пошто је раније избегао два атентата, потпуно дотукла завера са циљем његовог убиства, чији су организатори били његов брат Јован Обреновић, снаха кнегиња Љубица и њен брат Гаја Вукомановић, Јеврем је дао оставку и отпутовао у Беч где се срео са Милошом.

- Ступци бечких и пештанских новина тих дана били су испуњени извештајима о сусрету браће. Ако им је веровати, Јеврем је грцао, плакао, молио за опроштај и признавао да је погрешно радио. Милош је такође плакао, али уздржано, па се није знало да ли јесте или није дао братски опроштај - каже Јовановић.

Тек, Јеврем се у Београд вратио потпуно сломљен, а већ септембра исте године суочио се са Вучићевом буном у којој је војска кнеза Михаила, чији је био генерал, потучена до ногу. Династија Обреновића је свргнута са власти, а за новог кнеза постављен је Александар Карађорђевић.

Скрхан и политички и лично у ноћи између 6. и 7. септембра, са породицом се пребацио на другу обалу Саве. Од 1845. Јеврем је живео на породичном имању у Манасији у Влашкој где је и умро 21. септембра 1856. у својој 67. години.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ОБРЕНОВИЋИ ПОНОВО ОТВОРИЛИ ДВЕРИ СРБИМА: Посетиоце очекује задивљујућа прича о животу краљевске породице

02. 09. 2020. у 15:39

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације