ТАЈНО СУЂЕЊЕ МИЛОВАНУ ЂИЛАСУ: Запис са стенограма и ко је био "ђавољи адвокат"

ОБРАЧУН са Милованом Ђиласом био је логичан исход унутрашњег развоја југословенског комунизма.

Архива Новости

Иронија историје огледа се у томе да је управо Ђилас био личност која је дуго година следила принцип "кретања по утврђеној линији", односно догматски начин мишљења - само једна линија задата од врховног центра може бити исправна. Најважнија последица таквог идеолошког утемељења, насталог у годинама уочи Другог светског рата, било је монолитно јединство које није дозвољавало оспоравање било ког дела партијског теоријског система, јер би се тиме нарушила и целина. Тако се полако стварао целовит и кохерентан систем догми и прописа по којима ће комунисти или мислити (радити) или ће бити одбачени, или ће бити правоверни комунисти или ревизионисти (јеретици). Није се дозвољавало делимично, условно, појединачно прихватање партијске идеологије. То је значило да је она завршен и коначан мисаони систем, исправан у свим својим деловима.

Александар Ранковић - Архива Новости

Целокупан унутрашњи развој КПЈ кретао се у правцу у коме се професионални апарат најчешће бавио собом. То је у периоду власти довело до тога да се тај апарат наметнуо друштву као арбитар и једини чинилац од кога је могуће очекивати решење. Најчешћи одговор на све социјалне и политичке кризе био је - непријатељ. Крајње исходиште таквог развоја партије била је потпуна дехуманизација личности. Човек, потчињен току времена, посматран је као средство. Проблем етичких категорија "решен" је тако да је моралним проглашено све оно што помаже револуцији.

У складу са обичајним правом југословенског политичког поретка, Милован Ђилас је изопштен из јавног живота. То се односило и на његове пријатеље, од којих се очекивало да прекину сваки контакт са "отпадником". То правило дефинисао је Тито још почетком 1940. приликом познатог сукоба на "књижевној левици" и у јеку "чишћења" редова КП Хрватске. Он је тада забранио свим комунистима да се и приватно друже са онима који су оглашени за отпаднике: "Код многих чланова Партије, а и код неких функционера, постоји још такво накарадно мишљење да се с типовима који су били избачени из Партије као туђи, непролетерски елементи, могу и даље одржавати личне везе, дискутирати по каванама, па, штавише, и привлачити их на неке послове. Такав став је у најмању руку неправилан и штетан, јер не може бити никаквог личног односа, односно пријатељства с непријатељима Партије, јер се њима само на тај начин даје могућност да стварају ослонац за даљње роварење против Партије. Такво помирљиво држање, или, боље речено, гњили либерализам према непријатељима Партије створио је у Загребу једну невјероватно окужену и гњилу атмосферу која окужује не само партијску периферију него продире и у саму Партију".

Архива Новости

То правило једини није поштовао Владимир Дедијер (1914-1990) и због тога се и он нашао под притиском "меке" репресије. Он је био академик, историчар, публициста, новинар и Титов службени биограф.

ПОРЕКЛО породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владимиров отац Јефто Дедијер био је доцент географије на Београдском универзитету, први асистент истакнутог српског научника Јована Цвијића. Владимир је у Београду провео детињство и младост. Ту је завршио основну школу, гимназију и факултет, а затим се активно укључио у илегалан комунистички покрет. Уређивао је неколико новина, међу којима су били "Политика", "Време", "Краљевски лист". Иако није био члан ни КПЈ ни СКОЈ-а, Дедијер је активно спроводио пропаганду КПЈ. У време избијања устанка 1941. године, добио је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу "Борба" као уредник, са Ђиласом. Одатле и потиче њихово пријатељство. Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара крагујевачког НОПО. После слома устанка, отишао је у Врховни штаб, где је радио у агитационо-пропагандном одељењу током читавог рата. После рата, био је представник Југославије на оснивачкој конференцији Организације уједињених нација. По повратку у земљу, добио је место предавача историје НОБ-а на Универзитету у Београду. Био је и представник југословенске делега- ције на Конференцији мира у Паризу 1946. године, а потом и уредник "Борбе".

Дедијер је био члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа од 1953. године. Он је на III пленуму бранио Ђиласа и ушао је у жестоку полемику са Борисом Зихерлом, који је у два текста у "Борби" (10. и 12. јануара 1954) негирао Ђиласове ставове и изрекао прилично ригидан став према свему новом што се до тада појавило у књижевном и културном животу Југославије. Дедијер је на крају рекао: "Ко хоће искрено да метне руку на срце, мораће да призна: ставови Милована Ђиласа у 'Борби' били су мање више прихваћени од већине нас који смо овде". Као уредник листа "Борба", Дедијер је касније оптужен да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред партијску комисију.

Повод за директан напад власти на Дедијера и Ђиласа било је њихово иступање у страним медијима. Прво је Дедијер 20. децембра 1954. дао изјаву дописнику лондонског листа "Тајмс" (Times), која је објављена у броју од 22. децембра исте године. Затим је Ђилас дао интервју Џеку Рејмонду, дописнику "Њујорк тајмса" (The New York Times) из Београда, у коме је критиковао политичко стање у Југославији и истакао потребу постојања опозиционе партије као чиниоца демократизације. Ђилас и Дедијер су испитивани код истражног судије 6. и 7. јануара 1955. године. Оптужница је подигнута 11. јануара, а судски процес је одржан 24. јануара 1955. године.

Иако су се томе одлучно противили одбрана и оптужени, судија је одлучио да процес затвори за јавност под изговором заштите државних тајни. Занимљиво је да су тајном суђењу присуствовали писци Добрица Ћосић (из "литерарне радозналости" како каже) и Јара Рибникар (која је узвикивала пароле против оптужених) док је Недељко Друловић, као секретар партијске организације на Београдском универзитету, покушао да организује демонстрација против окривљених. Ћосић наводи да због тога Ђилас по изласку са робије са њим једно време није комуницирао

ДЕДИЈЕРА је бранио чувени загребачки адвокат Иво Политео (Сплит, 1887. - Загреб, 1956) који је у Краљевини Југославији бранио комунисте на судским процесима. Бранио је Алију Алијагића и остале атентаторе на министра унутрашњих послова Милорада Драшковића (1921-1922) и Тита на "Бомбашком процесу" (1928), а 1946. и кардинала Алојзија Степинца. Политео је био председник Савеза адвокатских комора Југославије између два светска рата, а после рата председник Адвокатске коморе у Загребу и потпредседник међународне Уније адвоката.

Архива Новости

Ђиласов адвокат био је Вељко Ковачевић (Бојиште, Невесиње, 1910. - Сремска Митровица, 1981). Социјалдемократа по политичком опредељењу, угледни београдски адвокат. Хапшен је још 1933. године заједно са Драгољубом Јовановићем и "левим земљорадницима". После рата пришао је Народном фронту и једно време био ангажован у Извршном одбору за Србију. Био је бранилац Драгољуба Јовановића 1947, затим Пекићевој омладинској демократској групи СДОЈ маја 1949. док је октобра 1951. пред београдским Окружним судом бранио информбировце на Процесу четрнаесторици. Иступао је храбро пред судовима и у два-три маха кажњаван је дисциплински. Као бранилац у једном процесу 1952. године, написао је у жалби да је "суд поверовао тужиоцу на голу реч", због чега је осуђен на условну затворску казну због кривичног дела клевете јер је "злоупотребио своје бранилачко право и оклеветао суд".

Ђилас је осуђен на казну затвора од 18 месеци, условно на три године, а Дедијер на шест месеци, условно на две године.

Запад није био превише забринут због Ђиласовог свргавања и цео случај је третирао као интерну партијску чистку која није указивала на повратак Југославије у окриље Совјетског Савеза. Службена реакција САД је изостала, а поједини западни аналитичари су у овом случају чак видели и дозу демократичности СКЈ, јер Ђилас није ухапшен нити је према њему примењена јача репресија. После искључења из ЦК Ђилас се 19. априла 1954. у писаној форми обратио основној организацији СКЈ вративши партијску књижицу и сам је иступио из СКЈ. После осуде, Ђиласов пријатељ А. Беван писао је Титу са молбом да се не предузимају никаке репресивне мере према Ђиласу и Дедијеру. Тито је отписао Бевану следеће: "Драги пријатељу, овај случај је Вас дирнуо из личних и пријатељских веза са Дедијером и Ђиласом, али верујте ми да нас Ђиласов и Дедијеров случај боли двапут више као старе пријатеље и сараднике у ствари револуције."

Слушаоцима процеса, несимпатизерима новог режима који су полагали наде у Ђиласа, није било јасно зашто се Ђилас рђаво држао на партијском суду. Његово држање је објашњавано физичким умором, последицама тортуре, лукавством политичара који жели да задржи партијске позиције, или су се разлози налазили у сентименталности према ратним друговима и саборцима, "тренуцима слома више него слабости". Ипак, његово држање на пленуму (никад до краја објашњено) могло би да буде предмет дубље психолошке анализе.

На судском процесу јануара 1955. Ђилас је био много одлучнији и храбрији у коментарима: "Ја сматрам да је Трећи пленум био инквизиција [...] Он је само по форми био демократски док је садржина била недемократска. [...] Пошто сам био под оптужбом да сам цепач партије, ја сам морао јавно признати или се јавно одрећи неких својих схватања, иако нисам био убеђен да треба да их се одрекнем. Ја сам стварно тада искрено то на Трећем пленуму дао".

Прва осуда Ђиласа имала је спољнополитички контекст и дошла је у јеку зближавања Југославије и Совјетског Савеза. Често се наводи да је Хрушчов, маја 1955. године, рекао Титу да сада постоји добра основа за совјетско-југословенско зближавање, "јер смо се ми ослободили Берије, а ви Ђиласа". Свако је то учинио на свој начин - совјетска страна на бољшевички: бруталном ликвидацијом, а југословенски режим је Ђиласа казнио само благом затворском казном, у складу са новим курсом самоуправне демократије. Од осуде Ђиласа усталио се у политичком говору, после "информбировштине", нови термин за либерална застрањивања - "ђиласовштина" и "петефијанство" који постају симболи за идеолошку "диверзију" либералистичког претеривања у критици стаљинизма.

Касније је суд поништио одлуку о кажњавању Владимира Дедијера. Он се повукао из политичког живота, поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРН и отишао у САД, где је и добио звање академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у Југославију. Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и његов председник који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других случајева.

ЂАВОЉЕВ АДВОКАТ

ВЕЉКО Ковачевић је стекао статус "ђавољег адвоката" јер је бранио Ђиласа на процесима и током 1962. године, затим "ранковићевца" Бошка Видаковића (1973) и познатог информбировца, тада белгијског држављанина Владу Дапчевића (1975). Наставио је са одбранама критичара режима: познатог дисидента Михајла Михајлова (1975), "ибеовца" и секретара НКПЈ Милете Перовића (1976) који је киднапован из Швајцарске да би му се судило за одржавање конгреса НКПЈ, адвоката Витомира Ђиласа осуђеног у пролеће 1977. године на 30 месеци затвора због још непослатог писма "Политици", у коме је говорио о потреби стварне слободе говора, као и многих других критичара режима. Заступао је и Српску православну цркву (1977-1980) која је устала против рушења Његошеве капеле на Ловћену и подизања Маузолеја, јер се то косило са последњом вољом црногорског владике. Уз Јована Баровића и Срђу Поповића био је најетаблиранији адвокат у борби против политичке репресије, стављен на "црну листу" Службе безбедности и био је стално "под присмотром". Адвокатска комора Србије и Београда је 1975. године чак покренула кривични поступак против Јована Баровића и Вељка Ковачевића јер су као адвокати Михајла Михајлова злоупотребљавали судницу за политичко "иступање против друштвеног уређења и интереса радничке класе".

ИНКВИЗИЦИЈА И ТОРТУРА

ТОКОМ тајног суђења, Ђилас је рекао тужиоца: "Према томе тортура није само карактеристика инквизиције, ја сам у старој Југославији мучен, али то није била инквизиција него је била тортура јер ми нико у полицији није тражио да променим став или да се одрекнем својих идеја. Чак ми је важило да слободно могу имати своје идеје, него ми је само илегално и отворено пропагирање тих идеја кажњавано". (Суђење Миловану Ђиласу и Владимиру Дедијеру јануара 1955, стенограм).

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације