СТВАРАЊЕ ГУБИТНИЧКЕ И НЕСПОСОБНЕ ДРЖАВЕ: Основна начела новог Устава су била слабљење федерације, јачање република, и осамостаљење покрајина

ПРОМЕНЕ у уставно-правној структури федералне државе отпочеле су амандманима из 1967. и 1968. године. Сматрајући да "фиксирана стварност", коју предвиђа Устав, више не одговара стварности живота у југословенској заједници, Веће народа дало је, 17. фебруара 1967, иницијативу за покретање поступка о уставним променама.

Тито потписује нови устав / Архива

Била је то логична последица пораза који су, на Брионском пленуму 1966. године, доживеле снаге супротстављене реформи Федерације и притиска провоцираног нагомиланим националним незадовољствима. Политичка осуда централизма, етатизма, унитаризма, бирократизма била је, како су објашњавали Е. Кардељ и његови истомишљеници, у функцији реформе Федерације којом би био појачан суверенитет социјалистичких република и ојачан аутономни положај покрајина.

Саставни део опште демократизације друштва био је и процес јачања националне идентификације. Реформа, отуда, није водила рачуна о интересима југословенске целине већ је следила захтеве нација да социјалистичке републике добију статус националних држава.

Крајем октобра 1970, на иницијативу Јосипа Броза, покренут је у Савезној скупштини поступак за промену Устава СФРЈ. Том формалном чину претходиле су дуге припреме. О даљим променама Устава размишљало се током 1969. и 1970. Стане Кавчић је предлагао поделу фондова Федерације и "заједничко тржиште" - што је био наговештај концепта о националним економијама. Крсте Црвенковски је тражио адекватну заступљеност република у телима Федерације.

Петар Стамболић је захтевао смањивање функција Федерације истичући да у децентрализацији "не би смело да има предлога који одговарају другим народима, а који би били неприхватљиви за комунисте и народ Србије". Митја Рибичич се противио тенденцији да републике постану "бирократске тврђаве".

Архива

САГЛАСНОСТ република и покрајина о основним начелима новог Устава био је предуслов да Координациона комисија и Комисија за уставна питања, у пролеће 1973. приведу крају рад на нацрту новог Устава. Након тога уследила је шестомесечна јавна расправа. Нови Устав СФРЈ усвојила је 21. фебруара 1974. Савезна скупштина. Након тога уследило је изгласавање Устава СР Србије (25. фебруар 1974), првог Устава САП Косово (27. фебруар 1974) и првог Устава САП Војводина (28. фебруар 1974).

Нови уставни акти су инкорпорирали делове Устава из 1963. који су имали "трајнију вредност", преузимали основна решења установљена уставним амандманима и доносили неке новине (регулисање удруженог рада, скупштинског и делегатског система). Њихови састављачи нису крили да је у разради уставних принципа државна, тј. републичка и покрајинска национална димензија, дошла до пуног изражаја потискујући класни моменат (самоуправљање).

У уставним актима савезна држава је, подједнако као у амандманима, дефинисана на специфичан и недовољно јасан начин: као државна заједница добровољно уједињених народа и њихових република, као и аутономних покрајина (Војводине и Косова) које су у саставу Србије; као држава заснована на власти радних људи и самоуправљању радничке класе; као социјалистичка самоуправна демократска заједница радних људи и грађана и равноправних народа и народности; као република.

Архива

Велики степен самосталности конститутивних чинилаца федерације одавало је уставно начело по коме су радни људи, народи и народности остваривали "своја суверена права у социјалистичким републикама и социјалистичким аутономним покрајинама" а у СФРЈ само "кад је то у заједничком интересу". У суштини то је значило да се суверена власт налазила у републикама и покрајинама, а не у федерацији.

Савезна држава није била у могућности да обезбеди примену својих закона и других прописа. Судска функција добила је искључиви републички или покрајински карактер. Федерација је готово изгубила својство посебног и независног правног субјекта. Државно уређење је добило хибридни облик федерације која функционише као конфедерација. Смањење функција федерације резултирало је проширивањем "права и дужности" република и покрајина. Устав је афирмисао начело споразумевања, солидарности, узајамности, равноправног учешћа република и аутономних покрајина у органима федерације.

Свакодневна пракса, нажалост, била је испуњена сукобима интереса. Одговорност за сопствени развој и развој заједнице као целине препуштена је републикама и аутономним покрајинама. Учешће република и покрајина у виталним функцијама федерације пратила је масовна примена принципа једногласности (консензуса). Извитоперивању федерализма доприносила је и паритетна заступљеност република и паритетна или одговарајућа заступљеност покрајина у свим органима и телима федерације.

УВОЂЕЊЕ "делегатског система" који је подразумевао постојање вишеструких посредних избора у којима грађани бирају своје представнике само на најнижем (основном) нивоу, да би након тога делегати са "везаним мандатом", у суштини били беспоговорно одговорни "својој делегатској бази (општини, покрајини, републици) а не бирачима. Процедура промене Устава, у коју су биле укључене све републике и покрајине, предвиђала је употребу овлашћења апсолутног права вета.

Архива

Устав је, самим тим, био готово непроменљив. Постојање федеративног уређења сматрано је институционом тековином начина на који је решено национално питање. Устав није успостављао право приоритета савезног над републичким и покрајинским уставима, право контроле и процедуру решавања могућих "спорова". Самим тим створен је простор да, временом, процес конфедерализације прерасте у дезинтеграцију државе.

Устав је "социјалистичке републике" и "социјалистичке аутономне покрајине" третирао у складу са решењима које су донели амандмани. Аутономне покрајине су имале статус конститутивног елемента федерализма и у заједничким пословима Федерације биле су изједначене са републикама. На тај начин покрајине су стекле значајна обележја државности (самостални устави, председништва, уставни судови и друго). Одбацивање начела о политичко-територијалној аутономији и устоличавањем концепције о покрајинама као конститутивном елементу федерације директно је нарушен статус Србије као федералне јединице и државе.

Читав низ уставних одредби недвосмислено се, када је у питању Србија, односио на "ужу Србију". Употреба синтагме "република и аутономне покрајине", при утврђивању надлежности аутономних покрајина, суштински је сводила компетенције органа и установа Републике на простор "уже Србије". Тиме је Србија као целина лишена могућности да њени органи непосредно делују на територији аутономних покрајина.

У механизам политичког система Устав је увео делегатски систем као изборни, али и целовити систем вршења власти. Афирмисао је концепцију о социјалистичком економском уређењу. Самоуправљање је означио "глобалним принципом општег друштвено-политичког система". Друштвена својина је представљала основно обележје економског система. Партија је добила статус "водеће идејне и политичке снаге". У тумачењима писаца Устава федерација се јављала као "инструмент заједништва". У складу са тим дефинисан је читав низ функција које обавља федерација (јединствено тржиште, друштвено планирање, кредитирање развоја недовољно развијених подручја, монетарна и емисиона политика, пореска политика и друго).

Задржавајући свој идентитет она је замишљана као "оквир" и "простор" за непосредно изражавање република и аутономних покрајина. Насупрот томе, у свакодневној пракси националних бирократија концепција федерације као савезне државе добијала је форму конфедералног савеза држава. Устав је спутао процесе интеграције и односе у држави свео на личну власт Јосипа Броза. Процес растакања државе уставним решењима био је додатно подстакнут. Устав из 1974. је југословенску државу дефинитивно претворио у "губитничку" и неспособну федерацију са недовољно моћи у центру и претерано компетенција и аутономије у републикама и покрајинама.

УСТАВНУ позицију Србије подробније је прецизирао републички устав. У њему је република дефинисана као "социјалистичка демократска држава" и самоуправна друштвена заједница у чијем су саставу и аутономне покрајине Војводина и Косово. Устав је предвидео да народи и народности у републици остварују "сувереност, равноправност и националну слободу, независност, територијалну целокупност, народну одбрану, безбедност и друштвену самозаштиту, социјалистичке самоуправне и друштвено-економске односе, јединство политичког система, демократске слободе и права, дужности и одговорности човека и грађанина, јединство југословенског тржишта, уставност и законитост".

Из тога су проистекле и бројне надлежности републике које је Устав додатно разрађивао. Устав је покрајине дефинисао као "социјалистичке самоуправне демократске друштвено-политичке заједнице". Делови Устава СР Србије, који дефинишу надлежности републике (чл. 299) садржајно и текстуално су истоветни параграфима покрајинских устава (чл. 283) који регулишу права и дужности покрајина. Статус, права и дужности аутономних покрајина регулисани су савезним Уставом тако да Србија није била у прилици да одређује њихов положај иако су, формално, биле у њеном саставу.

Уставни акти оставили су републици могућност да само у малом броју случајева доноси "потпуне" законе који се примењују на њеној целој територији. Притом република није имала одговарајућа овлашћења и правних могућности које би условили поштовање и извршавање њених закона на целој територији. Анализа уставних аката је показивала да су права Федерације у односу на републике била много шира у односу на ингеренције Републике Србије према покрајинама у њеном саставу.

Републички органи нису имали готово никакве надлежности у управном и судском поступку приликом примене републичких закона. Остајући без санкције покрајински органи и локална бирократија примењивали су законе републике само у случајевима када њима то одговара. Другим речима, Србија није имала одговарајуће прерогативе над својим покрајинама и била је принуђена да се ослања искључиво на њихову оданост матичној републици. Без утицаја на покрајине Србија је, по одредбама уставних докумената, у много чему била зависна од њих.

Архива

ДОНОШЕЊЕ закона који се примењују на "ужој" територији републике, избор и опозив чланова Председништва СФРЈ и републичке делегације у Већу република, могућност стављања вета на промену постојећег Устава недвосмислено је указивала на зависност Србије од воље покрајинских бирократија. Уставне одредбе довеле су републику у незавидну ситуацију и приморале да, у решавању виталних проблема, тражи и добије сагласност својих покрајина. Надлежност Србије над покрајинама била је крајње формална и лишена правног смисла.

Све то говорило је у прилог тези да уставни акти донети 1974. свесно нису разјаснили шта се тачно подразумева под појмом "СР Србија". То је оставило простор да представници војвођанског етатизма и албанске самосталности, тумачећи произвољно чланове Устава, несметано раде на политичком, економском, културном, духовном удаљавању покрајина од Србије.

Уз перманентно слабљење српског државног јединства политичка елита у Новом Саду интензивно је радила на формирању војвођанског националног идентитета и настајању "војвођанске нације", истицању наглашених специфичности Војводине у односу на српски државни простор и пропагирању "историографске" заснованости теза о државотворној традицији покрајине. Исељавање српског становништва, сегрегација, терор, уништавање српске духовне баштине и материјалне културе непогрешиво су говорили да је на Косову и Метохији реализација идеје о "великој Албанији" добијала на снази. Уставним реформама више од 40 одсто српског становништва дефинитивно се нашло ван подручја на којима је република могла да остварује своју власт (преко 1.316.000 Срба живи у аутономним покрајинама). Смисао југословенског федерализма, који је упориште имао у ставу да сваки од југословенских народа, у решавању националног питања, треба да добије федералну јединицу, тиме је озбиљно био је доведен у питање.

Препоручујемо

Политика

6 3

КАКО ЈЕ НАСТАЈАО УСТАВ ИЗ 1974. ГОДИНЕ: Југославија није била класична федерација, али ни конфедерација

01. 09. 2020. у 14:00

Друштво

2 3

70 ГОДИНА ОД УВОЂЕЊА САМОУПРАВЉАЊА: Како се од од идеје "фабрике радницима" стигло до гашења фабрика и радничке класе

30. 08. 2020. у 11:00

Друштво

0 1

Тајни војни пакт између ФНРЈ и Америке: Kораци југословенске постсовјетске спољнополитичке оријентације - Америчка музика за балканско коло

07. 07. 2020. у 20:40

Србија

2 3

НА ОКУПУ ПОСЛЕ 33 ГОДИНЕ: Другарство из војске је за цео живот

03. 08. 2020. у 10:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације