СРБИЈА ПОСТАЈЕ ДЕЖУРНИ КРИВАЦ: Како је један мали народ са Балкана угрозио америчке националне интересе

И ПОРЕД вербалне подршке Сједињених Држава интегритету Југославије, оне су убрзо, најпре, оптужиле Србе и Србију - јер се нису уклапали у њихову геостратешку агенду - за сва збивања на просторима друге Југославије.

Архива

За то је америчкој администрацији било неопходно да обезбеди подршку јавног мњења (односно медија) и Конгреса. У обезбеђивању подршке Конгреса и обликовању стратегије писања штампе велики део посла, по задужењу администрације, обављали су бивши помоћник државног секретара за обавештајне послове Мортон Абрамовиц (Morton Abramowitz) и берзански шпекулант Џорџ Сорош. У следећем потезу америчка администрација се активно заложила да испослује - на предлог и залагање Ханса Дитриха Геншера и Хелмута Кола - економске санкције Србији и изолују је на међународном плану (ставе је у карантин). Затим је НАТО, по налогу Сједињених Држава, бомбардовао Србе у Босни и Херцеговини и Хрватској и, на крају, СР Југославију.

Економски рат и санкције су, поред деградације виталних потреба становништва, девастирале њену привреду и животну средину и вратиле је неколико деценија уназад. То је био нужан услов да би се она, након потпуног уништења њене привреде и када за то дође време, ставила под потпуну контролу Запада. На томе се није завршило. Убрзо су спровеле војно кажњавање Срба у Републици Српској Крајини и Републици Српској и, на крају, бомбардовале Србију. Циљ је био парцијализација српског етничког простора, дезинтеграција Србије (окупација Косова и Метохије и његово признавање), ограничавање њеног утицаја на положај Срба који су остали ван њених граница и ограничавање њеног утицаја у Југоисточној Европи. Све то спроводе - сходно раније зацртаним циљевима и уз активну сарадњу њених европских савезника - голом силом.

ПРОМЕНА америчког става одвијала се, бар кад је реч о јавном дискурсу, корак по корак. Крајем јуна 1991. The Washington Post, близак администрацији, у уводнику наглашава да су "Сједињене Државе и Европска заједница саопштиле сецесионистима да неће бити признате као независне државе". Према писању "Њујорк тајмса", "администрација је данас осудила поступке Хрватске и Словеније да се крећу ка сецесији (...) aли су те осуде формулисане више с призвуком туге него љутње" или, не дај боже, претње, као што је то увек чињено кад су у питању били Срби.

Али тако нису мислили Немачка и део америчког естаблишмента, што су многи амерички званичници накнадно признали, чему ће се Сједињене Државе убрзо приклонити. Заокрет који је прво наступио у западном наративу, да би убрзо уследио на политичком и, на крају, на војном плану, наговестио је бечки "Куријер". Заокрет у америчкој спољној политици према дешавањима на Балкану је, пре свега, по "Куријеру", учињен зарад јачања НАТО-а и спречавања конституисања европског одбрамбеног савеза, ван структура НАТО-а, a свe због одржања америчке хегемоније у Европи. За то је било неопходнo пронаћи, након краха Варшавског уговора, нови посао за НАТО, а то значи наћи или измислити новог непријатеља, односно како је нешто касније Ирвинг Кристол формулисао: "Са завршетком Хладног рата заиста нам је потребан нови идеолошки и претећи непријатељ." Тај непријатељ, до појаве Ал каиде, пронађен je тамо где је био наговештен нови посао за НАТО, односно у противницима преуређења Источне и Југоисточне Европе, формулисаног у Трумановој и Регановој доктрини, по западним мерилима и геостратешким интересима, а зарад стављања Источне Европе под економску и политичку контролу Запада. Или како се то у Америци, да би се ублажиле ствари, каже, под "добронамерну хегемонију".

КОНАЧАН заокрет у америчкој политици најавио је и "Вашингтон пост" у коме се каже да је Џорџ Буш упутио писмо "председнику Југославије Стјепану Месићу, једном од актера њеног разбијања, да не употреби силу против сецесионистичких република" (види парадокса), и да се "обезбеди васпостављање цивилне контроле над војском". У Бушовом писму такође се "не помиње америчка подршка очувању територијалног интегритета Југославије". У следећем потезу, ради привикавања јавности на промену става администрације, помиње се условно признавање. Прецизније: "Стејт департмент је, такође, јуче саопштио да ће САД прихватити независност сецесионистичких република ако то буде постигнуто мирним путем" . (Бушово писмо је упућено након састанка шефова влада ЕЗ у Луксембургу, на којем се Хелмут Кол заложио за признавање сецесионистичких република). Још тада ће колумниста "Њујоркера" Џон Нихаус (John Newhouse) приметити: "Трагедија Југославије биће део Бушовог и Бејкеровог наслеђа". То значи да је заокрет у америчкој спољној политици на Балкану био диктиран америчким спољнополитичким и геостратешким интересима, подстакнутим и одлучно подржаним од стране Немачке. Односно, како примећује Џон Пилџер, "Југославија (je) разбијена зато што се није уклапала у систем који су успоставиле САД и Европа после Хладног рата".

Oвaј заокрет у америчкој политици према Југославији, а самим тим и према Србима и Србији, био је у јавном дискурсу постепен, али на крају врло одлучан, на основу чега се може претпоставити да је одраније био припреман (ако ништа друго, а oно као једна од варијанти). При томе су, да би се овај заокрет (разбијање Југославије) лакше оправдао, за сва збивања били оптужени, од америчке владе и њој наклоњених либералних медија, прво српско руководство, а затим и Срби у целини.

Маргарет Тачер, Хелмут Кол и Франсоа Митеран / Архива

НАКОН заокрета америчка администрација не бира средства. Пробни балони, или наговештаји "нове" политике, пуштају се у "Вашингтон посту", "Вашингтон тајмсу" и "Њујорк тајмсу", уз понеки "умирујући" прилог, ради лажне објективности. Али и то се за кратко време изгубило. Либерални колумниста "Њујорк" тајмса" Ентони Левис (Anthony Lewis), који преноси ставове естаблишмента, непосредно након признавања Босне и Херцеговине од Сједињених Држава, у више наврата је позивао на "хуманитарну" интервенцију против Србије, јер су "Срби били и јесу главни агресори", што су након ове и других сличних изјава готово без изузетка заговарали западни глобални медији; а када се "влада једне велике земље суочи са злом, а одговар је тако слаб, њена политика је срамота за нацију". Да би касније оснажио своју тезу о наводној српској агресији на Босну и Херцеговину, позвао је у помоћ Милана Кучана који каже да је ембарго на оружје користио само "српским агресорима" . Док су уредници "Вашингтон тајмса" тражили да се са "неколико нисколетећих авиона разоре прозори у Београду јер би можда тада ствари биле перспективније", Лесли Гелб (Leslie H. Gelb), колумниста "Њујорк тајмса" и функционер Стејт департмента, саветује: "НАТО би требало да објави да ће користити своју ваздушну моћ да војним авионима затвори небо Србије (...) Ако то не заустави борбу, НАТО би требало да запрети да ће напасти српске аеродроме и војне базе". Након тога ће се јавити саветник за националну безбедност Брент Скокрофт (Brent Scowcroft), који ће изјавити: "Сукоб на Балкану ускоро би могао постати претња по безбедност САД и њених европских савезника". Убрзо ће и остали не само најтиражнији него и локални евро-амерички медији, подстакнути овим јасним мигом администрације, непрекидно дувати у исти рог.

БУДУЋИ да је штампа, у дослуху са званичницима, у највећој мери већ била обавила најзначајнији део посла тиме што је мобилисала америчко јавно мњење и Конгрес против Срба, председнику Џорџу Бушу је преостало да у Колорадо Спрингсу 6. августа 1992. саопшти (20 минута након што су емитоване лажне слике ITN-a o "логору" Омарска) да је у Босни реч о "хуманитарној ноћној мори и етничким чишћењима", због чега је требало свим средствима зауставити и у ту сврху "изоловати Србију економски и политички". При чему неће пропустити да каже да Србија, гле парадокса (!), "угрожава америчке националне интересе", што је еуфемизам за претњу економским санкцијама и војном силом, а према Повељи УН представља акт агресије. Слично је било и непосредно пред агресију на Србију 1999. године. У америчкој мејнстрим штампи појавило се неколико текстова који говоре да је кредибилитет председника Сједињених Држава Била Клинтона "тешко оштећен у свету". Затим, да је кредибилитет НАТО, такође, "тешко повређен", а на дан прославе свог 50. рођендана - по колумнисти "Њујорк тајмса" Ентонију Левису - ако на Косову буде понижен, а не обрнуто, "то ће бити чудна прослава". Док би по "Шпиглу", који је само формулисао став културно-медијске елите и званичне Немачке, НАТО победом над Србијом могао коначно да "запечати победу Запада у Хладном рату".

Препоручујемо

Свет

1 2

ИЗ ДОКУМЕНАТА КЛИНТОНОВЕ БИБЛИОТЕКЕ: Припреме за бомбардовање СРЈ - Ваздушни удари у више фаза, да буде мање цивилних жртава

01. 08. 2020. у 19:45

Свет

10 5

ТАЈНИ ДОКУМЕНТИ БИЛА КЛИНТОНА: Бергер је саветовао само ултиматум

31. 07. 2020. у 08:24

Свет

ТАЈНИ КЛИНТОНОВИ ДОКУМЕНТИ: Холбрук предлагао дељење Косова на зоне

30. 07. 2020. у 12:40 >> 12:40

Друштво

2 8

Тајни војни пакт између ФНРЈ и Америке: Комунистичка Југославија стуб јужног крила НАТО

07. 07. 2020. у 10:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације