НЕЋЕ МОЋИ: Коме смета бројаница

Зашто је чињеница да један министар културе с поносом носи симбол вере којој припада ствар скандала, а скрнављење нечијих светиња се сматра највишом формом уметничког израза?

Фото З. Јовановић

БРОЈАНИЦА је готово универзална ствар. Ова "алатка" за молитву присутна је у готово свим религијама од хиндуизма, преко будизма, шинтоизма, сикизма, ислама до хришћанства, укључујући све три велике деноминације - католичанство, протестантизам и православље. С обзиром на ово, најприродније је да се праве на најразличитији начин, од најразличитијих материјала, али сврха им је увек иста - сабирање својих молитви и помоћ у концентрацији.

Према предању, она врста бројанице која је међу православнима најзаступљенија и често се може видети на верницима настала је тако што је у давнини један монах желео да начини бројаницу од вуне, али му је ђаво стално развезивао чвориће које би исплео. Једном му се јавио анђео и научио га да плете чворић који се састоји од седам уплетених крстова. То је један од најкомпликованијих чворова на свету. Према предању, ђаво такву бројаницу није могао да расплете, пред њом је био немоћан, али то не значи да му није сметала. А очигледно је да бројаница и данас смета онима који се гаде крста и Цркве Христове (вероватно и других религија, али оне су овде и за сада у другом плану). Пече их та бројаница, очигледно, много више него што би се могло очекивати. Актуелног министра културе Николу Селаковића, на пример, неретко виђам у цркви. Поздравимо се, мало поразговарамо. Знамо се још од 2013, из времена када сам био у Мисији при ЕУ одакле сам склоњен јер сам веровао да је Бриселски споразум представљао капитулацију. Иако знам да је побожан човек, никада на њему нисам приметио бројаницу.

То не значи да је не носи, него да ми је то нешто тако природно да би било као да ми је за око запало да има нос, или уши. Не знам, уосталом, ни да ли носи сат, или не. Небитно је, то је његова ствар. Лична. Чланица нечега што се назива Асоцијација Независне културне сцене Србије (НКСС) Маријана Цветковић је, међутим, тај детаљ код министра Селаковића приметила и тиме је скандализована.

"Постављање таквог човека са бројаницама на место министра културе, говори о томе да је Влада и ова власт решила да Министарство културе третира као министарство пропаганде, јер оно што министар ради служи искључиво пропаганди", рекла је она за једну луксембуршку телевизију, додајући да Селаковић "покушава да створи другачији дискурс о томе шта је данас култура из позиција његове странке и његових идеолошких, врло проблематичних позиција".

Шта је овде проблем? Селаковић покушава да промени поглед на то шта је култура? Из перспективе НКСС, на пример, култура, односно уметност је поставка београдског "уметника" Милорада Стајчића која је 2018. уклоњена из излога Културног центра у Паризу на захтев Министарства које је тада предводио Владан Вукосављевић. Уклоњена поставка с називом на енглеском Over the rainbow ("С оне стране дуге"), та "уметност", састојала се из фигура Микија Мауса који од позади сексуално општи са Пајом Патком. НКСС је, наравно, овај акт гнусне "цензуре" "најоштрије осудила".

Цитирајући тадашње саопштење Министарства културе према којем "таква врста садржаја није прикладна за КИЦ у Паризу и представљање једне државе у свету", НКСС је навела да то "показује потпуно неразумевање поља савремене уметности и представља својеврсни нонсенс, јер управо чин цензуре и мењања поставке изложбе противно вољи кустоса и уметника представља ултимативно улажење у простор слободе уметничког концепта". Наши борци за културу поред тога што не знају "наш" језик ("ултимативно" је у српском нешто што се намеће ултиматумом, а они су ту реч вероватно само транспоновали с енглеског мислећи на "врхунско", "крајње", "екстремно") мисле да је баш промоција хомосексуализма најбољи начин да се представи наша савремена уметност. Поред тога, овакву цензуру нису видели у чину уклањања изложбе слика организоване поводом 20 година НАТО агресије на нашу земљу 2019. у истом том Културном центру у Паризу, да се НАТО официри не би увредили. То је исто као и бројаница - пропаганда.

"Љубавни чин" Микија Мауса и Паје Патка није "идеолошки врло проблематична позиција", али бројаница и подсећање на НАТО агресију - јесу. Каква је перцепција културе НКСС види се одмах и на њиховој насловној страници на интернету. Прва објава на том месту је петиција за смену Селаковића, друга је извештај о учествовању њихове представнице на округлом столу "Где су млади у култури" и трећа је извештај о њиховом учешћу на неком фестивалу у Пећи под називом Smash the Patriarchy ("Разбити патријархат") - опет на енглеском, што ме наводи на питање да ли су они Независна културна сцена Србије, или Енглеске. Него, да ли је промовисање "разбијања патријархата" идеолошка и проблематична позиција? Прво идеолошка позиција сигурно јесте, а да ли је проблематична је релативно - зависи од ока посматрача.

Али ко је надлежан да на овако догматски начин одређује које су то идеолошки проблематичне позиције? Некакав самозвани НКСС? То је борба за слободу мисли и изражавања? То је све исто онако морално, етично и принципијелно колико и да они који стално кукају због напада на новинаре уложе све могуће напоре да оправдају напад на новинара који није "њихов". Није пропаганда када једни подстичу и практично управљају протестима, али је пропаганда када други те протесте критикују. Највећи апсурд и пад је када новинар који је и сам, највероватније, био жртва напада, напад на другу новинарку оправдава у тексту под насловом "Шта је новинарка 'Информера' урадила активисти на Прокопу". Ништа другачије од евентуалног наслова "Шта је новинар 'Радара' главом урадио песници уредника 'Српског телеграфа'". „

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације