ПРОТЕРАЛИ ДИНАР, А РАДИЈЕ БИ И СВЕ НАС: "Новости" са Србима на прелазу Мердаре и у Косовској Митровици

НЕ можемо више да подижемо новац у Грачаници или Косовској Митровици, већ морамо да долазимо овде до Мердара које је удаљено четрдесетак километара или до Рашке која нам је око осамдесет километара од куће. Тешко нам је. Немамо више ни српске производе, ни лекове. Зато новац више не остављамо у нашим срединама на Космету, већ углавном у првим местима у централној Србији. А све се то одразило и на рад мањих продавница...

Фото: Д. З.

Ове речи Гордане Илић (43), из српског села у општини Обилић, коју затичемо код банкомата у близини административног прелаза Мердаре, описују сву муку кроз коју већ шест месеци пролазе наши сународници на северу Косова и Метохије.

пола године, баш на јучерашњи дан, влада Аљбина Куртија, уз асистенцију тамошње централне банке спровела је акцију прогона динара на КиМ, остављајући наш народ, али и школе, факултете, болнице, да се сналазе како би дошли до плата, пензија, социјалне помоћи и других накнада које им стижу из централне Србије.

Све то време Београд покушава да буде конструктиван, да предложи конкретна решења како народ не би трпео, али је Приштини, очигледно, једини циљ синхронизовано исцрпљивање Срба. Због тога је уследио удар на нашу валуту и подметење евра као платежног средства, а све након рампе за српску робу.

Зато је крај банкомата, који је Београд поставио у близини Мердара, гнев наших сународника готово опипљив. Они немају дилеме да је приштинска власт донела одлуку о забрани динара како би Србе протерала са читавог КиМ. Осим муке да обезбеде превоз, за шта додатно троше новац, жале нам се да је последњих дана велики проблем и чекање на самом прелазу, где се са обе стране стварају километарске колоне због доласка или одласка албанских гастарбајтера који су на привременом раду у западним земљама.

Из страха за своју и безбедност породица већина не жели под именом да говори о мукама с којима се сусреће, попут средовечног мушкарца, из Племетине, запосленог у једној београдској фирми. Он каже да често прелази Мердаре, а да тзв. косовска полиција све прати. До мобилне банке је дошао са оцем који једва хода, а све како би могао да среди неопходну документацију око картице.

Упућујемо се и у Косовску Митровицу, где се Срби довијају како да дођу до новца, али и на нове, принудне ценовнике, по радњама.

- Све је проблем, не можемо да се снађемо. Ми са севера КиМ, углавном, одлазимо по новац у Рашку која је удаљена 64 километра од Митровице. Такође, сада је и по радњама све обрачунато у евре. Беспотребно су нам отежали живот, али то је очигледно и била намера приштинских власти, да нас на све могуће начине малтретирају и муче - каже нам Срђан Виријевић (58), из Рудара код Звечана, којем је једино супруга запослена у четворочланој породици, па зато на улици у Митровици продаје малине да допуни кућни буџет.

Милена Стијовић (61), из Косовске Митровице, мора сама да се носи са свим невољама које стварају приштинске власти, а да се притом стара о супругу инвалиду и мајци од 90 година:

- Сва срећа да сам ја делимично здрава, па могу да одлазим до Рашке да подигнем новац. Међутим, недавно сам и супруга и мајку морала да водим до Рашке, јер су им истекле личне карте, без којих не могу да се подигну картице за банкомат. Замислите какво је то малтретирање за особу са инвалидитетом. А замислите све оне болесне и немоћне који немају никога да им помогне, а морају да пређу 130 километара у оба смера. И притом многи немају ни аутомобил.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације