ХАГ ЈЕ СУДИО ПОЈЕДИНЦИМА А ПРЕСУДИО СВИМ СРБИМА: Далекосежни циљ Трибунала био је да пошто-пото докаже геноцидност српског народа

СТРОГО правни појам геноцид скован je непосредно после Другог светског рата да би се спречиo "долазак неког новог Хитлера" и 1948. је дефинисан Конвенцијом о геноциду УН. Термин геноцид се од тада неограничено користи у јавности, а најмање као правни појам, што је довело до његове честе политичке злоупотребе. Управо су о томе говорили правници који су још 1948. уочили недостатке његове дефиниције.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Доказ о могућностима бескрајне злоупотребе овог термина најбоље је осетио српски народ, иако је он у изворном смислу појма из резолуције УН био вишеструка жртва програма тоталног истребљења у 20. веку. Најдрастичнији пример је геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској, о чему постоје несумњиви писани докази у њеним "расним законима".

Како је дошло до ситуације да је геноцидни програм НДХ заборављен, а да су Срби крајем 20. и почетком 21. века стигматизовани пресудама Хашког трибунала? Зашто је прва асоцијација на геноцид Холокауст над Јеврејима, а не Хитлеров расни програм за Словене - Русе, Србе и Пољаке, који су дали много више жртава?

Одговоре на оваква питања даје изузетна монографија "Бласфемија геноцида" др Слободана П. Стојановића, правника са великим практичним искуством које је стекао као бранилац Срба које је оптужио Хашки трибунал. На самом почетку овог дела стоји упозорење да се термином геноцид углавном служе лаици који не разумеју да је то правни а не литерарни појам, а да га је пратио низ контроверзи још од тренутка када је дефинисан.

Геноцида нема у оптужницама и пресудама припадницима војне, политичке и економске елите нацистичке Немачке у Нирнбершким процесима, јер још није био утемељен у међународном праву. А и када је конвенција о њему донета, правници деценијама нису помишљали да користе термин геноцид у оптужницама за злочине у ратовима, јер је дефиниција овог недела таква да мора да се докаже намера тоталног истребљења, што је веома тешко.

Револуцију у тумачењу геноцида, специјално за Србе, донео је Шериф Басиуни, египатски стручњак за шеријат и натурализовани Американац, кога су САД поставиле 1992. за шефа комисије која је за Савет безбедности УН требало да утврди чињенице о ратним злочинима у бившој Југославији. Он је признао да о геноциду у БиХ нема ни говора ако се користи дефиниција из Резолуције УН. Предложио је зато да се заузме "прогресивни став" и смислио је "локални геноцид", а САД као тада једина глобална суперсила су то прихватиле и представа је могла да почне.

Прва пресуда у којој се помиње геноцид у Европи изречена је 1998. једном Србину, генералу Војске Републике Српске Радославу Крстићу у Хашком трибуналу. Њено доношење је темпирано у време најжешће кампање за НАТО агресију на Србију. Та пресуда Крстићу као "помагачу у геноциду у Сребренци" у којој нису наведени наредбодавци којима је био наводни помагач, била је темељ за све следеће пресуде у којима се помиње геноцид, а прејудицирала је кривицу државног и војног врха Републике Српске и Србије. Оптужнице за геноцид у Хашком трибуналу поднете су искључиво против Срба.

Генерал Крстић у Хагу

Он указује да у пресуди генералу Крстићу којом је наводно утврђено постојање геноцида у Сребреници постоје огромне правне и чињеничне контрадикторности.

- Такве контрадикторности пресуде у битним деловима увек чине пресуду неправилном и незаконитом. Такву пресуду инстанце које одлучују о правним лековима морају ставити ван снаге. Но, ако то не учине, као што у највећем делу првостепене пресуде у случају Крстић није учињено и ти недостаци нису исправљени, онда цео тај поступак губи легитимитет - наводи др Стојановић.

Све у свему, чињенице говоре да геноцидне намере није било, али као у оној црнохуморној фрази, утолико горе по чињенице. Погодба о признању за учешће у геноциду, у замену за мању казну, прихваћена је као довољан доказ и за остале случајеве.

- Став о постојању геноцида у Сребреници установљен је у пресуди у случају Крстић. Све касније пресуде се темеље на утврђењу постојања геноцида у том предмету. Са процесног становишта била је то пресуђена ствар, али ни сви други, нарочито политички фактори, нису дозвољавали рушење те поставке дате у већ правоснажној судској пресуди која је послужила и за одређену политичку надоградњу, па и касније уграђивање у пресуду Међународног суда правде - наводи др Стојановић.

Пресуда у којој имена наводних налогодаваца геноцида нису наведена била је најава оптужбе против Србије, тврди у својој књизи Флоренс Артман, портпарол главног хашког тужиоца Карле дел Понте. Артманова наводи да је Дел Понтеова захтевала да се по сваку цену исконструише оптужба за геноцид против Слободана Милошевића, којом би посредно била окривљена Србија. Артманова је због ове књиге и сама завршила пред Хашким трибуналом јер је открила прљаве тајне и нестручност суда, као и да је њиме управљао НАТО.

Упркос лицемерним причама Запада да се у Хашком трибуналу суди појединцима а не народу, показало се да је далекосежни циљ његових пресуда био доказивање свесрпске геноцидности. Те пресуде требало је да дају упориште тужби Изетбеговићевог муслиманског ратног режима коју је он још у марту 1993. поднео Међународном суду правде у Хагу. Изетбеговић је уз асистенцију политичара и правника Велике Британије "далековидо" оптужио СР Југославију, односно Србију за геноцид који је починила не само над муслиманима у БиХ (Срби се у том памфлету уопште не помињу као конститутивни народ ове бивше југословенске републике) већ и на својој територији, где је геноцидне поступке спровела над Албанцима, Хрватима, Мађарима и другим мањинама.

Фото АП

- Треба подсетити да је тужба БиХ за геноцид поднета више од две године пре догађаја у Сребреници, да ју је потписало неовлашћено лице у име једног дела БиХ и да је започета негирањем српског народа у БиХ - указује др Стојановић.

Сарајево је такву оптужницу могло да подигне јер је, под пресудним утицајем Берлина (као и Хрватска и Словенија, брзопотезно и супротно међународном праву) БиХ призната као држава и примљена у УН. Истовремено је СР Југославији то право оспорено. Немачка је све време кризе водила кампању разбијања Југославије, а затим и отворено непријатељску политику према Србима и Србији, а да се то није променило, показала је њено спонзорство Резолуције о Сребреници у Генералној скупштини УН.

После 2000. прихватили кривицу

До политичких промена у Србији 2000. године правни тим СРЈ је такве оптужбе успешно демантовао. Управо однос према "геноциду" у Сребреници је показао да су те промене биле преврат у дословном смислу речи: политика заштите српског народа од монструозних оптужби је промењена за 180 степени. Представници СРЈ су признали пред Међународним судом правде постојање "локалног геноцида у Сребреници".

Последица је била да су у пресуди Међународног суда правде из 2007. имплицитно осуђени Република Српска и Србија. Тај суд је само паушално преузео закључке из до тада донетих пресуда Трибунала у Хагу, а заступник СР Југославије је у целости признао постојање геноцида.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације