БИО ЈЕ У ТОЛИКОМ БОЛУ ДА ЈЕ ПРЕКЛИЊАО ДА ГА УБИЈУ: Дијана Ивановић у лице свима у УН испричала истину о српском страдању

У ЊУЈОРКУ се данас, у организацији Сталне мисије Републике Србије при Уједињеним нацијама, одржава панел дискусија „Ми говоримо, јер они не могу - гласови које треба чути“- сведочанства сведока и жртава рата у БиХ.

Foto: Printskrin

Дијана Ивановић испричала је причу своје породице током рата у БиХ. 

- Зовем се Дијана Ивановић. Рођена сам у Ливну. Пре рата 1991. било је 5.000 Срба који живе у овој области, данас их има само 20. Срби су овде живели у месту одакле сам ја још од 14 века. Крајем '91 почетком '92 године моји родитељи су били сведоцви предратних дешавања. Плашећи се да би најгоре могло да се деси Србима, нарочито знајући ужасе и цивилне губитке који су Срби имали током Другог светског рата моји родитељи су одлучили да нас четворо деце пошаљу у Србију, али они нису желели да напусте своју кућу. У мају 1991. године, хрватски војници су одвели мога оца Веселина Радету на испитивање. Никада се није вратио кући. Мој отац је прво био у званичној полицијској станици заједно са другим Србима, а касни је био пребачен у средњу школу "Иван Горан Ковачић" која је била намењена да буде концентрациони логор за Србе, водили су га Хрвати и Бошњаци. Он је смештен у малу собу од 12 квадрата са још заробљених Срба који су радили ту као сезонски радници. Мој отац је рекао да су ови људи данима мучени, а касније побугљени. Мој отац је мучен сваки дан пет и по месеци, углавном од стране хрватског полицајца са којим је пре рата био пријатељ. Историја из Другог светска се понављала и то у великим радовима. Мој отац је пребијан пендрецима, кајишевима, опасачима, песницама, чизмама и жицама.  Пошто су га готово насмрт пребили, они су наставили манијачки да га газе. Стављали су му пиштољ у уста и претили да ће да га убију. Мој отац је био у толиком болу и толико је био уништен да је преклињао да га убију. Рекли су му да зато што је Србин да ће да га прво муче, а онда да га убију. Када би се један од мучитеља уморио, заменио би га други  и наставио тај круг ужаса. Једне ноћи су му ставили повез на очи и рекли да га воде на стрељање. Када су га извели из аута, рекли су му да пази где гази да не би нзгазио на тела на неког од своје мртве браће. Ставили су му пиштољ на чело и опалили, али пиштољ је био празан. Весивали су га за електричну столицу, спалили су му тело на леђима. Опекотине су му остале на леђима до краја живота. На крају су га ставили у самицу неколико дана, без хране и воде. Спавао је на бетонском поду 5,5 месеци - казала је Дијана.

- Моја мајка, Љубица Радета је делила његову судбину. Живела је у константном страху јер су стално пљачкали, спаљивали куће, било је сталних нестанака Срба. Једног јутра комшиница Српкиња пронађена је мртва. Њено голо тело било је на поду, била је силована. Руке и ноге су јој биле поломљене и имала је рану од ватреног оружја на грудима. Моја мајка је 10. августа '92 одведена у концентрациони логор. Редовно су је тукли и мучена је на електричној столици. Мучитељи су јој стално прелили да ће четворо деце да доведу и убију их пред њом.
Каже да су јој у логорима мучени и рођаци те да многи од њих нису преживели или су били убијени. Наводи да су им спалили кућу.
- Једини разлог зашто су моји родиљи преживели је тај што су имали среће да их региструје Црвени крст. Моји родитељи су пуштени из логора захваљујући размени заробљеника. Напустила сам мој град пре 33 гоидне и од тада нисам пронашла ни снаге ни храбрости да се вратим. До данас нико није одговарао за Србе који су у мом граду страдали. Ја сам овде данас, питам УН, да добијемо правду за све ужасе и многе Србе које су били жртве. Овде сам и износим најтрауматичније искуство које је моја породица прошла. Збуњена сам зашто ми, Српске, жртве смо дискриминисане од УН.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације