НЕЋЕ МОЋИ: Наставља се лаж којом је све почело

Отворена и директна оружана агресија НАТО на нашу земљу почела је пре тачно 25 година. Завршена је 78 дана касније само да би се вратила у свој претходни облик - прикривен и индиректан

Фото З. Јовановић

Немачки новинари Јоахим Јо Ангерер и матијас Верт снимили су 2001. године документарни филм "Почело је једном лажи". То што је почело била је агресија НАТО на СР Југославију, а лаж је било оправдање агресије. Угледни новинарски двојац се, с обзиром на своју националност, био концентрисао на Немачку и лажи које су износили немачки политичари, пре свих министар одбране Рудолф Шарпинг (из Социјалдемократске партије из које је и његов актуелни наследник Борис Писторијус, као и канцелар Олаф Шолц), али и министар спољних послова Јошка Фишер (из партије Зелени из које је и Аналена Бербок, која данас седи у његовој фотељи).

Управо овим филмом своју одбрану пред Хашким трибуналом започео је Слободан милошевић. Не без разлога - њиме су јасно документоване лажи којим је оправдана "операција" која ће, као што ће догађаји који су уследили јасно показати, заувек променити међународне односе. Буквално под истим називом могли би бити снимљени и филмови о агресијама на ирак (сетите се само оног махања "бојним отровом" које је тадашњи амерички државни секретар колин Пауел приредио у Савету безбедности), Либију, Сирију... У НАШем случају, није било бојних отрова, али је било "етничког чишћења" и "хуманитарне катастрофе". "ми никада не бисмо предузели војне кораке да није било хуманитарне катастрофе на косову са 250.000 избеглих унутар косова и више од 400.000 укупно, и бројем мртвих који се у овом тренутку не може знати", говорио је тада Шарпинг покушавајући да својим грађанима оправда оно што им је до тог тренутка било незамисливо.

Додуше, незамисливо само нешто дуже од 40 година, јер су раније такве ствари замишљали с много ентузијазма и без потребе за измишљањем хуманитарних катастрофа. Шарпинг је причао и о концентрационим логорима у Приштини, лажним покољима "недужних" Албанаца, али и о наводном плану за етничко чишћење Албанаца који је под кодним именом "Потковица" крајем 1998. осмислио "злочиначки милошевићев режим". Немачки генерал Хајнц Локвај, који је пред почетак агресије био члан Верификационе мисије ОеБС негирао је ове тврдње: "Таква хуманитарна катастрофа према категоријама људских права, која би оправдала улазак у рат, пре почетка рата на косову, није постојала". ДРУгУ тврдњу којом се оправдавала агресија - да су сви "дипломатски напори" пропали, па је "наставак политике другим средствима" постао неизбежан - негирао је бивши амерички државни секретар, "мировни нобеловац" и сива еминенција америчке дипломатије Хенри кисинџер, који је 28. јуна 1999. године отворено рекао:

"Текст из Рамбујеа којим се од Србије тражило да прихвати НАТО трупе на целом простору СР Југославије био је провокација, изговор за почетак бомбардовања. Рамбује није документ који би анђеоски Србин могао прихватити. То је ужасан дипломатски документ који никада није требало да буде сачињен у том облику." Професор историје на кембриџу кристофер кларк упоредио је овај документ са ултиматумом из 1914. оценивши да су, у поређењу с њим, аустроугарски захтеви били умерени. Бивши званичник Одељења за Југославију у Стејт департменту Џорџ кени је у мају 1999. био још отворенији: "Намерно смо лествицу подигли више од онога што би Срби могли прихватити". САДА, на 25. годишњицу од почетка агресије, Американци нас поново без трунке срама и свесно враћају на ове, као што видимо, одавно раскринкане лажи, лицемерно нам практично честитајући почетак бомбардовања.

"Пре 25 година НАТО је покренуо Операцију 'Савезничка сила' да би се окончала хуманитарна криза на косову. Пошто су исцрпљене све дипломатске могућности за заустављање бруталне кампање етничког чишћења које је спроводио милошевићев режим, војна акција је била последња опција. Употреба силе од стране НАТО била је неопходна и легитимна. Савет безбедности УН био је изразио забринутост због озбиљне хуманитарне ситуације на косову, све већег броја избеглица и претње међународном миру и безбедности." Лаж се, дакле, наставља. Наставља се прича о "хуманитарној катастрофи и етничком чишћењу", наставља се жалопојка због наводне немогућности дипломатског решења, кука се што су "мирољубиви" натовци били "приморани" на употребу силе, и чак се имплицира некаква, опет наводна, сагласност Савета безбедности, а да заправо ничега од овога није било и то је, макар сада, после 25 година свакоме недвосмислено јасно. "НикАДА нећемо заборавити шта се догодило пре четврт века. Памтимо хиљаде недужних који су убијени или нестали, и стотине хиљада протераних из својих домова", настављају они у нечему што личи на "дипломатски" увијену претњу.

Нећемо их заборавити ни ми, иако би они жарко желели и иако су силан напор и средства утрошили да се то деси. На пример оних 1,1 милијарду долара помоћи "страним агентима" (термин из америчког закона) у нашој земљи. Знате на кога мислим. Да се овде ради о претњи увијеној у дипломатске фразе потврђује наставак њихове "честитке": "Наставићемо да у партнерству с вама јачамо демократску владавину и поштовање људских права, спроводимо реформу изборног система, унапређујемо слободу медија, побољшавамо економску интеграцију и баштинимо мултиетничку сарадњу и поштовање". "Светлија будућност Западног Балкана изискује нормализацију односа Србије и косова, укључујући и евентуално међусобно признавање." Ово значи све оно што вам се и учинило да значи, иако је изречено "дипломатским речником". Од реформе изборног система до мултиетничке сарадње. А "међусобно" признавање... Они силу користе само као "последњу опцију". Врло је индикативно што је ове године 24. март Дан жалости Фото Приватна архива и за Србе, и за Русе.„

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације