ПУТЕВИ КОЈИМ СЕ ВРАЋАМО СЕБИ: "Новости" са министром Весићем у капели Свете Петке и Цркви Ружици чију је обнову он иницирао

Брза саобраћајница отвориће "Српску краљевску долину" Ибра. Практично сам одрастао у Жичи, са братом сам се играо у порти.

FOTO: Predrag Mitić

КАО у оној дечјој причи, повуци-потегни и "Новости" за божићни интервју ишчупаше из професионалног клишеа министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Весића и открише Горана Весића, светосавца, великог поклоника Јерусалима, Свете Горе и немањићких светиња у Расу.

FOTO: Predrag Mitić

- Све је почело у манастиру Жичи, где сам практично одрастао. Моја мајка је као медицинска сестра често одлазила тамо да владици Стефану даје инјекције, а ја сам се са братом играо у манастирској порти са осећањем да сам у сопственом дворишту. Веома сам везан за Жичу и врло срећан што је једна од првих одлука које сам донео као министар била изградња нових приступних саобраћајница светињи и што на тој функцији радим на пројекту брзе саобраћајнице Краљево - Нови Пазар. Она је веома важна из савремених разлога, а истовремено је пут којим се враћамо сами себи, својој култури. Она ће отворити "Српску краљевску долину" Ибра где се налази оно готове све што имамо из средњег века: Жича, место крунисања краљева, Градац, задужбина Јелене Анжујске, Маглич, Студеница, Дежева, Сопоћани... Када градите нове путеве на трасама древних, то увек има везе и са културом и са традицијом.

Наш саговорник сматра да су полемике које се воде о великим пројектима у времену када се они изводе историјски неважне, јер вредна дела надилазе тренутне расправе.

- Тако је и са спомеником Стефану Немањи, чије је подизање била идеја председника Вучића, а ја сам је само са њим спроводио. Галама која се подигла учинила је да смо тим спомеником вратили Немањиће у колективно сећање Срба, па сада Чачак подиже споменик Страцимиру, који је основао овај град, а Краљево подиже обележје Стефану Првовенчаном. То је врло важно за народ који, на пример, нема ниједног свог великог средњовековног владара ни на новчаници. Понашамо се као да је историја почела 1804, што јесте важна година, али није почетак српске историје. О континуитету постоји једна интересантна прича. Када је, као премијер, Зоран Ђинђић одлучио да окупи привреднике и да заврши Храм Светог Саве, отишао сам био код њега и упитао га: "Откуд ти да иницираш акцију око завршетка храма када ниси верник?" Он је одговорио: "Завршетак храма није само питање вере, то је питање значајно за целу нацију. Ако бисмо успели да завршимо Храм Светог Саве 2004, на 200. годишњицу Првог српског устанка, ми бисмо као народ показали да умемо да завршимо нешто што смо започели. То је у ствари промена менталитета."

FOTO: Predrag Mitić

Управо су континуитет и симболика простора били разлог због кога је министар Весић тражио да се сретнемо крај капеле Свете Петке у обнови, а да разговарамо у цркви Ружици.

- Актуелну обнову капеле Свете Петке и обнову Ружице следеће године сматрам својим највећи пројектом на коме радим са протом Владимиром Вукашиновићем. Док сам био у Граду, обезбедио сам 100.000 евра за обнову капеле, али цена обнове је много већа и она се сада финансира из донација. О посебном месту капеле Свете Петке међу 93 цркве на територији Београда најбоље сведочи број жена које у њу долазе, а једнако је изузетна и посећена Ружица. Она до 19. века практично физички није постојала, осим у српском предању о древној богомољи из времена Деспота Стефана крај места "где извире најчистија вода", а то је управо извор Свете Петке. Стара Ружица је била уништена у безбројним бомбардовањима и преласцима тврђаве из руке у руку, али је била врло жива у сећању. О томе сведочи обимна преписка којом је Књаз Милош много пута тражио да се објекат, који је Турцима служио као барутни магацин, врати у функцију као црква, а они су то непрестано одбијали. Срби, ипак, нису заборавили Ружицу и чим је 1867. кнез Михаило преузео кључеве Београдске тврђаве, она је за само неколико месеци обновљена. Мало је тако успешних српских подухвата каква је била обнова Ружице.

FOTO: Predrag Mitić

Весић инсистира на значају обнове српских светиња где год да се оне налазе, јер се тиме оне враћају у националну свест и чине нас бољима.

- Имао сам понос и част да будем пет пута у Јерусалиму и да обиђем света места, што је посебан осећај. Јерусалиму увек желите да се вратите, јер када тамо дођете схватите да се налазите на месту где је историја читавог света пред вама. Када на таквом месту имате своју светињу, Манастир светих Архангела, задужбину краља Милутина, онда то обавезује. Његова светост патријарх Порфирије чини све да на неки начин повратимо ту српску светињу која је због историјских околности припала грчкој Јерусалимској патријаршији. Надам се да ће наћи решење, јер ми Срби морамо да повратимо присуство у Јерусалиму. Ипак, иако је то свети град у Светој земљи, праву светост сам осетио само у Хиландару. Када уђете у његов саборни храм, схватите да се налазите у цркви коју су изградили Немања и Сава, а после Милутин, схватите ко смо и шта смо. Веома сам срећан што је захваљујући председнику Вучићу донет закон о подршци Хиландару, јер пре њега Српска света царска лавра није имала институционалну подршку, какву је имала само у време Александра Обреновића. Договорили смо се са Хиландаром да, мимо манастира, направимо депо за чување непроцењиво драгоцених историјских списа и уметничких дела, а да ризницу претворимо у музеј и то ћемо сигурно урадити, само чекамо да пројекти добију сагласност грчких завода, што иде доста споро.

FOTO: Predrag Mitić

Божић, најрадоснији хришћански празник, суштински је празник мира и помирења и наш саговорник је у том духу поручио.

- Данас, када гледамо шта се дешава у свету, мислим да нам је позив на мир најпотребнији. Да треба да се молимо за мир, а посебно за наш народ на КиМ, са којим ће за овај Божић бити наш патријарх Порфирије. Да се молимо да наш народ одоли пристицима зле власти злог човека Куртија, који покушава да протера Србе са Косова. Веома је важно да се за Божић сетимо да морамо да превладамо наше поделе када је реч о одлукама важним за државу.

КАКО ЈЕ ОДЗВОНИЛО ФРАЊИ ЈОСИФУ

СВЕ је у вези са Ружицом изузетно симболично, до тога да су њена звона изливена од никада непостављеног споменика Фрањи Јосифу.

- Аустријанци су током друге окупације донели одлуку да на месту данашњег споменика захвалности Француској подигну тај споменик да би понизили Србе. Урадили су га у Бечу и донели у Београд, али нису успели да га поставе, јер их је претекла српска војска. Кип је истопљен и од њега су између осталог направљена звона Ружице - подсетио је Весић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације