ДРУГИ ПИШУ - УКОШТАЦ С ПОРАЗОМ: Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник "Печата"

ОЉШАНСКИ каже: Русија је велика земља јер она, само она у целом свету, покушава да оспори сопствени пораз, посртање и слом с краја 20. века

Фото Печат

РУСИЈА је поново велика земља јер је имала петље да оспори свој пораз из деведесетих! Ова дубоко истинита реченица наслов је разматрања Дмитрија Ољшанског (портал Факти).

Аутор наиме настоји да проникне у настанак ситуације да­нас одређене чињеницом:

"Број Руса који своју земљу сматрају великом удвостручио се током две протекле деценије."

Дакле: Шта Русију (сада!) чини вели­ком земљом, а да то нису Пушкин, Толстој, Достојевски, 9. мај 1945, Га­гарин, Октобарска револуција"? Ољ­шански је категоричан: "Русија је ве­лика земља јер она, само она у целом свету, покушава да оспори сопствени пораз, посртање и слом с краја дваде­сетог века. "И пре него што би његови читаоци могли евентуално да крену у пребирање по савременим светским приликама, и "пецање" могућих кан­дидата - земаља које противрече на­веденој тези о ексклузивности "руског случаја", Ољшански "сипа" аргументе: "Много је, баш много народа на пла­нети које је неко некада опљачкао, понизио, преварио и присилио на не­повољан резултат. То, наравно, нико не заборавља". Али и Срби, и Мађари, и Турци, и Пољаци, а сад и Јермени (да не набрајам даље) ћуте јер знају где су и када насанкани. Чак и Кина око Тајвана обилази као мачка око рибе на столу. Једино је Русија одлу­чила да прекроји за себе неповољан, поробљавајући аранжман. Да врати нешто од изгубљеног. Да преврне сто за којим су дуго и успешно играли шибицари."

Под утиском трагичних прилика које су Србију недавно задесиле на про­стору њене јужне покрајине, где јој је деценијским геополитичким, ди­пломатским, војним и безбедносним припремама, коначно, смртима у Бањској, наметнута улога "агресора", "криминогеног фактора" и "терори­сте" у сопственој кући, српски читалац поруке Ољшанског доживљава бол­но. Оне су вредна лекција. "Опљач­кан, понижен, преварен и присиљен на неповољан резултат", како према Ољшанском гласе формална поља ко­ја у својој судбинској картотеци обаве­зно "штиклирају" народи-жртве, срп­ски народ у садашњим околностима као да испуњава и другу проницљиву опаску руског аналитичара: "Ћути, јер зна где је и када насанкан!" Од окто­бра далеке 2000, када се догодило капитално важно "наседање" чијим је учинком направљена колективна злосрећна будала од народа који се "обећао" тзв. међународној зајед­ници, наивно уверен да обрачуном с једним политичким режимом, неми­новно и директно, хрли "у демократи­ју, благостање и напредне реформе", низала су се даља, и све погубнија насанкавања!

Било их је - насанкавања! - безброј, преваре су биле пажљиво режира­не, водећи актери великих и мање великих представа увек пажљиво бирани, али једна обмана, чије су последице заиста кобне по српске ин­тересе, догодила се под "брижним" ЕУ патронатом, у Бриселу 2013. године. Потписивањем познатог споразума између Београда и Приштине, тада су добрано ојачани "пораз, посртање и слом" с краја претходног века, века за Србе окончаног чудовишном ору­жаном агресијом, разарањем земље и страдањем цивила.

Трагом епохалних духовних и поли­тичких исијавања - како их разуме Ољшански - може ли Србија икада одлучити да се, попут Русије, упусти у операцију "превртања стола за ко­јим дуго и успешно "њеном главом" играју шибицари"? Аргумент - "лако је Русији", који подразумева војну, привредну и сваку другу, не само у односу на Србију већ у светским раз­мерама, супериорну моћ ове земље, колико год да јесте разуман, није нео­борив. Јер - како то доказују и анали­тичар којем овде поклањамо пажњу, и колективно историјско искуство многих народа, треба "имати петљу да се оспори пораз". Почетак отпора догађа се подједнако у менталној и духовној, колико у материјалној и опредмећеној сфери. Укоштац с поразом значи превладавање кука­вичлука и малодушности, веру, са­мосвест и (само)поуздање да се може успети у поменутом метафоричком "превртању стола" за којим седе и воде дугу и успешну игру потчиња­вања, пљачке и понижавања прави сатански играчи скривени под овде употребљеном метафором "шиби­цари". Каже сада председник Србије: "За нас нема правде и за нас важе посебна правила!!" Е, управо то пра­вило о "посебним правилима" морају Срби свету под нос ставити. Оспорити и поништити. Колико год то била не­могућа мисија, нове прилике у свету могу дати крила нашој, још увек хипотетичкој, мада помало и пробуђеној одлучности и самосвести. Веруј, па ће бити могуће, не важи само у религији!

Наш руски аналитичар закључује: "Упркос свему, сам овај пробој - једин­ствен те врсте у двадесет првом веку - несумњив је доказ величине Русије. Величине која настаје сада (") И да се ништа не деси, бар смо покушали, at least we tried - како говоре озлогла­шени Англосаксонци. А ја мислим да ћемо у којечему успети."

Има мишљења (у медијима главног тока оно се третира као нонсенс) да су трагични догађаји у Бањској за­право пресретнут, брутално сасечен, и озваниченим лажима изобличен српски покушај хватања укоштац с поразом. Да ли су Срби "покушали" да начине "пробој"? Да започну борбу и промене правац вектора судбине која им је наменила мирење с поразом? Видећемо, поготово ако у будућно­сти и Срби, упркос опаком настојању западних "пријатеља", "у којечему ус­пеју", што рече Ољшански. Немогуће? Верујемо да - није!

Размислимо о још једној чињеници која важи за Русију, а то учинимо свесни да упркос разли­кама, истовремено постоје и велике судбинске сличности у утицају новијег историјског и геополитичког лома чи­је су жртве постала оба народа.

Када је о Русима реч, на својеврстан начин, убеђење о успеху и настајању велике земље подржава и руски исто­ричар Рој Медведев, који на питање новинара о важним процесима за Русију, а који измичу општој пажњи, даје неочекиван одговор. "Најва­жније је да је сада у току формирање руске нације. "Зар руска нација није одавно формирана? Зар њена идентитетска матрица није управо један од најважнијих момената који побуђују сву силу западног непријатељства и мржње усмерене на Русе? Наводећи "знаке" који потврђују истинитост његовог закључка да процес форми­рања руске нације сада тече прилично брзо, историчар је поређао: "Руси који живе у Украјини прикључују се Русији. Брзо се асимилују Доњецка и Луган­ска република, прелазе на руски језик и руску културу! Руси такође живе у Белорусији (") а након Лукашенкове смрти или одласка Белорусија ће се прикључити Русији - очигледно је. Формирање руске нације је најважни­ји процес у држави и он се дешава не због воље Путина. "Дакле, у моћној држави, која од почетка СВО у Укра­јини заправо ратује с Колективним западом, најважнији процес је уну­трашњи: у одлучној, духовним задатостима и вредносним поставкама подстакнутој и вођеној крвавој борби формира се и консолидује нација.

Да ли је то искуство које би и за Ср­бе - такође већ обликовану нацију - требало да буде подстицајно? Не да започну рат већ да се освешћено ухвате укоштац с поразом и преокре­ну судбинске токове.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације