КО СВЕ ПЛАЧЕ ПОСЛЕ ОХРИДА: Шта је донела Вучићева издаја

ПОТПИШИ то и - губи се! Тај вапај колумнисткиње једног грађанског таблоида сублимирао је, показаће се, узалудна очекивања њене публике, али и оних са пола такозване националне деснице. Не, Вучић није потписао ништа у Охриду, и сада се од суза ова два табора (а сви плачу из својих разлога) могао очекивати нагли раст водостаја на живописном језеру.

Фото: Танјуг/Димитрије Гол

Више од пуну деценију у страначким кулоарима, амбасадорским исповедаоницама, коалиционим трач радионицама, на славским трпезама, саборима патриотских зилота... слушамо страшну прогнозу - Вучић ће издати Косово. За горе наречену ауторкињу и њене следбенике, дочим, ту нема ничег страшног. Напротив, то би било богоугодно дело. Мада, нико да се присети да су од Коштуничине ЦЕФТЕ до Стефановићевих царинских печата сви "помало издавали"...

Како год, трпели смо и једне и друге, још од првог Вучићевог састанка са Куртијем у Бриселу, па све до овог потоњег у Титовој вили Биљана. Видели смо огромно непознавање политичке логике и историјске праксе у њиховим громопуцателним најавама да ће председник Србије уз бисквите и подгрејану филтер кафу предати Косово на тацни. И сулудо очекивање да ће на врх његовог наливпера стати Лазарева глава, оџамијана Патријаршија, обе Призренске лиге, Шчербина, закопана круна крај Дечана, покољи балиста, скалп Благоја Нешковића, мајка с пушком из Прекала, понижени Ђорђе Мартиновић, затрта Љевишка, мученици из Старог Грацког, мали Панта и Иван из Гораждевца... И да ће Вучић, једним потезом, у једном дану, испљунути векове и све њих отрести и испоручити чиновницима Ђозепу Борељу и Мирославу Лајчаку чије земље, гле чуда, не признају Косово. Наравно, параф на капитулацију изостао је и у Охриду.

Фото Принтскрин

Шта смо увидели из тог Вучићевог хода на ивици жилета, осим тога што својим потписом није легитимизовао Приштину као субјект међународноправног уговора?

Прво, охридски маратон послужио је Србији, а и самом Вучићу, да мало узму ваздух, да макар на неко време одложе демонски притисак запада да затворимо косовску књигу, која им својим преседаном квари рачуницу у разбукталом рату са Путином. Јалова европска дипломатија уживаће још неко време у привиду своје БГ-ПР победе, иако зна да ће им Американци, а у догледно време можда и Руси и Кинези избити те ловоре из руку, пошто је бриселска братија одавно изгубила статус поузданог и одлучног медијатора.

Друго, Вучић се изборио да се ЗСО оснује на принципима из Бриселског споразума, а не по уставу лажне државе. Сад је фокус на Куртију да то спроведе, али је велико питање да ли ће он то и учинити тако да постоје сасвим солидни изгледи да процес опет западне у живо блато. С тим, што ће прст кривице бити на лидеру Самоопредељења.

Треће, добро је што се анекс о имплементацији плана ЕУ за КиМ уграђује у преговарачки оквир са нашом земљом. То подразумева да ћемо на путу ка "клубу 27" испуњавати оне тачке које нам буду у интересу, а које ће, пре свега, олакашати свакодневни живот и Срба и Албанаца. Односно, једина санкција, иако не занемарљива, за непристанак на признавање лажне државе и столице у УН могла би да буде - застој евроинтеграција (мада смо и заборавили када су нам отворили последњи кластер). То је повољнија опција од јовањданског ултиматума који је Вучићу испоручила западна петорка, а који је подразумевао повратак виза и повлачење страних инвеститора. Уосталом, наше приступање ЕУ неће се завршити у наредних најмање пет година, а питање је како ће тада изгледати глобална и континентална политичка панорама.

Четврто, и не мање важно. Црвене линије Србије су подебљане - нема признавања независности нити сагласности за пријем лажне државе Косово у Уједињене нације.

Позиција је јасна и недвосмислена. До неког новог Брисела или Охрида. И нове издаје...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације