ФЕЉТОН - ОКРИВЉЕНИ СЕ ДОБРО ДРЖАЛИ ПРЕД СУДОМ: Процес се одвијао са мрачном позадином првих великих битака Великог рата

МЛАЂИ оптужени [су] свесно у својим излагањима истицали опште-југословенску проблематику у вези са атентатом.

Хапшење антетатора на Видовдан 1914. у Сарајеву, Фото Из књиге "Сечања" Васе Чубриловића

Старији, то је занимљиво, било грађани, као Мишко Јовановић и мој брат Вељко, или сељаци, као Керовић и Јаков Миловић, нису се од таквих наших ставова ни покушали да одвоје. Насупрот, свим својим држањем они су показивали да су наше опште-југословенске концепције и њима блиске. Понекад је суд покушавао да неке окривљене наведе на изјашњавање уско-српског схватања, али имао је мало успеха.

Мене су по том питању , пре свега доцније интересовали сељаци. На пример, Митар Керовић и његови синови. Нису то били неки сељаци немирне, бунтовне природе, свађалице и хајдуци. Напротив, био је то миран, домаћински свет из села Тобута у близини Лопара. Њихово имање је било на огранцима планине Мајевице; претежно су се бавили воћарством. Имали су шљивик од 3.000 шљива, производили чувену мајевичку суву шљиву и ракију. Задруга је била велика, добро уређена и патријархална. Митар и његови синови радили су на свом имању и нису се бавили политиком. Али, били су Срби сељаци, одгојени у том духу иако неписмени или полуписмени. Сматрали су за своју дужност да помажу сваку делатност која води рушењу стране власти и уједињењу са Србијом. Сматрали су као сасвим разумљиво да пристану на позив мога брата да раде за Народну одбрану и неку војно-обавештајну службу за Србију. Исто тако им је било сасвим разумљиво да приме у своју кућу Гаврила Принципа и Трифка Грабежа, кад их је тамо довео мој брат Вељко.

Погостили су их и колима заједно са оружјем превезли до Тузле. Нису они били никакви револуционари; били су то обични мирни сељаци, који су мислили да је ред да и они учествују са својим учитељем и ђацима што их је довео, против аустриског престолонаследника. Да је тај човек био наследник престола државе, што је владала у Босни и Херцеговини, за њих није имало никаквог значаја. Они ту државу, што је дошла у њихову земљу као господар, увек су осећали као себи туђу и непријатељску. Зато су пристали на сарадњу и са нама кад смо се спремали да убијемо наследника престола те државе.

СЛИЧНО, само још отвореније држао се Јаков Миловић. Његово је село поред саме Дрине. Зато се раније, пре 1908, бавио и кријумчарењем, нарочито стоке из Србије у Босну. Стока је у Србији била много јевтинија него у Босни, па се исплатило њено кријумчарење. Заврбован за Народну одбрану од стране Боже Милановића, трговца из Шапца – Миловић је био један од најсигурнијих канала за пребацивање преко Дрине. Тако је и позван да преведе Принципа и другове са оружјем. Он је то урадио и не питајући Народну одбрану и Божу Милановића. Кад је извршен атентат, Миловић је пребегао у Србију и пријавио се Божи у Шапцу. Овај га је, тако ми је Јаков у неколико наврата причао, изгрдио, што се упетљао у такве послове и подвикнуо му: „Враћај се натраг у Босну, па нека те брани онај, ко те на то наговорио”. Миловић се вратио натраг. Убрзо се сазнало за његову улогу и преношење оружја из Србије у Босну. Жандармериске патроле опколиле су његову кућу.

Кад је покушао да утекне, ухваћен [је] и тако зверски премлаћен кундацима од жандарма, да је од тих убоја и умро 1916. у Војном затвору Мелерсдорф код Беча.

На саслушању сељаци су се држали мирно, сељачки прибрано и достојанствено. Њих нико од суда није ни питао зашто су се упустили у заверу, а они нису ни говорили о том. Све се вртело око њихове кривице. Они је нису порицали. Примили су на себе одговорност и не покушавајући да се извуку, или изговоре да нису знали шта су радили и да их је мој брат Вељко увукао у заверу, а да нису знали шта раде. Они су се на суђењу понашали, како се већ понашају добри домаћини сељаци, кад морају да иду пред суд. Говорили су и признавали, што су морали, никог не оптужујући, себе не бранећи. Тако [су] се држали Керовићи и Јаков Миловић. Ни за време суђења ни после кад смо били у војном затвору у Мелерсдорфу нисам не само чуо, него ни осетио кајање, што су били у завери, па ни сенке приговора моме брату Вељку, што их је у то увукао. Кад су Јакову Миловићу и Неђи Керовићу прочитали смртну казну, Неђа, који је био мирнији и мекши пустио је неку сузу.

Јаков Миловић му је пришао и севајући својим малим али живим зеленим очима довикнуо: „Шта плачеш, рат је”. Окренуо се мени па додао: „Да не погинем овде, у затвору, погинуо бих на пољу водећи комитску чету по планини”. А тај човек, кад је ухапшен – оставио је за собом петоро мале деце на граници, без мајке, пошто му је жена умрла.

ОПШТИ утисак је био да су се окривљени добро држали пред судом. Нико никога није оптуживао због увлачења у заверу, нико се није кајао. Млађи учесници процеса били су по мом накнадном виђењу мало сувише насртљиви. У те сам и ја спадао. Неке моје изјаве су биле исувише демонстративне. Али, били смо млади, са свим се мирили, па смо сматрали да смо имали и право да се тако понашамо. Ми непосредни учесници у атентату нисмо одбијали да смо криви, што смо убили или хтели убити престолонаследника Аустро-Угарске. Нисмо упућивали приговор на одређивање казне од стране суда. Ја сам добио, кажу, три године више, место 13, 16 година затвора, због дрског понашања на расправи.

Цео процес се одвијао са мрачном позадином првих великих битака Првог светског рата на европским бојним пољима, посебице бојева у источној Босни. Држање процеса у сред војног логора, пуног до зуба наоружане војске, која се стално сливала и одливала давало је већ тада моћну историску позадину суђењу у Сарајеву. Сви смо то осећали и судије и оптужени и публика, која је добила право да присуствује овом суђењу, то тим више, што је то суђење морало да даде оправдање влади Аустро-Угарске у Бечу за објаву рата Србији, што је био знак за почетак Првог светског рата уопште. Осећало се то не само у оптужници против нас, него и у целој документацији, што је била прикупљена и изнесена, да се докаже дубља политичка позадина атентату, посебице одговорност службених органа Србије. Ове тенденције у суђењу били смо свесни још првог дана нашег затварања и после првог саслушања. Према томе смо прилагођавали своје држање како у одбрани, тако износећи разлоге, зашто смо се одлучили на атентат управо против наследника престола.

ЈОВАНОВА СУДБИНА

СИН Митра Керовића Јован, био је са нама на суђењу 1914. Пошто није непосредно учествовао у атентату, а по закону није морао да ода оца и брата Неђу, није био ни осуђен. После завршетка процеса у Сарајеву, њега су превели у други затвор. Тамо је остао до пролећа 1916. Пошто је био војни обвезник, пуштен је из затвора негде у мају 1916. и послат на фронт против Руса. У јуну 1916. Јован је пребегао Русима, ступио у југословенску добровољачку дивизију и погинуо у септембру те године у Добруџи – борећи се против Бугара. Тако је Јово Керовић стигао од сарајевског процеса 1914. до добровољаца у Добруџи 1916, где је и погинуо. Код куће је оставио жену и троје деце.

СУТРА: АТЕНТАТ ПРИПРЕМАН БЕЗ ЗНАЊА СРПСКЕ ВЛАДЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - СВИ ПРИЗНАЛИ АТЕНТАТ, НИКО СЕ НИЈЕ ПОКАЈАО : У дворишту затвора обешена су тројица сељака из села Миљевине код Фоче

10. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ДОПИСИВАЊЕ ПРЕКО ПРЕКО ВОЈНИЧКИХ ПОРЦИЈА ЗА ЈЕЛО: Слали смо поруке један другоме, писали утиске, а неки и песме

09. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОЧЕТАК ТАМНОВАЊА И ОКИВАЊЕ БУКАГИЈАМА: Затворски чувари су ми показали како да идем са оковима на ногама

08. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОБИЈАЊЕ И ПЉАЧКА СРПСКИХ ЗАНАТСКИХ И ТРГОВАЧКИХ РАДЊИ: У Сарајеву, у последње време, био сам уплетен у разне ђачке немире

07. 02. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације