ДАНИ ИСТИНЕ: Милорад Вучелић о Милановићевом признању да су Косово и Метохија отети од Србије - Како не поверовати?

ПРЕ бурне расправе у Скупштини Србије јавност је била веома заокупљена изјавом председника Хрватске Зорана Милановића да је "Косово отето Србији". Тим поводом у листу "Печат" своје виђење Милановићеве изјаве дао је и главни и одговорни уредник "Вечерњих новости" Милорад Вучелић.

Милорад Вучелић

Председник Хрватске Зоран Милановић, онако успут, назива Србе „опанчарима“. Истини за вољу, ма како увредљиво звучало, то је тачно. Срби су, за разлику од многих других, увек били у својим опанцима, али никада у туђинским, па и фашистичким чизмама.

У те чизме или немачке тенкове који су се запутили на Русију Милановић не би овога пута да стави хрватску ногу. „Немачки тенкови у Русији? Срећно с тим, срећно с тим.“ После отворених прекора и опомена Западу следи брутално саопштено признање истине: „Када ћете схватити да Србија и Русија нису исто? Да је то нажалост болна чињеница и опасност. Анектирали смо Косово. Ми и међународна заједница. Узето је од Србије. Ко је то направио него ми? Јесмо признали Косово? Није анексија него отимање. Како се то зове? Екстракција. Није шија него врат.“

Како не поверовати председнику земље која је виновник, саучесник и сведок онога што се десило и дешава на Косову. Морали смо ономад поверовати бившој немачкој канцеларки Ангели Меркел када је отворено рекла истину да је изазвала и припремала рат Кијева против Русије. Додуше за тај рат је, по свему судећи, припремала не само Украјину него и саму Немачку. Требало је искористити руске енергенте да би се направило све то силно оружје и тенкови „леопард“, који се сада као ратна помоћ испоручују Украјинцима у рату против Руса. И ту се понавља историја. Тако је некадашњи СССР помагао Немачкој после Версаја да ствара Вермахт који је 1941. године почео крвави, злочиначки рат против Руса и других совјетских народа.

Како исто тако са још више историјских и актуелних разлога не поверовати истини коју је пре неки дан изрекла министарка спољних послова Немачке, већ злогласна Аналена Бербок и то званично на највишем европском форуму: „Ми водимо рат против Русије.“ Наравно, ако већ нисмо погледали истини у очи свакодневно посматрајући ту силну количину наоружања којим Запад помаже Зеленском, што помало подсећа на својевремену помоћ генералу Франку у грађанском рату у Шпанији.

Зеленски нас, иначе, у оним мајичицама, попут Великог брата, као авет свакодневно прогања са свих могућих екрана овог света наређујући шта ко за њега мора да учини. Са зебњом се очекује када ће западне силе на његов изричит захтев морати да му у руке ставе нуклеарно наоружање.

Један од политичких врхунаца ове западне снисходљивости према Зеленском је изјава председника Европског савета Шарла Мишела да је „Кијеву потребно још реформи пре уласка у ЕУ“. Да је ово изговорила нека личност иоле значајнијег формата, била би то демонстрација горког цинизма и сарказма.

Западне силе упорно траже да Русија буде војно и државно потпуно поражена. А од Руса истовремено очекују да се унапред помире са судбином Абориџина или Индијанаца. И то онда не би био смак света. Ако не буде Русије и Руса, то не би био смак света. Али је зато за свет највећа опасност када поглавар Руске православне цркве патријарх Кирил, позивајући западне лидере на разум, каже „да би крај Русије био смак света“. Да Русија нема супериорно нуклеарно и друго наоружање, њен нестанак би био нешто посве нормално.

Ако је ико заслужио да му верујемо, заслужио је економиста неоконзервативац Џефри Сакс, познати творац и реализатор транзиције и „усрећитељ“ бивших социјалистичких земаља који тврди „да је рат у Украјини започео пре више од осам година и да је ово девета а не прва година рата“ . И додаје „да су европске дипломате највећи ратни хушкачи, почев с немачком шефицом дипломатије и даље с бриселским кругом“.

Како поверовати у чињеницу да на овогодишњу комеморацију у Аушвицу нису позвани Руси, али јесу потомци чувара овог и других концлогора и генерално твораца Холокауста? Али истина је, такође. И истина је да је планове нациста прекинуо „пре свега совјетски народ који се изборио за слободу и који је спасао јеврејски и друге народе од тоталног уништења и поробљавања… Заборављена лекција из историје доводи до понављања страшних трагедија“ – како се каже у телеграму који је поводом Дана сећања на Холокауст упутио Владимир Путин.

Како онда не поверовати Дмитрију Медведову који је приморан да под теретом чињеница и истина каже: Водимо нови отаџбински рат!

Да ли је у овако овлаш описаном сулудом и опасном свету истина и чињеница могуће изрећи најгоре претње Србији и њеном председнику Александру Вучићу? Наравно да јесте. И то се и збило када су представници западне петорке (или како и код нас воле да кажу „велике петорке“) Србији изручили ултимативни Шолц–Макронов план за решење косовског питања.

Запрећено је Србији, ако не пристане на тај план, свеобухватним санкцијама и економским уништењем. Да ли је то данас реална претња – јесте. Опробане су већ на нама и на многи другим државама а последњих година посебно у безбројним пакетима санкција према Руској Федерацији. Да ли је реална претња да ће западне земље повући постојеће инвестиције и одустати од планираних и предвиђених улагања у Србију па чак и онда када су на њихову тренутну и непосредну штету? Да ли је могуће да ти исти замрзну наше девизне резерве? Јесте, могуће је и једно и много шта друго.

Да ли ће те могуће санкције и укидање постојећег визног режима бити компликованије због грађана Србије који су Мађари, Хрвати, Словаци, Румуни и Бугари а чије су матичне нације или државе сада пуноправне чланице ЕУ која уводи санкције? Свакако хоће, али то неће зауставити западну петорку. Да ли ће те санкције посебно погодити Кину и њене инвестиције и фабрике у Србији? Хоће, али утолико пре су могуће. Хоће ли то нашкодити арапским улагањима у Србији? Да. О Русији и њеним предузећима да и не говоримо. Да ли се ствари компликују због мађарских банака и других фирми у Војводини и Србији? Свакако, али то оне који прете неће зауставити. И да наставимо с реторичким питањима: Да ли ће Албанци који живе у општинама на југу Србије такође од независног Косова и Албаније тражити заштиту и изузеће од санкција а онда и све остало што знамо да следи? Да ли се већ помаља прича о сецесионизму „Прешевске долине“? Да ли ће оно преосталих Војвођанера пропустити прилику да почне поново да пита „ди су наши новци“? Да ли се ствари компликују с неким политички организованим Бошњацима који ће можда потражити заштиту од Стамбола или Сарајева? Хоће ли од тих западних санкција бити изузети сви грађани „независног Косова“ чија је државност призната од већине чланица ЕУ? Хоће ли Срби који живе на том ЕУ и америчком признатом Косову бити изузети од санкција или ће бити двоструко дискриминисани? Шта ће бити са Србима из Републике Српске која је део међународно признате БиХ? Како ће и хоће ли и они бити под санкцијама? Хоће ли тако бити коначно заокружен српски свет? Шта ће бити са црногорском мањином у Србији? Како ће се путовати у Црну Гору и из Црне Горе?

Пошто на Балкану и у Србији нема рата, шта ће бити непосредни повод за санкције? Знамо већ за поводе попут крваве инсценације у Улици Васе Мискина у Сарајеву, Рачак и „хуманитарну катастрофу“ на Косову и Метохији. Може ли управо то тражење повода бити разлог за ескалацију већ примењеног терора Куртијевог режима? Шта ако резултат тога буде масовно протеривање Срба који живе на КиМ? Шта ће бити ако се опет деси сатирање српских светиња на КиМ? И шта ако Србија буде приморана да их не само политички и материјално помогне и заштити?

Не поставља се уопште питање како ће на сва ова дешавања реаговати Српска православна црква!

Проблеми и питања која се намећу ни издалека нису исцрпљена. Ни одговорности и кривице оних који их намећу.

Ко то заиста хоће да потпали фитиљ експлозије ратног сукоба на Балкану! О чијем је то и кавом малигном утицају заиста реч! Сваком одговорном човеку је испод части да после свега реченог пориче тлапње које више него учестало круже добрим делом београдских медија о неком другом ко врши малигни утицај у Србији. Не би нас чудило да у том истом београдском серклу ускоро све српско и православно у Србији буде оглашено – малигним.

Илустративно је да се одмах после обзнањивања Шолц–Макроновог плана и одласка западне петорке из Београда у једном хрватском недељнику појавио централни уводник под насловима: „Вучић више нема куд: Србија мора признати Косово“. Он као да је сажео у себи и борбени поклич доброг дела политичке партијске опозиције у Србији. Једни су задовољни јер су то одувек прикривено или крајње отворено желели и тражили, и на томе и те како радили, па сада криве Вучића што то није урадио одавно и покушавају да га оборе с власти. Други су све подржавајући Србију напрасно почели да супротстављају успешну економију и бољи живот са очувањем јужне српске покрајине и очувањем нашег територијалног интегритета.

А трећи су одмах потегнули реч издаја. Само што није изговорено: Боље рат него пакт! А Србија није приступила неком новом Тројном пакту нити било какав уговор потписала, о чему ће се већ расправљати на заказаној посебној седници Народне скупштине Србије 2. фебруара ове године (када овај број „Печата“ буде у штампи).

И следе нова питања. Зашто би неко одговоран на власти у Србији прихватио већ поменути план као искључиви преговарачки оквир за решавање односа између Приштине и Београда. Ма колико то неко моћан ултимативно буде тражио. Наравно да овом приликом, али само овом приликом, не инсистирамо на било ком историјском датуму нити косовском завету, али ко би одговоран и политички и државнички искусан, као што је Вучић, могао да одустане од свих докумената од Повеље УН, преко Резолуције 1244 СБ УН, Бриселског споразума и формирања прецизно и међународно дефинисане Заједнице српских општина. И тако даље. И зашто би неко свестан свих поменутих проблема и реалности претњи Србији и њеним грађанима прекинуо све међународне преговоре и разговоре и избацио преко врата разне преговараче. За тако шта увек ће бити прилике а и с тим већ имамо искуства. И свакако увек за коначна решења свих ових проблема постоји поштовање Устава и референдум.

Уосталом ризик увек постоји, живи били па видели. А јунаштво се не исказује увек и само у гестовима. Има нечега у добијању на времену и у истрајности. А суочење са истином и истинама је свакако у годинама пред нама и неће се завршити сутра.

Препоручујемо

Свет

11 11

МИЛАНОВИЋ О НЕМАЧКИМ ТЕНКОВИМА У УКРАЈИНИ: Неће се тамо боље провести него прошли пут

30. 01. 2023. у 18:09

Политика

3 80

"КОСОВО ЈЕ ОТЕТО ОД СРБИЈЕ" Милановић: То смо урадили ми и међународна заједница

30. 01. 2023. у 10:55

Познати

0 0

РОЂЕН КАО БЕХЉУЉ БЕХЉУЉИ: Зашто је Беки променио име - и ко је био "кум"

04. 02. 2023. у 15:08

Познати

0 0

"НАУЧИТЕ СВОЈУ ДЕЦУ..." Карлеуша брутално одреаговала на вест о Бео Зоо врту (ФОТО)

04. 02. 2023. у 12:56

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације