ТУКЛИ СРБЕ КУНДАЦИМА И МЕТАЛНИМ ШИПКАМА

ПРИЛИКОМ одмеравања казне, првостепени суд је закључио да Насим Харадинај претходно „није осуђиван за иста или истоврсна кривична дела“ те да у том погледу не постоји отежавајућа околност. Из тог разлога је битно да се јавност упозна са његовом биографијом и деловима прећутаних биографских података.

Рамуш Харадинај у ОВК униформи

Рођен 21. маја 1963. године у селу Глођане код Дечана. Основну школу завршио је у селу Грамочељ, а средњу школу у Дечанима. Како је Насим сам навео током сведочења пред Специјализованим већима, потиче из бунтовничке породице. Његова фамилија је била у сталном сукобу са властима.  Политичким активизмом против „југословенске окупације“ бавио се од ране младости. Први антијугословенски слоган написао је октобра 1978. године на полицијској станици у Дечанима. Насим је био члан омладинске политичке групе „Орао“, а коју  је  предводио његов отац. Јусуф Гервала, један од оснивача Националног покрета за ослобођење Косова, који је убијен 1982. године у Немачкој, био је један од шесторице сарадника његовог оца. Јусуф је био отац Доники Гервали Шварц, садашње министарке спољних послова и дијаспоре у Влади Косова, а која је и један од заменика премијера Аљбина Куртија.

НАСИМ Харадинај је 1. априла 1981. године ухапшен заједно са својим оцем и малолетном сестром током великих нереда на Косову и Метохији. Његова сестра је убрзо после хапшења ослобођена из притвора, а он и отац су послати на суђење. Његов отац је пред косовским судовима био осуђен на казну затвора од 15 година, а Насим на пет. Казну је одслужио у затворима у Лесковцу и Нишу. После одслужења казне, са вереницом је 1985. године побегао у Народну Социјалистичку Републику Албанију, али су после три недеље депортовани у Југославију. Провео је неко време у затвору, а онда се исте године оженио.

ТОКОМ оружаног сукоба на Косову и Метохији, Насим је био рањен у борби са припадницима Министарства унутрашњих послова Републике Србије и Војске Југославије, па је после указивања прве помоћи пребачен у Републику Албанију на лечење. Након тога се вратио на Косово и Метохију и борио се као припадник ОВК. Након завршетка оружаног сукоба на Косову и Метохији, свој рад је наставио у Косовском заштитном корпусу, који је формиран после расформирања ОВК. Постао је 2017. године заменик Хиснија Гуцатија, председника Удружења ратних ветерана ОВК.
Наиме, име Насима Харадинаја помиње се на више места у пресудама Хашког трибунала којим је Рамуш Харадинај ослобођен одговорности за злочине извршене током 1998. године. Његово име се помиње у случају притварања Мијата и Драгослава Стојановића и Веселина Стијовића, а који су 18. априла 1998. године били жртве припадника ОВК. Наиме, они су били физички и психички малтретирани од припадника ОВК у селу Глођане.Вређани су на националној основи, а припадници ОВК су им, уз батинање, понављали да „Косово припада Албанцима“ . Потом су одведени у кућу оца Насима Харадинаја, а за коју је Веселин посведочио да су је припадници ОВК звали Штаб. Према Мијатовом сведочењу, други припадници ОВК су се Насиму обраћали као старешини. Током испитивања у кући оца Насима Харадинаја, припадници ОВК су их тукли кундацима пушака, палицама и металним шипкама. Међу њима и Насим Харадинај.

ПРИТВОРЕНИЦИ, током испитивања су били вређани и оптуживани за разне ствари, при чему је помињано њихово српско порекло. Премлаћивање се наставило и после завршетка испитивања. У неком тренутку, Насим Харадинај их је обавестио да ће бити ослобођени. Одвео их је до куће Стојановића, где су припадници ОВК извршили претрес. Када нису пронашли оружје, везане и са повезима преко очију, одвели су их у село Бабалоћ, где им је указана прва помоћ. Одмах после њиховог ослобађања, Драгослав је завршио у болници у Пећи, а потом је послат у Приштину на операцију. Као последице пребијања имао је распрснут желудац, слезину и дуоденум.
Такође, према извештају Министарства унутрашњих послова Републике Србије од 4. јуна 1998. године, а који се налазио међу доказима који су поднети на суђењу Рамушу Харадинају, у кући Насима Харадинаја у селу Глођане постојао је суд части који је по кратком поступку судио „српским шпијунима“. Према извештају, казне стрељана су у овој кући изречене и двојици отетих припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије. Радету Попадићу и Николи Јовановићу. Суд је утврдио да су посмртни остаци Попадића пронађени код канала у Радоњићком језеру. Никола Јовановић се још води као лице нестало током оружаног сукоба. n

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације