ЗЛОЧИНАЧКЕ ОРГИЈЕ ОВК У СРПСКИМ СЕЛИМА У МЕТОХИЈИ

ТОКОМ јулске офанзиве на метохијску општину Ораховац и околна села, припадници ОВК су убили седморо људи, а отели су око 100 грађана српске и ромске националности. Током тог напада, највише су пострадала метохијска села Ретимље и Оптеруша. Отимање и убиство српских мештана ових села је један од најтежих злочина припадника ОВК.

Фото Фејсбук

Села Ретимље и Оптеруша била су комшијска. У њима је, у великој већини, живело албанско становништво. У близини се налазило и село Зочиште. Током јула месеца 1998. године, припадници ОВК су из ораховачких села Ретимље и Оптеруша отели 24 лица мушког пола, српске националности. Припадници ОВК одвезли су их камионом из села, у присуству њихових породица. Породице су пријавиле њихов нестанак Међународном комитету Црвеног крста и свим осталим релевантним институцијама. Укључујући Министарству унутрашњих послова Републике Србије и разним дипломатским представништвима.

ОРУЖАНИ напад  припадника ОВК на село Оптеруша започео је у ноћи 17/18. јула, а припадници српске националности пружили су отпор. Како нису добили адекватну помоћ од полиције, одлучили су да се предају. У јутарњим часовима, 18. јула 1998. године, у двориште породице Божанић, ушло је неколико десетина припадника ОВК. Међу њима су припадници српске националности препознали неке своје албанске комшије. Припадници ОВК су сва лица српске националности укрцали на трактор и пребацили до главног пута Ораховац – Сува Река. Тамо су их укрцали на камион. Камион је отета лица српске националности одвезао на једну локацију, где су мушкарци у току ноћи испитивани и злостављани. Оптужница подигнута против Хашима Тачија, Кадрија Весељија, Реџепа Сељимија и Јакупа Краснићија терети их да су припадници ОВК наносили жртвама тешку бол и патњу у циљу добијања информација или признања, као и да би кажњавали, застрашивали или присиљавали жртве или трећа лица, односно над њима вршили дискриминацију. Током испитивања, изнуђивали су од притвореника изјаве и признања, приморавали их да потпишу признања и да пруже информације, оптуживали их да су њихови противници и на основу тога их кажњавали, злостављали и нехумано поступали са њима. Поступање према притвореницима имало је за последицу губљење свести, преломе костију и друге тешке повреде, понижење, телесну унакаженост, обилно спољно крварење, као и трајне душевне и телесне тегобе које су се наставиле и касније.

СУТРАДАН, 19. јула 1998. године, припадници ОВК су жене и старца Милутина Бурџића минибусом одвезли у село Зочиште како би тамошњем српском становништву предали позив на предају. Када је писмо предато, припадници ОВК дозволили су Милутину Бурџићу и женама да оду у манастир Свети врачи у Зочишту, где су провели ноћ. Остали мушкарци из Оптеруше су задржани. Срећко Симић одведен је у Ретимље, како би тамошњем српском становништву предао поруку да се предају. Од тада, судбина српских мушкараца из Оптеруше је била непозната, све до откривања масовне гробнице „Волујак“.
Слична судбина задесила је и српске мештане села Ретимље. Прво су припадници ОВК отели Југослава Костића, чувара винограда фирме ПКБ „Орвин“, у близини села, 11. јула 1998. године. Следећег дана је Сафет Тачи из Ретимља донео писмо од отетог Југослава, у којем је писало: „Тата, мој живот је у вашим рукама. Мораш да сакупиш сво оружје, до последњег метка и предаш да би мене ослободио“. Отац Југослава Костића отишао је у Ораховац и тражио дозволу од власти да предају оружје, али се вратио у село без одобрења. После сазнања о отмици Југослава Костића, албанско становништво, углавном жене и деца, напустили су село, у страху од одмазде. Мушкарци албанске националности су већ у јуну месецу почели да се преко дана склањају ван села, а враћали су се увече да преспавају. У Ретимљу је остало свега 26 лица српске националности (17 мушкараца и девет жена).
Касно увече 17. јула, започела је пуцњава из Оптеруше у правцу села Ретимље. У том нападу је убијен Анђелко Костић. Око поднева, 18. јула, у село Ретимље је дошао Срећко Симић из Оптеруше, који је по наређењу припадника ОВК донео писмо у којем се српском становништву у Ретимљу поручивало да ће бити слободни ако предају оружје. Потом су Младен Костић и Срећко Симић отишли у Оптерушу како би са припадницима ОВК договорили услове предаје и сахрану Анђелка Костића. Вратили су се у пратњи припадника ОВК, међу којима су српски мештани Ретимља препознали неке своје комшије.

ПОТОМ  је српско становништво Ретимља предало све оружје. После предаје оружја, припадници ОВК дозволили су породици да сахрани убијеног Анђелка. Затим су све мушкарце утоварили у камион и одвезли у правцу Оптеруше, а жене су, заједно са парализованим старцем Станојем Костићем, одвезли у село Зочиште, у манастир Свети врачи. У манастиру је тада било 35 људи, а међу њима и шест монаха. Припадници ОВК су их 21. јула све одвели у једно село, где су у школској згради провели ноћ. Сви су ослобођени 22. јула и предати Међународном комитету Црвеног крста. Међутим, српским мушкарцима из Ретимља изгубио се траг, све до тренутка када је јавности обзнањена масовна гробница у Волујку.
Полсле  јулске офанзиве ОВК, многа села ораховачке општине остала су без православног становништва. Касније су све српске куће у Ретимљу и Оптеруши спаљене и уништене. Отети мушкарци Ретимља и Оптеруше и други отети грађани српске и ромске националности последњи пут виђени су у затвору ОВК у Малишеву (зграда полицијске станице која је у офанзиви освојена). Ту су били до 26. или 27. јула 1998. године, када су их припадници ОВК, са те локације, одвезли у правцу Приштине. Од тада се њихов траг изгубио све до откривања масовних гробница.n

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације