ЦИЉ БОЉШЕВИКА ДА РУСИЈА НЕ ОСТАНЕ У АНТИНЕМАЧКОМ ФРОНТУ: Сведочење Станислава Винавера и Милоша Московљевића о превратима 1917. године

СТАНИСЛАВ Винавер, рођак једног од вођа кадета у Фебруарској револуцији, био је у Русији, по задатку своје отаџбине, баш кад се револуција одвијала.

Фото: Профимедија, Војно-историјски институт, Библиотека „В.Петковић Дис“, из књиге „У вихору револуције“ и Википедија

Иако је био против бољшевичког терора, он није волео ни покрет белих, сматрајући их реакционарима који би да успоставе стари поредак. У књизи "Руске поворке" Винавер је јасан: "Ја бољшевике мрзим из све душе што су увели монопол на слободу, на идеале, на социјализам, на бунт - и створили своје крваво и фантастично царство на најстрашнијој, најужаснијој лажи: да је бунт, да је револт, да је пролетерска диктатура, да је баш социјализам - она карикатура, онај њихов крвави ужас, који данас истребљује стотине хиљада људи."

Станислав Винавер/Фото: Профимедија, Војно-историјски институт, Библиотека „В.Петковић Дис“, из књиге „У вихору револуције“ и Википедија

И додавао је, иако је био за демократску револуцију из фебруара 1917: "Сва је Совјетска Русија данас једно ужасно острво Лењина, Троцкога, Горкога, Петерса, Лациса, Ђержинскога. Под њиховим страшним тестерама и ножевима ствара се, насилно, крваво, дивљачки свирепо, неки нов, будући човек. Но, зверови су почели да се буне, и ускоро ће можда фанатични и учени вршилац крвавих опита да буде дивљачки премлаћен од стране сопствених зверова."

Колико год се бољшевици трудили да препороде Русију, оно што је крвљу почело, не може добро оконачти: "Ја морам само да нагласим, да сви ти напори, ма колико били велики, и сјајни, и дивни, не могу дати ни десети део онога што би пружао обичан живот, када би био могућ у слободним условима, када су људи сити, када се може набавити, без икаквих напора, хартија и писаљка, када се могу купити жице за виолину, када се може лако и просто доћи до нота, књига и уџбеника. Свега тога код бољшевика нема."

КАО ИСТИНСКИ српски родољуб, Винавер ће касније уочити последице револуције у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Тада тврди да су многи Хрвати постајали бољшевици да би могли да мрзе Србе које је Коминтерна прогласила хегемоним народом. У свом тексту "Београд и г. Крлежа/Загонетка г. Крлеже" писао је 1924. године о маскираној србофобији аутора "Повратка Филипа Латиновића". Наиме, Крлежа је, тих дана, ламентирајући над тужним судбинама Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, и наводно грдећи српску буржоазију, писао о Београду пуном потомака "провалника и коњокрадица" који су сада "екселенције и дипломате", граду који је снашла "поплава смећа и хохштаплера". Винавер је крлежијанско пренемагање рендгенски дијагностификовао: "Приликом свога боравка у Русији, у Руској револуцији, приметио сам врло чудновату чињеницу. Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам је био само и једино мржња на Србе, који, још веома загрејани национализмом, не имађаху времена за свечовечанску еволуцију". Такав, франковачки "комунизам" Винавер уочава и код Крлеже, који не доказује да је "цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни". И додаје Винавер: "Све оно због чега социалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специалитет Београда."

Парада Црвене гарде у Москви/Фото: Профимедија, Војно-историјски институт, Библиотека „В.Петковић Дис“, из књиге „У вихору револуције“ и Википедија

ПУШТАЊЕ САПУТНИКА РЕВОЛУЦИЈЕ НИЗ ВОДУ

МЛАДИ СРПСКИ научник Милош Московљевић, касније активиста покрета левих земљорадника, такође је присуствовао револуционарним врењима у Русији. Он је у то време водио дневник, из кога се јасно види какав је хаос владао у негда моћној земљи: "Број новчаница прелази 15 милијарди рубаља, више чак него за време Француске револуције. Ако овако економско растројство и немоћ потраје њена финансијска моћ неће се моћи дићи ни после рата, јер су фабрике уништене и престале да раде, и неће моћи подмиривати потребе у индустријским производима, који ће се морати довозити, за што треба плаћати златом (сад је златна резерва спала на 1.200.000.000 рубаља, а неће се имати шта извозити, јер је земља напуштена и запарложена, те за дуго времена једва ће моћи себе сама исхрањивати)."

Милош Московљевић/Фото: Профимедија, Војно-историјски институт, Библиотека „В.Петковић Дис“, из књиге „У вихору револуције“ и Википедија

Московљевић је био запањен дилетантизмом фебруарских револуционара, који су сматрали вишепартијски систем панацејом (лек за све - оп. В. Д.) која ће решити све друштвене проблеме. Питао се како се може, пропагандом од два-три месеца, "толико настојавати на суверенитету и вољи народа", "како се може ослањати на његово мишљење" јер народ "неће да гласа, не зна како да гласа, нити познаје партије и њихове програме". Он је схватио да ће народ подлећи дејству "рђавих, демагошких агитатора, који угађају његовим најнижим инстинктима", па ће гласати "за оно што може донети пропаст земљи".

Партијска демократија у земљи у којој таквог система није било значила је, по Московљевићу, "дати детету оштар нож да се игра с њим". Партијски челници "не могу да се сложе и нађу начина да извуку земљу на прави пут", надајући се да ће то да, пуким гласањем, "учине тамне масе народа". После свега, у хаосу који долази, уочио је Московљевић, наступиће диктатура. Штрајкови су раздирали земљу, и никог није било брига за општи интерес. Московљевић бележи да је нарочито био штетан штрајк на железници: "Егоистични класни интереси одгурнули су у страну основне интересе целе земље; железничари су као друмски разбојници, напали на целу земљу, само да је опљачкају и себе задовоље, не обзирући се на грозне прилике у којима се она находи, и ноћас су отпочели штрајк."

ВИДЕЋИ ДА БОЉШЕВИЦИ све чине да Русију лише слободе мисли и одлучивања, он је слутио какве ће то последице имати. У доба двовлашћа Привремене влада и петроградског Совјета, бољшевичка демагогија је у пуном јеку, о чему Московљевић пише: "Троцки с једне стране говори како влада пошто-пото гледа да одложи Уставотворну скупштину, зато иде у Москву да не би била под утицајем совјета, а с друге стране опет говори како се мора сазвати Конгрес совјета да замени Уставотворну скупштинy, која се неће моћи сазвати због војно-политичких прилика". По Московљевићу, главни циљ бољшевика је да Русија не остане у антинемачком фронту, па зато "гледају да што више оцрне владу и онемогуће Скупштину, да се докопају власти, и дочекају свога пријатеља Виљема" (немачког цара, нап. В. Д.).

Лав Троцки и Лењин/Фото: Профимедија, Војно-историјски институт, Библиотека „В.Петковић Дис“, из књиге „У вихору револуције“ и Википедија

Иако је мислио да су Лењин, Троцки и дружина дилетанти, Московљевић је ипак видео да су они способни да изведу преврат. У дневнику пише да су "пошто су припремили терен у пуковима, у току ноћи и данас постали господари ситуације: заузели станице (Финску и Московску), Народну банку, 'Телеграф', 'Телефон', Маријин дворац, одакле су избацили Предпарламент". С тим у вези, он је у дневнику 25. октобра забележио: "Па ипак се деси оно о чему се већ толико дана говори, чега су се сви плашили, али нису веровали да ће да се оствари - данас, на дан Конгреса совјета бољшевики су узели власт у своје руке; све скоро мирно, без крви, јер је нису имали од кога узети, пошто власти скоро није ни било./"/ Крстарица `Аурора` стоји у Неви. По улицама мирно, нешто мање света; ретко кад прође војничка патрола, бог би је знао чија. Око подне су биле излепљене бољшевичке плакате, где јављају да ће ускоро власт прећи у њихове руке, позивају грађане да буду мирни, а они обећавају да ће строго одржавати ред и чувати од насиља и грабежи. Уопште организовали су се добро и много обећавају: брз и користан демократски мир, сељацима земљу, радницима контролу над индустријом. Главни им је штаб Смољни, где има много војске и митраљеза, а Зимњи двор је владин, али поједине трупе које су биле верне влади, чим су видели да бољшевики придобијају претежност, одмах су прешли њима. Такав је Рус - покажи му силу, песницу одмах је уз тебе!"

Између два светска рата, Московљевић сарађује са Драгољубом Јовановићем и левим земљорадницима, а после рата са Титом и новом влашћу у Југославији, али, као и Драгољуб Јовановић, брзо бива одстрањен, јер су Броз и његови сарадници доследни ученици Лењина и дружине, који су користили "сапутнике" док могу, а онда их пуштали низ воду. Поводом педесетогодишњице револуције у Русији, Московљевић је у свом дневнику записао: "Као присутник револуције у Петрограду нисам се могао сложити с радом бољшевика, као што се нисам сложио нити се слажем с радом њихових ученика - наших комуниста."

БОНУС - НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

Препоручујемо

Друштво

2 34

ПОХЛЕПНО ПРИСВАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ: Александар Ћеклић - "Ништа у босанској култури није везано за богумиле"

30. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације