НА СТЕЋЦИМА СУ САМО ХРИШЋАНСКИ СИМБОЛИ: Развејавање заблуда прошлости о "Цркви босанској" и "крстјанима"
"ЦРКВА босанска" није била ни јеретичка, нити некаква народна црква, већ саветодавно, дипломатско и арбитражно тело, које ради по сопственим законима, као нека врста изабраног судског већа, без територије
ДОСАДАШЊА моја сазнања о "Цркви босанској", "богомилима", "крстјанима", "кудугерима" и "патаренима", сажето приказана, састоје се у следећем: Извори не омогућавају да се "Црква босанска" сврстава било у ред јеретичких цркава, било у ред православних цркава, или у ред некакве својеврсне "правоверне" народне цркве, јер се не ради о цркви као установи чија су основна обележја догматско-литургичка, обредна, црквенојерархијска. У вези са тим писао сам 1995. године: "Кад се каже Bosnensis ecclesia треба имати у виду, између осталог и то, да је значење речи (ecclesia) веома широко. Негде у широким оквирима овога термина треба препознати "Цркву босанску" као саветодавно, дипломатско и арбитражно тело, као неку врсту изабраног судског већа, са необичном хијерархијом, без територије, без црквених заједница и јурисдикције у црквеном смислу".
У изворима има много података о саветодавним, дипломатским, судским, посредничким и оставинским услугама које чине чланови "Цркве босанске" као тела које се налази у близини дворова босанских краљева и велможа. Изгледа да управо "Црква босанска", као тело које ради по сопственим законима, чини ону разлику (према Халкокондилу) у законима Сандаљеве области наспрам закона Босанског краљевства, што представља једну од битнијих својеврсности државног уређења Босне у средњем веку.
Нико никада није успео да открије црквенолитургичке обреде чланова "Цркве босанске" управо зато што она није састављена од свештених лица, већ од световњака и то "крстјана" најумнијих, најугледнијих, најпоштенијих и најспособнијих, у чију се реч, суд, непристрасност и поштење морало веровати. Хијерархија "Цркве босанске" (дјед, гост, старац и стројник) никако се не може упоређивати са црквеним достојанственицима. У прилог томе говоре и њихова народна имена.
"КРСТЈАНИ" У БОСНИ, и уопште на Истоку, нису јеретици, већ православни верници који су том одредницом истицали, нарочито од расцепа цркава (1054) да се разликују од римокатоличког кривоверја. Тим називом оповргавају назив "патарени", који им приписују и намећу Латини. Свети Сава српски, на пример, још као светогорски монах молио се за све "крстјане".
"Крстјани" "Цркве босанске", као чланови световног тела, због своје чврсте привржености православном учењу морали су, после владара, први бити на удару римокатолика који их презриво називају, најчешће, патаренима.
У својству "поглавитих крстјана", тј. истакнутих, проверених православних хришћана, дјед и гост пред страним лицима и иноверницима наступају и као "духовни оци" својих господара. Њихову дипломатско-верску улогу нису могла да обављају свештена лица зато што овима црквени канони не дозвољавају никакво мешање у световне политичке или дипломатске послове. Тако је гост Радин, видели смо, као "поглавити крстјанин" успешно наступио у Дубровнику (1452), бранећи православно исповедање вере свога господара Стефана Вукчића Косаче - "херцега од светога Саве".
"Кудугери" су били римокатолици
БИТИ "ДУХОВНИ ОТАЦ" не значи увек бити и свештено лице. Од свих дједова "Цркве босанске" само за дједа Радомира је у изворима речено да је "епископ". Тај податак је многе истраживаче збуњивао и заводио, тим пре што се у изворима уопште не помиње никаква црквенојерархијска служба дједа Радомира, нити било којег другог члана "Цркве босанске", већ само и искључиво њихова световна служба. Одређеније, 1404. године дјед Радомир у писму господару Дубровника себе представља "првим господином епископом Цркве босанске". Исте године (1404) Хвал крстјанин је на "књигама", које је преписао, убележио да је тај посао завршио "у дане епископства и наставника и свршитеља Цркве босанске господина дједа Радомира".
Именица "епископ" настала је од грчког глагола - у значењу: надзирем, надгледам, пажљиво мотрим, испитујем, истражујем, разматрам, бринем се, вршим смотру, што ће рећи - овлашћен сам, дата ми је власт. Следствено томе, у случају дједа Радомира "епископ" значи: надзорник, чувар, покровитељ, заштитник, а као такав он је и "наставник" (institutor) и "свршитељ" (administrator) у "Цркви босанској" односно у служби босанских владара. Босански дјед је "први" - предводник "Цркве босанске" као установе која нема црквенојерархијска, богослужбена обележја; она је, како се из извора да закључити, стожер правосудног и дипломатског уређења Босне у средњем веку. Сачувани тамо грчки појмови (црква у значењу: веће, сенат, скупштина) и (епископ у значењу надзорник) говоре о остацима некадашње византијске управе; говоре о првобитној употреби тих појмова у државној администрацији старих Грка. Атињани су, на пример, реч "епископ" употребљавали као титулу за државне службенике које су слали да привремено управљају потчињеним градовима 123. У световном смислу епископ је, дакле, онај ко има власт да управља. Са таквим значењем је та реч употребљена и у 108. (109) псалму Давидовом, односно у 15. Катизми: "Нека буду дани његови кратки, а власт добије други"; "Јер се пише у књизи пластиру... владичанство његово да прими други".
УРЕЗАНЕ СЛИКЕ на стећцима - надгробним споменицима крстјана, као што су, на пример, "Гостољубље Аврамово", петао, штап, представљају хришћанске а не богомилске - дуалистичке симболе. "Вјерници 'Цркве босанске' нису оставили за собом ни најмањи доказ за њихово било какво тобожње некршћанско вјеровање". Уместо овог "некршћанско вјеровање" правилније је рећи да нема доказа за њихово неправославно веровање. Њихове црквенословенске богослужбене књиге писане су и употребљаване у складу са старијом праксом Православне цркве. Символ вере им је без римокатоличког додатка Filioque. Славе светитеље који су у православном календару.
"Кудугери" у Босни ништа заједничко немају са "Црквом босанском", нити са "крстјанима", зато што је тај назив, према византијским и српским изворима, био одредница за римокатолике као богомиле дуалисте због додавања Filioque у Символ вере. Они уче, у ствари, да Дух Свети исходи не само од Оца него и од Сина. На основу тога, први је Симеон Солунски назвао Латине "кудугерима, то јест богомилима" - дуалистима.
Са своје стране римокатолици су узвраћали православнима пуном мером, називајући их, најчешће, манихејцима, патаренима, катарима, а са овим јеретичким именима у истој равни се у латинским изворима јавља и назив шизматици.
Тајанствени нестанак босанске цркве
ПОСЕБНУ ПОМЕТЊУ око питања "Цркве босанске" и верника у Босни изазвало је мешање и недопустиво поистовећивање, у историографији, назива које садрже латински извори ("манихејци", "катари", "патарени") и назива које садрже византијско-словенски извори ("крстјани", "богомили", "кудугери", "бабуни").
Назив је византијског, а не сиријског порекла. Изведен је од ононима Сандаљ (по Сандаљу Хранићу, господару Херцеговине која се код историчара јавља и под именом Кудвергија) тако што је грчка реч (која значи - сандала, папуча) доведена у везу и прилагођена називу који је њој фонетски и по намени сличан. А овај назив употребљен је био у XIII веку у Цариграду са значењем "отпадник", "кривоверник"; односио се на папу и римокатолике. На њих се односи и назив "кудугери", који није могао да се појави пре Сандаља Хранића (1392-1435) и пре Симеона Солунског (око 1410-1429), који је због одређених разлога узео његово име као подлогу за прављење тог назива. Сандаљ је управљао најистуренијим делом Босне, гледано из правца Солунске митрополије. У тај део Босне упали су Латини. Према њима је он био попустљив, због чега га народно предање памти као "Латинина". Одржавао је везе са Ладиславом, напуљским краљем (1386-1414) и Сигисмундом, краљем угарским и царем немачким (1387-1437). Био је у савезу са Турцима. А починио је одређене тешке злочине. Због свега тога, а нарочито због односа који је имао према римокатолицима, његово име је узето као подлога за назив "кудугери".
Међу "крстјанима" - православним хришћанима Босне појављивали су се и јеретици у правом смислу те речи, али они су (не рачунајући оне који су примили римокатоличку веру) толико малобројни били да су понаособ, истицањем њиховог имена, јавно оглашавани и осуђивани. Чињено је то тако да би били препознатљиви и да би их православни верници избегавали. Исто се може рећи и за Србију у средњем веку.
Другим речима, изузев римокатолика као "кудугера - богомила", у Босни средњега века није било других масовних јеретика. Сви који су веровали у то да је био масован број јеретика, као чланова "Цркве босанске", остају збуњени пред чињеницом њеног тајанственог нестанка у другој половини XV века. Тако, на пример, Ј. Шидак, очигледно немоћан да нађе одговор за многа отворена питања у вези са "Црквом босанском", начелно закључује: "Судбина 'Цркве босанске' и њезиних 'крстјана' утонула је заувијек у шутњу једне прошлости која је мртва".
Нови научни прилози против "шутње прошлости"
ЦРКВА БОСАНСКА" као нецрквена установа, чији је рад био везан за државну управу и уређење Босне, угасила се истовремено кад се угасила и сама Босна, тј. у другој половини XV века. Једино тако може да се схвати њен изненадни нестанак, али и бајка о масовном преласку њених чланова на ислам. У противном, тј. да је била црквено-верска организација свакако би, под истим именом, надживела пад државе.
ТРИ ИСТОРИОГРАФСКЕ СТРУЈЕ
У ДОМАЋОЈ и страној историографији много пута је покушавано да се одговори на питање - ко су кудугери? Свако расправљање о њима неизбежно води у расправљање замршеног питања званог "Црква босанска". Готово сва писања о "Цркви босанској" могу се представити као три, углавном, разграната стабла. Једно стабло чине: Фрањо Рачки, Драгутин Прохаска, Владимир Ћоровић, Александар Соловјев, Дмитри Оболенски, Михаило Динић, Сима Ћирковић, Драгутин Книвалд, Драгољуб Драгојловић, Пејо Ћошковић и други, који "Цркву босанску" приказују као установу "јеретика дуалиста" - богомила, манихеја, патарена, катара који су, тобоже, нарочито по Александру Соловјеву, "листом прешли у ислам". Основе таквом мишљењу поставио је у XIX веку фрањевац Ф. Рачки. Он је писањем о "Цркви босанској" снажно утицао на бројне истраживаче, од којих га поједини у много чему исправљају, истовремено трудећи се да не изађу сасвим из његових оквира. Друго стабло чине: Генадије монах, Божидар Петрановић, Атом (псеудоним Симе Томића), Вид Вулетић Вукасовић, Васо Глушац и други. Ови у "Цркви босанској" виде православну цркву која се због особених црквено-политичких околности у Босни развила у својеврсну православну цркву. Треће стабло чине углавном: Ћиро Трухелка и Јарослав Шидак, чије је становиште да "Црква босанска" по својој организацији и учењу није православна, већ правоверна народна црква, која је одбијала сваки примат Рима и Цариграда.
На основу ових сазнања сасвим другачије ће убудуће изгледати и слика о томе ко су богомили или бабуни у српским изворима. Као необорив доказ за то служи податак о житељима Сребренице у XV веку, који су названи богомилима зато што су већином били Саси рудари и приморски трговци, односно римокатолици. Тај податак је сасвим у складу са називом "кудугери" у спису Симеона Солунског о јересима, који под "кудугерима" подразумева искључиво Латине богомиле.
Генадије Схоларије, патријарх цариградски (1453-1459) исти назив - "кудугери" употребио је такође за Латине богомиле, али и као етноним - Сандаљци, Кудураши. Двојако значење тог назива изазвано је упадом Латина у један део Босне, односно померањем црквених јурисдикционих граница између православних и римокатолика у земљи Сандаљаца.
УСЛЕД ОТЕЖАНОГ праћења тог померања верских граница, Лаоник Халкокондил је назив "кудугери" употребио само у смислу етнонима. Једино тако је могао да не погреши, пошто је извесно да назив "кудугери" потиче од имена Сандаљ, односно од именице. Извесно је, другим речима, да се Сандаљцима могу назвати сви који живе у Сандаљевој области, али је неизвесно колико од тих житеља стварно припада "кудугерима - богомилима", тј. римокатолицима, а колико "крстјанима", тј. православнима. По ономе што преноси Генадије Схоларије, херцег Стефан Вукчић Косача као православни "крстјанин" плаши се оне властеле која припада "кудугерима" - богомилима римокатолицима.
Овакви погледи на "Цркву босанску" су нови и у основи потпуно различити од свих до сада изнетих мишљења која су у научној литератури запамћена углавном као рањива, неодбрањива или доведена до безизлаза. Увођењем у литературу ових нових сазнања, научној критичкој јавности се омогућава да их проверава, одбацује или прихвата. На тај начин неће се дозволити да нагомилана нерешена питања о "Цркви босанској" унедоглед остану обавијена заблудама или "шутњом мртве прошлости". Некритички приступ изворима и "по инерцији" писање о "Цркви босанској" као богомилској - јеретичкој дуалистичкој, није прави прилог науци.
БОНУС ВИДЕО: БЛАГО НА ЈАБЛАНИЦИ - У селу Плеш откривен римски новчић цара Аурелијана из трећег века
МАКРОН СВЕ ИЗНЕНАДИО: Ево шта каже о преговорима са Путином
ФРАНЦУСКИ председник Емануел Макрон рекао је да не искључује могућност преговора са руским председником Владимиром Путином „када контекст дозвољава“.
17. 11. 2024. у 21:03
ШТА ЈЕ АТАЦМС КОЈИМ ЋЕ УКРАЈИНА УДАРИТИ НА РУСИЈУ? Америчка ракета има домет 300 км, користи се за гађање ових циљева
АДМИНИСТРАЦИЈА америчког председника Џозефа Бајдена укинула је данас ограничења која су досад Украјини блокирала употребу америчког оружја за нападе дубоко на руску територију.
17. 11. 2024. у 19:48
"ТЕРАЛИ СУ МЕ ДА РАДИМ ЈУТАРЊИ ПРОГРАМ, НАСИЛНО - ПО КАЗНИ": Оливера Ковачевић о каријери на РТС-у
ВОДИТЕЉКА Оливера Ковачевић је о својим почецима, изазовима у послу, о томе зашто понекад пожели да буде викиншка ратница, као и о свему што јој даје снагу и инспирацију.
17. 11. 2024. у 09:28
Коментари (1)