"ДЕКОНСТРУКЦИЈА ЈАСЕНОВАЧКОГ МИТА": Како савремени ревизионисти намећу Србима осећај кривице - "Коме је мало, може и да додаје"

ИСТОРИЧАРКА др Мира Радојевић се у новом тексту из серијала "Убијање историје", који је објављен у новом броју "Печата", бави анализом појма "деконструкције јасеновачког мита", и расправама о броју жртава усташке фабрике смрти.

Фото: Танјуг/Сава Радовановић/Тања Валић

- Несрећни српски народ - написао је у предвечерје Другог светског рата Милан Грол - сваких је десет година "залуђиван другом идеологијом", све док није изгубио свест о вредностима којима се руководио док се под својим заставама борио за место под сунцем.

Ситуација је данас, чини се још тежа и неизвеснија, без обзира на то што је поједини историчари пореде с почетком 20. века. Није овде реч "само о Јасеновцу" и о броју његових жртава. Коментаришући протесте због њиховог умањивања и истицања да је реално говорити о 100 или 120 хиљада убијених људи, Дубравка Стојановић је цинично казала да онај коме је мало "може да додаје".

Не ради се свакако ни о томе да је неком тај број "мали" него о нашој цивилизацијској, националној и стручнонаучној обавези да их не "избришемо" и не заборавимо, као да никад нису постојали и да нису недужно страдали. Осим тога, ако се "мит" о Јасеновцу "деконструише" онако како то желе поборници савременог ревизионизма, неизбежно ће уследити радикална ревизија других појава и збивања током Другог светског рата, све док злочин не буде најпре релативизован, а затим и порекнут. Јер Јасеновац је симбол усташких злодела, иако је више жртава пало изван њега, у десетинама других логора и на многобројним стратиштима, и у НДХ и широм југословенског простора насељеног српским становништвом. Управо зато, смисао огромне пажње усмерене на Јасеновац има основну намену да "докаже" како кључни симбол није био ништа друго до плански конструисана и пропагирана лаж.

Истовремено, Србима се истицањем да су логори постојали у Београду и у другим српским градовима све учесталије намеће осећање кривице, уз императив да жртвама других народа, нарочито јеврејског, морају одавати веће поштовање него сопственом. Ова тенденција такође представља делимично већ виђено историјско искуство, проистекло из програмског опредељења југословенских комуниста који су, полазећи од синтагме о „великосрпској угњетачкој буржоазији“, постепено усвојили синтагму о „владајућој нацији“, којој су по завршетку рата наменили трајну одговорност за „грехе“ српског грађанства, као и за "дух дражиновштине". Зато је од Срба, често на штету њихових националних права, очекивано да разумеју и подрже "праведну борбу" свих других народа и националних мањина.

У савременом добу јача и сазнање да се интерес десничарских кругова у Хрватској, чији је омиљени поздрав "За дом спремни" прихваћен на нивоу хрватске државе, упоредо с тежњом да се "очисти" непожељна прошлост, подударио с истим тенденцијама у Немачкој, чије су моћне фондације присутне у свим земљама наследницама југословенске државе. У том смислу, немогуће је порећи чињеницу да је ревизија историографских погледа на узроке и поводе за избијање Првог светског рата, у којој је Немачка имала велику улогу, представљала увод у неупоредиво озбиљније ревидирање тумачења Другог светског рата. Не може се негирати немачко учешће ни у систематским спровођеној политици изједначавања тоталитарних система, све док резолуцијама Европског парламента и других тела Европске уније, донетим 2005, 2008. и 2009. године, нису и формално изједначени нацизам и стаљинизам. Парадокс је тако постао потпун, с обзиром на то да су у исту раван доведени они који су свет увели у најстрашнији ратни сукоб и они који су им у том одмеравању добра и зла нанели одлучујући пораз. На тај начин, све је постало релативно и оствариво, укључујући могућност да ратни победници неколико деценија доцније изгубе рат који су добили.

Није отуд изненађујуће што је Константин Фотић, краљевски посланик у Вашингтону за време Другог светског рата, својим мемоарима дао наслов Рат који смо изгубили. Мада су Срби на његовом почетку имали два аутентична антифашистичка покрета, од којих је један брзо ушао у колаборацију, у наставку ратовања апсолутну већину борачког састава партизанских јединица, све до капитулације Италије, чинило је српско становништво из устаничких крајева, како оних традиционалних, са искуством борбе за ослобођење од турске владавине, тако из западног српства, које је устанком спасавало голи живот. Насупрот тим историјским чињеницама, у јесен 1944. године на месту председника краљевске владе, председника Националног комитета ослобођења Југославије и АВНОЈ-а налазила су се тројица Хрвата (Иван Шубашић, Јосип Броз и Иван Рибар), што је навело Јосипа Смодлаку, старог поборника југословенског јединства из Далмације, да напише како је Србији таквим решењима нането понижење, а противнике комунистичког режима, потекле из српског грађанства, да је рат за Србе изгубљен. Како се веома јасно види из садашње перспективе, цео потоњи развој социјалистичке Југославије протицао је у знаку тог оптерећења.

Цео текст можете прочитати на порталу "Печат", као и у штампаном издању тог магазина.

Препоручујемо

Политика

4 11

"ЗАПЛАЧИТЕ СЕ НАД ТИМ ГРОБОВИМА": Усташе још за време рата покушале да се "оперу" од злочина, Срби постајали "жртве фашизма"

31. 10. 2021. у 19:31

Регион

1 0

ВОЂЕНИ МАКСОМ ЛУБУРИЋЕМ МУЧИЛИ И УБИЈАЛИ СРПСКЕ ЦИВИЛЕ: Српско народно вијеће поставило споменик жртвама усташа у Доњој Суваји

04. 07. 2021. у 15:11

Политика

6 45

"ЗАР МОГУ ИКАДА СРБИ ЗАБОРАВИТИ?" Овако су Немци писали о броју жртава усташког терора

29. 10. 2021. у 18:00

Друштво

2 17

ПРЕЖИВЕЛА ЈЕ УСТАШКУ ЈАМУ, ЦЕО ЖИВОТ НОСИЛА ОЖИЉКЕ: Преминула Боја Лалић, сведок масакра код Ливна 1941. године (ФОТО)

24. 08. 2021. у 15:24

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације