"ЗАПЛАЧИТЕ СЕ НАД ТИМ ГРОБОВИМА": Усташе још за време рата покушале да се "оперу" од злочина, Срби постајали "жртве фашизма"

ЈАВНОСТ у Србији је последњих месеци суочена с мноштвом информација из новинских и других текстова, као и из телевизијских емисија посвећених злогласном концентрационом логору Јасеновац, с нагласком на покушај утврђивања броја његових жртава и оштро супротстављена тумачења завађених учесника ове захуктале дискусије, пише историчарка др Мира Радојевић у новом броју "Печата".

Фото: Википедија

Ако је реч о броју жртава, историјски извори показују да се о њима говорило већ крајем лета 1941. године. Заплашена размерама страдања српског становништва на простору Независне Државе Хрватске и бестијалном суровошћу усташког режима, Српска православна црква је у августу те године упутила меморандум генералу Данкелману, главном заповеднику немачких окупационих трупа у Србији, с молбом да српски народ заштити од потпуног уништења. Наводећи имена побијених, места страдања и главне виновнике, истакла је да је, по њеним сазнањима, на различите начине уморено око 180 хиљада људи само прве године рата.

Навођење процена о броју српских и других жртава већ је за време рата било праћено порицањем размера извршеног геноцида и тврдњом да је злочине извршила мања група усташа, за чија се злодела не може сматрати одговоран цео хрватски народ. Таква намера најпре је документована у „Примедбама на меморандум српске православне цркве Генералу Данкелману“, који је у децембру 1941. године завршио Рудолф Бићанић, један од најистакнутијих хрватских емиграната. Аутор чувене књиге Економска подлога хрватског питања, објављене 1938. с предговором Влатка Мачека, а испуњене фалсификованим подацима о наводној свеобухватној привредној експлоатацији Хрватске, и у овом је тексту адвокатски хладно, без икаквог саосећања са страдањем српског народа у НДХ, методично побијао кључне наводе из меморандума СПЦ.

Истоветно одсуство солидарности испољавали су и хрватски министри у емигрантској влади. Поред других савременика, и Михаило Константиновић је у свом дневнику записао како је слушао да се потпредседник владе Јурај Крњевић „цинички смејао“ када му је Милан Грол, упоран у захтеву да се Хрвати у емиграцији јасно одреде према усташким злочинима, казао на седници Министарског савета: „Заплачите се над тим гробовима“.

Други светски рат оставио је поратном добу у наслеђе и друге тенденције, укључујући неколико вештачки конструисаних симетрија, по којима су се, ради укорењивања политике братства и јединства, на којој је почивала обнова југословенске државе, сви њени народи једнако борили и једнако страдали, сви су имали своје злочинце и своје жртве, Хрвати Анту Павелића, а Срби Милана Недића, упркос непорецивим аргументима којима се све то могло оспорити. Јосип Броз Тито је већ у великом говору, одржаном у Београду 9. маја 1945, рекао и следеће: „У нама свима живи, другарице и другови, велика истина да су логор Јасеновац као и сви други нацистичко-усташки логори у нашој земљи потврда да се наши људи нису мирили с туђинском окупацијом, да су се борили за своју животну и националну егзистенцију и да је таква њихова борба морално и етнички дубоко вјечна, јер су се борили за своја ноторна права и слободу (…) Масовне жртве пале у овом логору представљају саставни дио фронта народноослободилачке борбе и отпора народа и народности Југославије фашистичкој окупацији.“

Иако је истакао да већина жртава није „пала у борби“, понесени говорник ублажавао је чињеницу да су несрећни заточеници Јасеновца првенствено уморени због своје националне, верске и расне припадности, те да се у застрашујућем проценту брутално убијених радило о деци, која нису ни била свесна наказности фашистичких идеја. Осим тога, у име владајућих парола све чешће се почело говорити о „жртвама фашизма“, чиме је у други план стављана како националност злочинаца, тако кључни разлог због којег су људи подвргавани злостављању и одвођени на стратишта.

У време када је Комисија вршила истраживања у Јасеновцу, и поред настојања усташа да униште све трагове, делови логорског комплекса били су делимично сачувани, али је од 1946. до 1948. готово све уништено, а потом је направљен Спомен-парк са чувеним спомеником у облику цвета, коме се „највећи син југословенских народа“ ниједном није поклонио. На делу простора Старе Градишке саграђено је фудбалско игралиште. Све заједно, било је у великој супротности с искуствима бројних других земаља које су се трудиле да остатке логора и других места страдања сачувају из поштовања према жртвама и ради будућих генерација, које су на таквим примерима могле да разумеју разлику између добра и зла. Желећи да у много чему буде другачија, југословенска држава постављала је основе и другим неславним традицијама. Многобројне јаме у које су усташе бацале своје жртве остале су без обележја или биле забетониране. На постојећим споменицима најчешће је писано да су ту покопане „жртве фашизма“, у нешто ређим случајевима „жртве усташког терора“. Понегде су се њихови градитељи осмелили да напишу да је реч о српским жртвама, па и да наведу некакав приближан број, а најређе пуна имена и презимена.

Део ових споменика порушен је током разбијања југословенске државе или у каснијим годинама, а откопане јаме су миниране. Њено дотадашње трајање пак Срби су деценијама плаћали ћутањем о геноциду, док су поједини хрватски политичари сматрали да усташки злочини не би требало да буду истраживани, с обзиром на то да би таква проучавања вређала хрватски народ.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Препоручујемо

Регион

1 0

ВОЂЕНИ МАКСОМ ЛУБУРИЋЕМ МУЧИЛИ И УБИЈАЛИ СРПСКЕ ЦИВИЛЕ: Српско народно вијеће поставило споменик жртвама усташа у Доњој Суваји

04. 07. 2021. у 15:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације