МИСЛИЛИ СМО, ВРАТИЋЕМО СЕ: Породица Плављанић из Петриње избегла у Бачку Тополу

ДОМ породице Плављанић је већ 26 година у војвођанској равници у Бачкој Тополи. А, за Петрињом срце и даље туче.

Фото Ј. Лемајић

- И вуче ме. Али, тамо више за нас нема места. Одемо сваког лета да обиђемо фамилију и као да смо опет у колони. Све ми се у грудима стегне - прича нам Жељко Пљављанић.

"Олујне" августовске ноћи 1995. и даље се живо сећа. Пред налетима хрватске војске, у последњем тренутку, извукао је породицу, жену Љиљану, синове, петогодишњег Сашу и трогодишњег Срђана, старе оца и мајку из петрињског села Јошавица.

- Био сам на положају, кажу: "Книн је пао". Брат ми је рекао да идем да спасавам децу.

Када сам стигао у село, они су већ били спаковани на тракторску приколицу да кренемо - сећа се Жељко.

Колона народа из Лике и Далмације већ је пролазила селом. Пљављанићи су јој се прикључили и кренули ка Двору на Уни.

- Мислили смо да ћемо тамо у шуми преспавати и вратити се када се смири... Прешли смо мост на Уни, а тамо је већ била река народа - додаје Љиља.

Повратка кући, међутим, није било.

- Усмерили су нас ка Приједору и Бањалуци. У Приједору смо продали 50 литара ракије што смо понели да купимо најлон за приколицу да деца не би киснула. Било је јасно да назад не можемо, једини пут је Србија. Око 15 дана смо путовали. Гори асфалт, ноћу под приколицом спавамо, трпиш све само да извучеш живу главу. Код Брчког смо 20 километара ишли без светала да не би на нас пуцали са хрватске стране... - уздах прекида речи, а говори више од њих.

Породица по доласку у Бачку Тополу, Фото Ј. Лемајић

У прихватним центрима по Србији као у кошници. Из Ваљева су отишли у Нови Сад, па према северу.

- Служио сам војску у Сомбору и рекао да идемо у Војводину. Пита ћаћа шта ћемо тамо, нисам знао шта да кажем, само сам упалио трактор и кренули смо. И ево нас ту - прича Жељко.

Подигли су Жељко и Љиља двоје деце, нашли посао, скућили се. Није било лако, али одустајање није било опција. У родни крај одлазе сваког лета. Љиљини родитељи су се тамо вратили 1997, а Жељкови преминули у равници. Он каже - од туге...

Сећање кућа Плављанића у Петрињи, Фото Ј. Лемајић

НАЈЛЕПША БАШТА СРБИЈЕ

БИЛИ су Плављанићи у колективном смештају, па у изнајмљеној кући. Пре 16 година, Жељко је дигао кредит и купио кућу у Мићунову.

- Све смо својим рукама сами стицали. Конкурисали смо за помоћ за избеглице, али смо одбијани. Од Комесаријата смо тек сада добили 9.500 евра грађевинског материјала од чега ћемо променити кров - каже Жељко, али поносно показује окућницу која је пре две године освојила друго место на такмичењу за "Најлепшу башту Србије".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације