АУТОРСКИ ТЕКСТ Александар Вулин: Мој обрачун са њима

СВЕ што је српско, најпре се нападне у Београду. Наши лажни културни аутoритети нас уче, да све што је српско нема уметничку вредност и да чим је српско мора бити увредљиво за наше окружење.

Фото Танјуг

Они су културна елита али нико не може да каже чиме су заслужили да то и буду, шта су то створили у протеклим деценијима? За уметнике, живели смо у изазовним и инспиративним временима. А како су описали то време, где су осликали трагедију свог народа?

Којом књигом а да није збирка псовки без разлога да се памти, у складу са речником и опусом Теофила Панчића, због кога би на корицама награђених књига морало писати да је штиво забрањено за млађе од 18 година. Некада су у најужи круг за доделу "Нинове" награда улазили наслови попут "Уста пуна земље", данас су то углавном уста пуна гов..., како обично муца Видојковић када хоће да буде паметан пошто већ није писмен. Да ли је неко од тих великих ауторитета написао "Кућу Павловића", "Ђавола са црвеним репом", "Књигу о Милутину", "Нека пада снијег господе", "Змијин свлак"? Били су амбасадори и Андрић и Ракић и Дучић, али нико није писао о државном трошку као Басара и Великић и онај трећи што је измишљао да је најбољи друг Џорџа Буша, и још су се хвалили нерадом, а посебно писањем у времену када су их звали екселенцијама на Кипру, Бечу, или Вашингтону и Женеви.

Како нису написали ниједну реченицу о Милици Ракић вредну преписивања, што нису били такви европејци па да као Екмеџић напишу "Дуго кретање између клања и орања", шта су то снимили а да није скеч, како се зове филм који ћемо да памтимо као "Марш на Дрину", чиме се то Горан Марковић пореди са Кустурицом? Није проблем да абоненти Горице Мојовић добијају буџетске паре, али јесте проблем што они мисле да је њихова мржња према Србима довољан разлог за награду и још више да они имају право не само да добијају државни новац за радове против државе већ и да одлучују ко, шта и колико добија.

Oстарио сам чекајући Стеријино позорје боље жирирано од Вучелићевог, да нису случајни Срби у скромности својој прећутали да су освојили оф-Бродвеј као што јесте освојио, од петоктобарских пучиста прогањани Љубиша Ристић? "Велика драма" даје право Синиши Ковачевићу и да ме пљује и да ме мрзи али остали ту привилегију немају у својим само по мржњи великим делима.

Који су то лик бранили надувани глумци политичари, као што јесте Бата Стојковић бранио издајника Недића, или бесмртну слику нашег комунистичког и српског уверења Илију Чворовића у "Балканском шпијуну"? Где је оправдање у улогама, и глумачком знању за напад на Ненада Јездића, најбољег глумца своје генерације, а то ће му признати само ако пљуне Србију? И где су то у својим каријерама нашли величину која им допушта да вређају Биковића јер је успео међу Русима а није престао да буде Србин? Зашто наше глумце знају на опскурним фестивалима само по улози скота који силује бебу у гадости коју су назвали "Српски филм", као да Србија има било шта са њиховим фантазијама и бљувотинама, и који лик су нам оставили а да није београдски наркоман за шта им признајем да имају непосредни увид и лично искуство?

Који сценарио су написали да се мере са Витезовићевим Вуком Караџићем? Који су лист уређивали да је преживео суд читалаца, а да не опстаје само док је на плати странаца и тајкуна, где су та достигнућа која их препоручују да суде без суда? Где је то листа њихових страдања којим су потврдили своја уверења, када већ нема великих дела? Јесу ли можда постали велики писци, филозофи и дисидентни какви су били Добрица Ћосић и Михајло Марковић, јесу ли робијали као Аца Поповић а да се нису одрекли својих идеала, и који су уопште идеали самозваног левичара Бакића, купца партије за коју није могао да сакупи потписе? Да нису наши случајни Срби можда постали храбри и духовити као Брана Црнчевић па да њихова реч има тежину? Што су престали да хвале Бреговића чим је рекао да му се допада земља коју Вучић води и зашто Божа Маљковић није легенда од када је рекао да имамо среће што имамо председника који разуме и воли спорт?

Колико је пљувача Жељка Митровића маштало да са њим свира у "Октобру 1864" и почело да се стиди магловитих ноћи са власником Пинка и журки о Жељковом трошку, све док нису открили његова уверења, а са тим и да Митровић, рођени Земунац, у ствари није урбан, а они ето јесу. Док Шабан Шаулић није рекао да је за Вучића, био је краљ народне музике а онда су се мали и злобни наљутили што је сахрањен у Алеји великана, као да место за себе чувају.

Да нису сликари који причају о изгледу споменика Немањи насликали нешто вредно Шобајића, Љубе Поповића, колико празних Срба може од свог талента да живи у Паризу као Мића Данојлић, а да не продају Србију на парче, па и када подигне тон док пише о Србији и нама који Србију водимо. Шта су то оставили у концептуалној уметности а да није бацање измета или клање свиња. Где су њихове скулптуре које их пореде са Решетњиковим, шта нису разумели у погрбљеном а усправном патријарху Павлу испред цркве Светог Марка, и како Зорану Малешу може било шта да замери Стајчић, који је пресвукао Косовку девојку и Орловића Павла у шиптарску ношњу, а српски Културни центар у Паризу обогатио Пајом Патком и Микијем Маусем док имају секс?

Нису сви о чијим делима пишем са поштовањем моји политички савезници али су сви Срби зато што то јесу, не случајни Срби, не празни Срби и зато што када стварају стварају за Србију, не против ње. Да се на Савском платоу подиже споменик српског извињења због отпора НАТО пакту, или да исправљамо споменик који симболизује српску кривицу за грађански рат у СФРЈ, ти исти који нападају споменик Немањи због његове величине, тражили би да буде дупло већи, да дочара величину наше кривице и нашег извињења.

Вучић није ни писац, ни сликар, ни скулптор, али јесте државник који препознаје упоришне тачке наше историје. Зато је са Републиком Српском увео заједничке датуме нашег сећања, зато је НАТО агресију назвао правим именом, зато је подигао споменик Гаврилу Принципу, зато је открио споменик Тибору Церни. Срби још увек нису уједињени у једној држави али морају бити уједињени у историји, култури и политичкој вољи. Вучић од Београда прави престони град свих Срба, то му елита празних и случајних Срба неће опростити.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације