НЕЋЕ МОЋИ: Бриселски гласник

Филип Родић

30. 08. 2020. у 08:37

Зашто је шеф Делегације ЕУ у Србији Сем Фабрици чекао петнаест дана да нас обавести да се Србија сагласила са Декларацијом о Белорусији?

НЕЋЕ МОЋИ: Бриселски гласник

Приватна архива

ЈЕДАН од омиљених романа у младости било ми је дело "Михаил Строгов: Царев гласник", француског писца Жила Верна. У овој узбудљивој авантури смештеној у средину 19. века, Строгов треба да пренесе важну поруку руског цара Александра Другог у Иркутск, који се налази под претњом татарске инвазије. Иако су руски курири тог времена удаљеност од око 5.500 километара од Москве до Иркутска прелазили за осамнаест дана, Строгову су била потребна цела три месеца. Осамнаест дана је дакле било потребно средином 19. века да једна порука стигне од Москве до Иркутска, а може се претпоставити да би добар курир у то време 1.700 километара који деле Београд и Брисел могао да пређе за мање од десет.

ПРИРОДНО се онда поставља питање како је могуће да на крају друге деценије 21. века једна важна вест од Брисела до Београда путује целих петнаест дана, а управо се то догодило са информацијом о томе да се Република Србија придружила Декларацији о председничким изборима у Белорусији. Шеф Делегације ЕУ у Србији Сем Фабрици објавио је славодобитно 26. августа како је пресрећан што се Србија 11. августа придружила Унији у ставу да избори у Белорусији нису били ни слободни, нити фер, констатује да је полиција употребила "неприхватљиву силу" у супротстављању демонстрантима и позива на покретање широког дијалога унутар белоруског друштва како би се избегло даље насиље. Ово је одмах, свега неколико сати после Фабриција, поздравио и амбасадор САД у Србији Ентони Годфри, што су пренели и домаћи и страни медији попут "Њујорк тајмса".

ДУГО радим у медијима, а неко време сам био и у дипломатији и знам да јавне информације попут ове декларације објављене на сајту ЕУ не путују пуних 15 дана до јавности. Не путују ни 15 сати него највише сат и по до два. За дуго путовање ове вести у јавност мора постојати неки другачији разлог од "лоших интернет и телефонских веза" на релацији Брисел - Београд и можемо само нагађати о чему се ради. Да ли је у питању довођење српских власти у непријатну ситуацију пред разговоре с Приштином у Вашингтону? Могуће. Или пред сопственом јавношћу која је наклоњенија "Батки" него прозападним демонстрантима? Могуће је и то, али највероватније се ради о покушају кварења односа Београда и Минска попут оног покушаног пред изборе у тој земљи када су похапшени наводни руски плаћеници.

ДЕКЛАРАЦИЈА од 11. августа је по свом речнику бенигна и умерена, те не искаче из уобичајеног оквира дипломатског дискурса. У њој нема ничега што би Београду представљало црвену линију која се не сме прећи и процењено је да је боље придружити јој се него ићи уз длаку ЕУ, што се последњих година пречесто ради. Став ЕУ изнет после састанка Европског савета да се не признају резултати белоруских избора и Лукашенкова победа много је озбиљнији и то је доиста нешто чему Србија не би требало да се придружује. А и није. Два дана после тога, 21. августа, шеф српске дипломатије Ивица Дачић изјавио је да се Србија неће мешати у унутрашње ствари Белорусије, а то је и једини исправан став о том питању.

НЕ ТЕБА, дакле, наш премијер Ана Брнабић да се брине хоће ли нам Лукашенко опростити. Не само да уистину нема шта ни да опрашта већ је и у прошлости показао да му не мањка разумевања за позицију у којој се Србија налази. То је, на пример, показао 2012. када је влада Мирка Цветковића одлучила да се прикључи тадашњим санкцијама ЕУ против Белорусије, што је Кетрин Ештон, попут данас Сема Фабриција, с одушевљењем поздравила. "Жао нам је због ове одлуке. Очигледно је то демонстрација лојалности према центру моћи који захтева такве акције и спреман је да их награди", рекао је тада портпарол белоруског Министарства спољних послова Андреј Савиних, истичући да његова земља неће уводити никакве контрамере према државама које су подржале санкције.

ТЕ 2012. године хвалили смо се како је наша усаглашеност са спољном политиком ЕУ, односно "лојалност центру моћи", како би Савиних рекао, чак 98 посто. Прошле године проценат усклађености спољне политике Србије са ЕУ износио је 53 посто, а у првих шест месеци ове износи 48 одсто, укључујући и одбијање да се прикључи иједној декларацији у вези са санкцијама против Белорусије од 31. марта. То је доказ да се све више трудимо да водимо сопствену и суверену спољну политику усклађену с нашим интересима, а не бриселским.

ШТА је вешта дипломатија можемо видети на примеру понашања великих сила у Савету безбедности УН. Пет сталних чланица Савета - Русија, САД, Кина, Француска и Велика Британија - право вета користе ретко и искључиво у крајњој нужди, када је то баш потребно. Тако и Србија, ако намерава да одржи баланс у својој спољној политици између декларисане намере за учлањење у ЕУ и братских и партнерских односа са источним силама, мора мудро да бира када ће употребити "право вета", односно када ће одбити да се сагласи с бриселским хировима, а када јој је то прихватљиво. Усаглашеност Црне Горе, на пример, са спољном политиком ЕУ већ годинама износи сто одсто. Када смо већ код тога, Црногорци, хоће ли данас пасти, да освјежи?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (2)

НЕОЧЕКИВАНО: Алкараз се одлучио на несвакидашњи потез пред Аустралијан опен (ФОТО)