НЕЋЕ МОЋИ: Зашто се борим

ЗАШТО се боримо (Why We Fight) био је наслов документарно-пропагандног серијала који је америчка војска снимила по уласку Сједињених Америчких Држава у Други светски рат како би превасходно својим војницима, али и цивилима, објаснила због чега је неопходно борити се против Сила Осовине.

Приватна архива

Занимљиво је да потреба за овако озбиљним подухватом није постојала ни у Британији, а камоли у СССР-у или у бројним окупираним земљама попут Србије, или Пољске, али да је Вашингтон то сматрао за неопходност чак и после јапанског напада на Перл Харбор (први део је премијерно приказан 27. маја 1942, шест месеци од почетка агресије).

Као што су многи Американци уочи уласка своје земље у светски сукоб били ушушкани у сопствени конформизам и индивидуалистички себичлук, чини ми се да је и добар део наших грађана данас просто омамљен и успаван, односно да због страха од етикете "националисте", "фашисте", "противника здравог разума" или искључивања из наметнутог нам "главног друштвеног тока" бира да се приклони новим "вредностима" и "истинама", које нити су вредности, нити су истине. А супротност храбрости није кукавичлук, него конформизам, како је то лепо рекао чувени амерички психолог и филозоф Роло Меј.

ПРЕВИШЕ често чујем две врсте коментара на свој рад и овде, у "Новостима", али и у "Печату". Прва врста долази из ширег окружења, најчешће од људи које не познајем и који су само читаоци, и може се сажети у питање зашто се бавим овом или оном личношћу, када она није достојна времена, речи, пажње... Овде је поставка потпуно погрешна. Не бавим се ја личностима као таквим, него њиховим деловањем у јавном простору, односно идејама и "алтернативним чињеницама" које се шире у оквиру већег напора да се убије дух овог народа и да се он уподоби нормама умирућег светског либерално-демократског светског поретка. За разлику од сјајног редитеља Горана Марковића, ја немам проблем са нечијим истетовираним обрвама и другим физичким особинама људи, него аргументованој критици излажем оно што најчешће сматрам клеветама и лажима на рачун истине и вредности које држим за исправне. Не полемишем и не оспоравам нечију личност и карактер, него идеје и ставове. Мада је и карактер често врло споран, и недостатак, или мањкавост истог углавном и јесу предуслов за делатност којој су посвећени. Верујем да не смемо дозволити да се наше друштво запарложи у таквој "алтернативној стварности", јер ћемо онда бити не само културно, него потпуно "деконтаминирани" од свега онога што смо били и што јесмо и постати само бесловесне индивидуе потрошачког друштва. Наслов колумне "Неће моћи" није случајно изабран. А сјајан пример тога куда води изградња друштва без икаквог заједничког идентитета и везивног ткива, осим оног потрошачког, имамо управо сада у Сједињеним Државама, где је полицијско убиство једног обичног криминалца (колико год оно било брутално) довољно да читаво друштво доведе на ивицу понора.

ДРУГА "замерка" долази из мало ужег круга мени блиских људи. Ради се о бојазни да се својим радом, често можда оштријим и бескомпромиснијим ставовима од оних уобичајених, "беспотребно замерам" људима. Лепо би било да сви живимо у миру, љубави и разумевању, али овај свет, нажалост, није такав, никада није ни био, а све су мање шансе да ће икада и бити. Када се ради о стварима које су свете, не може бити окретања другог образа, па је чак и Онај што је дозволио сваку врсту личног понижења, мучења и на концу разапињања бичем протерао трговце и мењаче из Храма. Такође, можемо ми жртвовати себе, свој живот и своју слободу, али не смемо туђе, и у одбрани тога се мора бити чврст и бескомпромисан, без обзира на то коме ћете се све у том процесу "замерити". Нису ли се наши преци замерили Аустроугарима на Церу и Колубари? Нису ли се Лазар и Милош замерили Мурату и Бајазиту? Није ли се Леонида замерио Ксерксу? Није ли требало?

КАДА смо већ код Леониде и Термопила, у тој причи, а историја је учитељица живота, колико год важан био пример спартанског краља, толико је важан и пример Ефијалта, Грка који Персијанцима показа тајну стазу којом су могли да заобиђу непробојни зид спартанских ратника и ударе их с леђа. Ефијалт, који је зарад обећане му награде издао свој народ у корист надируће "мулти-култи" империје. Попут Ефијалта, већина оних које критикујем зарад обећане им награде откривају тајне пролазе надирућим "мулти-култи" империјама и издају свој народ. Не отвара ли, на пример, тајни пролаз Иницијатива младих за људска права својим пројектом "Рат у Србији" зарад награде од немачког Министарства спољних послова? Новцем једних од најозбиљнијих претендената на титулу светског првака у геноциду они нама откривају колико смо ми геноцидни. Од Ефијалтове издаје 480. године пре Христа то име је проскрибовано у грчком народу и добило је значење речи "кошмар" у грчком језику.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације