НЕЋЕ МОЋИ: Као и 1941.

ШТА је, из перспективе хрватских новинара, а очигледно и државе, "права страна историје"

Фото З. Јовановић

Забавно је читати "Јутарњи лист". То је онај медиј што је ономад, да вас подсетим, пласирао фалсификат о томе како сам, немајући паметнија посла, отишао на гроб Оливера Драгојевића и на њему оставио књигу Слободана Милошевића "Године расплета". Ваљда их је изнервирало што сам уместо да одем тамо, отишао у Јасеновац да одам пошту побијеним прецима. Медијску групу којој припада овај лист, "Ханза медија", председник Хрватске Зоран Милановић из својих разлога зове "Ханџар дивизија".

Кад смо већ код "Ханџар дивизије", треба подсетити да су Хрвати једини народ који је за време Другог светског рата имао две СС дивизије, сви остали, Французи, Данци, Шпанци, Холанђани по једну. Поред тога, Хрвати су се под заставом Трећег рајха на Источном фронту борили и у оквиру три пешадијске дивизије (392, 373. и 369. познатија као "Вражја дивизија") и једног пешадијског пука (369. пук). У оквиру СС-а и Вермахта се, према подацима хрватских историчара Здравка Диздара и Антуна Милетија борило укупно око 70.000 Хрвата. И онда се појави неки "легионар" (новинар Жељко Тркањец) онога што Милановић, дакле, назива "Ханџар дивизијом" ("Јутарњег листа") да нам објасни да је "Хрватска чврсто стала на исправну страну повијести, као и 1941." Да, добро сте прочитали.

Без блама је човек то написао и без блама су то неке новине које нису "Фолкишер беобахтер" објавиле.

Хвала "Јутарњем листу" и Жељку Тркањецу што нам тако лепо и јасно, директно без увијања откривају како ствари стоје, а не да нас попут тадашње председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић убеђују како је "хрватски народ сразмерно броју становника највише допринео антифашистичкој борби у Европи, у којој је активно учествовало више од пола милиона хрватских грађана", како је изјавила на обележавању годишњице почетка Другог светског рата у Пољској 2019. године.

Проблем је, само, што је огромна већина тих "пола милиона хрватских грађана" била српске националности. Већина хрватских истраживача Другог светског рата слаже се да је прва партизанска јединица основана на простору НДХ (неки тврде и читаве Југославије) био Сисачки партизански одред формиран 22. јуна 1941, а до краја године имао је око 7.000 бораца. Славко и Иво Голдштајн наводе да је "међу 7.000 хрватских партизана поткрај 1941. године, било приближно 5.400 Срба, те по 800 Хрвата и осталих непознатих националности".

Тачно и да међу партизанима у Хрватској у том тренутку није било ниједног Србина, ова наизглед импозантна бројка од 7.000 "хрватских антифашистичких бораца" постаје смешна када се погледа друга страна медаље - број хрватских бораца на усташко-нацистичкој страни рата. У то време, крајем 1941, само "Усташка војница" - најекстремнији део оружаних снага у НДХ - не рачунајући "Домобранство", имала је око 16.000 "бораца". Чак и на крају рата, Хрвата је било знатно више у нацистичким формацијама, него у партизанским. Под командом партизанског Главног штаба Хрватске децембра 1944. био је укупно 121.341 војник, од чега 73.327 Хрвата и 34.753 Срба, док их је у "Хрватским оружаним снагама" - формацији која је од децембра 1944. објединила јединице "Усташке војнице" и "Домобранства" - било 170.000, према подацима до којих су дошли историчари Јово Поповић, Марко Лолић и Бранко Латас у Архиву Војноисторијског института. Према немачким подацима, "Хрватске оружане снаге" су 1. априла 1945. имале 182.861 борца. Дакле, јасно нам је која је то "права страна повијести" на коју је требало стати 1941, на њој чврсто остати до 1945, помало је прикривати до 1991, а онда "храбро" искорачити и задржати тај правац до данас.

С истом страшћу, Тркањец нам објашњава да је Хрватска своје искуство хтела да пренесе и на своју украјинску браћу. Не искуство у стајању на праву страну историје као 1941, то је у данашњој Украјини јако добро познато, него искуство у решавању проблема са "реметилачким фактором". "Било је то 2016. године кад је хрватски премијер Андреј Пленковић Украјини понудио наша искуства мирне реинтеграције. Русија је након тога реагирала бурно", присећа се са сетом Тркањец. Ако вам до сада није било јасно због чега је Русија у фебруару 2022. покренула Специјалну војну операцију, да ли сада схватате да је то било да би се спречила слична "мирна реинтеграција" у оквиру које би све руско било протерано из Доњецка и Луганска?

Русија није могла да дозволи да њен народ доживи судбину оних 250.000 Срба што су из Хрватске "мирно реинтегрисани" у Србију помоћу "Олује", а имала је снаге коју Србија (можда) није имала 1995. године да ту реинтеграцију спречи. Тркањец, међутим, ствари види са другачијег, "историјски исправног гледишта": "Осам година касније и даље има оних који тврде да је Русија била 'присиљена' напасти Украјину, да Кијеву не треба помагати јер се тако продуљује патња - би ли патња била мања да се Украјина предала Русији? - али Хрватска је службено чврсто стала на исправну страну повијести, као и 1941. године." Ако сте сумњали у то која је која страна у овом сукобу, послушајте Тркањеца - ови који данас ратују против Русије и подржавају оне који ратују против Русије су исти они који су то чинили и 1941. Сва срећа што су Срби увек бирали "погрешну страну".

Препоручујемо

Колумне

0 1

НЕЋЕ МОЋИ: Порука са табле

06. 10. 2024. у 20:56

Колумне

0 6

НЕЋЕ МОЋИ: Легитимација

29. 09. 2024. у 16:07

Колумне

0 3

НЕЋЕ МОЋИ: Венчање код Куртија

22. 09. 2024. у 20:28

Колумне

0 4

НЕЋЕ МОЋИ Шта нам Запад жели

15. 09. 2024. у 12:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације