НЕЋЕ МОЋИ: Последњи дан школе

Шта је разлог насиљу у школама, "ауторитаран" и "насилан" режим, или нешто друго?

Фото З. Јовановић

У току само једне недеље троје адолесцената је насилно нападнуто у оквиру своје школске установе. Тринаестогодишњу девојчицу изударала су тројица малолетника. Сутрадан је једна тинејџерка стара 14 година претучена у заседи иза своје школе, а њени школски другови, који су је напали су инцидент снимали. Њих две су преживеле, али петнаестогодишњи дечак је подлегао повредама пошто је наредног дана дословно линчован на излазу из школе. Ово није извештај из "мрачне", "насиљем презагађене" "ауторитарне" Србије. Ово је део текста о школском насиљу који је 12. априла објавио национални француски медиј "Франс енфо".

У Србији су се, нажалост, последњег дана школске године за основце десила два страшна инцидента у којима су родитељи ђака физички напали и повредили две просветне раднице београдских основних школа. Уопште не желим да улазим у разлоге и мотиве ових напада, ко је шта коме урадио и чиме изазвао ову бруку, ко је мање, више или искључиво крив. Шта год да је и како год да је - страшно је и недопустиво.

Оно што ме је мотивисало да пишем овај текст је реакција наше грађанистичке јавности која и ова дешавања користи да Србију прикаже као "смрдљиву паланку" каквој нема равне у свету, друштво затровано преко сваке границе својим "онтолошким нацизмом", а власт као "ауторитарног насилника". Јер, да није овако, ови инциденти се не би дешавали.

Тако Марко Ољача, председник некаквог "Друштва за одрживу будућност 'Кораци'", основаног 2020. у Центру за културну деконтаминацију, каже (наравно, на луксембуршкој телевизији) да "те случајеве не можемо посматрати ван општег контекста који живимо и имамо". "Ја, нажалост, нисам зачуђен и за очекивати је да ће се овде насиље продубљивати. У друштвима која живе овакву кризу, друштвену кризу, па онда и све остале, такви ексцеси су нажалост очекивани. И нарочито у друштвима у којима имате овакве режиме који владају насиљем и сваким обликом насиља који им је на располагању."

Не верујем да би Марко Ољача, иначе аутор прослављеног текста о прошлогодишњем дочеку "сребрних" кошаркаша у Београду као "крешендо етно-националистичког кича" каквог нема "скоро нигде на свету", икада ове ствари изговорио за Француску и власт Емануела Макрона (која се, успут, уопште не гади насиља). Француска јесте у највећој мери оно што се назива "уређеним друштвом" и "демократијом" са снажним и функционалним институцијама. Али и у земљи просветитељства, у којој је наш "паланачки дух" непојмљив, дешавају се овакве ствари. Да не помињемо убиство наставника Самијела Патија, којег је 2020. убио његов ученик јер је, држећи час о слободи изражавања, показао карикатуре пророка Мухамеда објављене у сатиричном часопису "Шарли ебдо", пошто се то може подвести под исламистички тероризам.

Обратимо пажњу само на оне "нормалане" акте насиља усмерене против наставног кадра у француским школама. Према извештају Комисије за културу, образовање, комуникације и спорт француског Сената, који су поводом убиства Патија сачинили сенатори Франсоа-Ноел Бифе и Лорен Лафон и који је објављен 5. марта ове године, подаци о насиљу ђака над просветним радницима у Француској су поражавајући. Према њиховим налазима, две трећине школских установа је у периоду 2021-2022. пријавило најмање један тежак инцидент, што, по оцени сенатора, указује на "ендемско насиље", а жртва "намерног гуркања и/или ударања и наношења телесних повреда" у том периоду било је 11.200 просветних радника. Све и да узмемо у обзир да Француска има отприлике десет пута више становника од Србије, ови подаци су запрепашћујући чак и за нас "геноцидне".

Дакле, школско насиље није ексклузивна карактеристика "друштвава у којима имате овакве режиме који владају насиљем и сваким обликом насиља који им је на располагању", него и друштава која важе за слободна, правна и демократска. А да ли је неизбежан феномен у оним која заиста јесу ауторитарна и склона употреби насиља? Ни то није тачно. Немам податке за Северну Кореју, с којом психолог Жарко Кораћ воли да нас пореди, али чисто сумњам да би се у таквој држави било ко усудио да наставника погледа мрко, а камоли нешто друго.

С друге стране, имали смо у ближој историји период када Србија заиста јесте била ауторитарна држава чија је "власт владала насиљем". Мислим на онај период о којем наши грађанисти говоре с носталгијом, подсећајући нас на то како се у СФРЈ за време Тита "могло спавати на клупи". Или Голи оток и неизбежна полицијска бруталност при свакој интервенцији органа реда нису насиље. Тада је мало коме, и ђацима, и родитељима, уопште падало на памет да према наставницима покаже и трунку непоштовања, а камоли да прибегне физичком насиљу. Знао се ред, што би оно рекли.

Да ли је, онда, можда, бивши министар просвете Бранко Ружић био у праву када је 3. маја прошле године, непосредно после трагедије у Рибникару, рекао: "Србија је, нажалост, део оног света у којем се овакве ствари све чешће догађају. Евидентан је канцероген, погубан утицај интернета, видео-игрица, такозваних западних вредности и свима нама је јасно да је потребан крупан преокрет, пооштравање мера, али и системско изналажење решења, како ова трагедија не би прерасла у друштвено прихватљив модел понашања какав је, нажалост, случај у неким западним друштвима". Због ових речи су га грађанисти распели и приморали да поднесе оставку. Мислите о томе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације