НЕЋЕ МОЋИ: Зелено-леви Азов

Заиста је фасцинантно колико је рационализација моћна ствар и колико су наши западољупци склони извртању чињеница да би другима, али и себи, оправдали свој светоназор. Срамота је растегнута до неслућених размера

Фото З. Јовановић

СЕЋАТЕ се приче о Ејдану Еслину познатијем као Козак Гунди? Писао сам о њему пре скоро две године у време борби у Маријупољу. Ради се о британском држављанину који је 2018. отишао у Украјину (четири године пре почетка Специјалне војне операције) и ратовао тамо раме уз раме са неонацистима из Азова прво против народа Донбаса, а потом против руских снага.

Пре тога, 2015. и 2016, ратовао је у Сирији у оквиру антиасадовске курдске милиције Народне одбрамбене снаге. То су они што су их, ако се сећате, Американци оставили на цедилу кад им више нису били потребни, па су их Турци сатрли 2018. Гунди је тада избегао злу коб, али није у Маријупољу - тамо је заробљен, потом је, заједно са још двојицом страних плаћеника, осуђен на смрт, да би у септембру 2022, заједно са припадницима Азова заробљеним у Маријупољу, био размењен.

У Украјини је толико страних плаћеника, а сада се испоставља и припадника регуларних снага НАТО чланица, да би Гунди био само кап у мору и не би нам био интересантан да није једног важног детаља - он је у Украјину отишао преко Београда, где је имао помоћ чланова тадашње коалиције "Морамо", данашњег Зелено-левог фронта. То је тада једном несмотреном објавом на "Фејсбуку" у јавност изнела Теодора Гавран, 52. на парламентарној листи "Морамо" за парламентарне изборе 2022. Захваљујући Гаврановој сазнали смо да је "друг Гунди" три месеца боравио у Србији, док је "чекао дозволу украјинске војске да се прикључи". За то време био је "њихов гост", ишли су заједно на Бир фест, Калемегдан. Две године касније саборци Гавранове опет (и даље) изражавају "солидарност с Украјином" на скупу где су сви окупљени били за очување територијалног интегритета те земље и за разбијање територијалног интегритета своје државе, односно "нормализацију односа с Косовом". Били су ту и некадашњи лидери коалиције "Морамо", а данас Зелено-левог фронта Радомир Лазовић и Добрица Веселиновић, али и јавности мање познати члан њиховог Етичког и надзорног одбора Радоје Стефановић.

Из његове кратке биографије на сајту зелено-левих сазнајемо да је "обављао више дужности у Савезу омладине (из неког разлога су прогутали реч комунистичке)" и да је до Осме седнице "обављао градске и републичке јавне функције", односно био комунистички функционер стамболићевске струје, оне "добре" из које је проистекла готово цела друга Србија. "Друг Стефановић" је врло поносан на своју солидарност с Украјином и о томе воли и да пише за пријатељске медије у власништву "Јунајтед групе". Правећи паралелу рата у Украјини са НАТО агресијом на Србију 1999. иако су они који су нас тада бомбардовали "за наше добро" управо на страни оних које и он подржава, Стефановић пише да смо "велики и признати у свету као земља (не народ) која се, не питајући за цену, недвосмислено сврстава на праву страну", да смо "у марту 1941. године, иако опкољени, рекли Не! Хитлеру", да је "за време окупације већина Југословена била у Народноослободилачкој борби или је ту борбу помагала не чекајући да дођу ослободиоци", те да су ти ослободиоци били "Украјинци у саставу совјетске Црвене армије".

Где овде долази до "прилагођавања" истине, односно чињеница? Јесмо ли се и ми '99. борили за своју слободу? Ако јесмо, онда су, укратко, ови што данас подржавају Украјину агресори. Ако се поносимо тиме што смо, иако опкољени, у марту '41. рекли не Хитлеру, онда треба да се поносимо што се и данас, иако опкољени, одупиремо усисавању у НАТО. О "већини Југословена" у партизанима да не говоримо. Исто тако су и већина црвеноармејаца били Украјинци. Добро није написао да су нас ослобађали припадници 369. легионарске "вражје" дивизије предвођени Марком Месићем. Не могу људи да схвате да је назив Армијске групе јужна Украјина географски, а не национални. Круна Стефановићевог текста је његов крај - поздрав "Слава Украине!" То је за оне борце Армијске групе јужна Украјина исто као да је "Југословене из НОБ" поздравио са "За дом спремни". Додуше, неким од тих "Југословена" би то и пријало. Фрањи Туђману, на пример. После овога долазимо до неслућеног плурализма мишљења у једном медију "Јунајтед групе". Одмах испод текста друга Стефановића имамо колумну несуђеног политичког емигранта Марка Видојковића, који се брже у Србију вратио него што се из ње "изместио" "због претњи", па и данас "ужива у вожњи двадесет шестицом". Видојковић износи сасвим супротан став од Стефановића, али с истом склоношћу ка искривљавању чињеница у корист своје тезе о "српском злу".

Он не види да су Срби марта '41, иако опкољени, рекли "Не!" Хитлеру, него управо супротно - да је "познато да грађани Србије не воле странце", осим "понекад, додуше, када их странци окупирају оружјем". Јесте, ономад су Срби у Београду Немце дочекивали цвећем, ослобађали Стаљинград од Стаљина и ратовали на страни нациста дуже и од самих нациста. Биће да су у партизанима били већински Југословени, а не Срби. Срби су, ето, невиђени ксенофоби, осим када их окупирају, а онда воле странце. Мрзе Срби странце, и то не само мигранте него чак и Русе, уверава нас Видојковић, али воле оне богате са Запада. Штити ли се то Видојковић одбрамбеним механизмом пројекције? Он би кожу с леђа дао мигранту из Авганистана, али амерички новац у животу не би узео. Нити би волео оне што нас окупирају. "Не воле" их ни ови из зелено-левог Азова што призивају њихове "инспекторе". Кад смо већ код тога, имајте на уму да је мисија ОЕБС-а била и она Верификациона што ју је ономад предводио Вилијам Вокер и како је она непристрасно извештавала из Рачка.„

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације