СРБИ, ЧУВАЈТЕ СВОГ ПРЕДСЕДНИКА: Ауторски текст Радета Лесковца, српског политичара из Хрватске

НЕ живим у Србији, али са великом пажњом пратим све што се догађа у српској држави и друштву. И наравно да о томе имам свој став.

Фото приватна архива

Ипак, од­увек сам размишљао и придавао највећи значај питањима наци­оналне политике, дакле, ономе што се тиче нас као народа, нас као Срба, без обзира живимо ли у Србији или на неком другом месту. То ми је било најважније и најдрагоценије.

На нашу велику несрећу ту су нам се догодила највећа спотица­ња, лутања, заблуде и болни про­машаји. Нестанком Југославије наша колективна национална свест остала је збуњена и парали­сана југословенством. Олако смо заборавили прошлост, па нам се историја поновила крваво и трагично. Два пута у истом веку своју добронамерност понудили смо искрено и безрезервно не ра­зумевајући да други једноставно нису као ми и да ћемо за њих увек бити "великосрби", "хегемони" и "непријатељи". Нисмо били све­сни колико смо као народ пропатили и изгубили не размишља­јући довољно да је заиста важно знати истину о свом припадању, знати ко су нам преци, каква је наша прошлост и коме можемо веровати. Наш историјски грех није био само заборав, већ и на­ставак залуђености бесмисленом комунистичком идеологијом. Требало нам је отрежњење.

Почело је стидљиво, уз велике отпоре, неслагање, али је ипак по­чело. Када се осврнемо иза себе, деценију иза, видимо да је државна политика својом континуираном и храбром посвећеношћу истин­ским националним интересима баш овом питању приступила озбиљно и одговорно не осврћући се превише на отпоре, а било их је, било их је много. Језик, нешто што нас толико јасно одређује, још увек је називан српско-хрватским, чак и у Српској академији наука. Зачарани магијом националног заједништва народа и народности (највише властитом кривицом), заборавили смо да смо Срби, на­род велике и славне прошлости испуњен богатом традицијом која нас сврстава међу часне европске народе. О томе се није писало, није се говорило, а политика је дубоко и темељито разорила наше национално биће и учинила га го­тово непрепознатљивим. Из овог тешко објашњивог, бесмисленог и погубног националног самоодри­цања од властитих корена, треба­ло се извући што пре и безболни­је. Због нас самих, а највише због будућих генерација младих Срба.

Данас, са пристојне временске и просторне удаљености уверен сам да је главни покретач и осло­нац широког и свеобухватног на­ционалног освешћења садашњи српски председник Александар Вучић. Када сам га први пут ви­део како целива руку српском па­тријарху, знао сам да његова по­литичка мисија није само обично председниковање, већ нешто много више. И управо "то више" показало се у годинама иза нас. Својом националном политиком, председник Вучић омогућио је стварање друштвеног амбијента у ком обични људи исказају сво­ја национална осећања отворено и слободно, без бојазни да ће им се нешто замерити или да ће би­ти погрешно схваћени. Чувари нашег идентитета - Црква, вера, језик и писмо и наша национална историја постају покретачи вели­ких и значајних промена у теме­љима политике самосталне срп­ске државе.

Приликом доношења важних одлука о питањима од националног интереса, председ­ник Србије никада не заобилази Свети синод нити патријарха. У свакој таквој прилици са њима се састаје и саветује. Оснажењем Цркве као институције, њезина важност у друштву враћа нам ве­ру и верску традицију. Данас су црквени бракови готово изједна­чени с грађанским. Држава Срби­ја финансира изградњу и обнову православних верских објеката не само у Србији већ и у држа­вама окружења у којима живе православни Срби. Српски дом у центру Вуковара без помоћи Владе Србије био би и у наредних педесет година ругло града и ве­лика српска срамота. О изградњи Храма Светог Саве, обнови зна­чајног дела Хиландара страдалог у пожару није потребно ни гово­рити, јер је то свима већ познато.

Наша национална историја, ослобођена наметнуте хипотеке "великосрпског хегемонизма" путем историјске истине заснова­не на чињеницама постаје доми­нантна снага нашег националног јединства и слоге. Коначно, наше младе генерације упознају се са прећуткиваном и занемареном историјом својих прадедова који су губили животе за велике на­ционалне идеје на Кајмакчалану, Ветернику, Козјаку, Брегалници, Солунском фронту. Биле су то велике победе једног малог на­рода. По истом принципу наша национална историја ускраћена је и за истину о великим трагедија­ма и страдањима. Колико је само времена требало да прође да би Јасеновац, "Олуја", Петровачка цеста били јасно обелодањени, без политичких и идеолошких слагалица, не само нама Србима, већ и европској и светској јавно­сти.

Ипак, уз све то, дочекали смо да после вишедеценијске тиши­не српски председник покрене и спроведе идеју колективног сећа­ња организујући велике скупове у данима наших највећих страдања. У Батајници, Бусијама, Новом Са­ду, Бањалуци, Приједору... Срби су одавали пошту својим преци­ма, али и најмилијима страдали­ма у последњем великом етнич­ком чишћењу. Све ове скупове увек је предводио председник Ву­чић и на њима говорио језиком чињеница и истине. Сваке године, а сада ће бити већ десета, на овим обележавањима придруживао се све већи број страних дипломата и бораца за истину. После 70 го­дина снимљен је и први играни филм о тим страдањима, "Дара из Јасеновца".

Велики сам поборник добрих порука, не само у политици већ и у животу. Добре поруке усме­равају нас на прави пут, чине нас бољим људима и хуманистима. У годинама које су прошле било је много симболике и порука које је српски председник слао. За ову прилику издвојио бих само две које за мене имају посебан значај и вредност. Тренутак, када лично уручује кључеве новоизграђе­них станова српским породица­ма протераним из Хрватске и са свих других места и када у згради Председништва угошћује српску децу из земаља у окружењу. Ве­рујем да нас је снага ове нацио­налне политике више него икад ујединила као народ, развила у нама осећај сигурности, али пре свега и изнад свега осећај поноса што смо Срби и што припадамо српском роду. Својом политиком учинио је да, иако не живимо сви у једној земљи, не осећамо грани­це као препреку да будемо једин­ствени и сложни, да будемо Срби.

Могао бих овај текст заврши­ти већ одомаћеном реченицом: "Можете да га волите или не, али ...". Наравно да нећу, јер у тој реченици нема ни храбрости ни истине. Она је кукавичка и неи­скрена. Завршићу речима: Ми поштујемо и волимо таквог пред­седника, јер он то заслужује. Ен­глези су свом суверену исказали највећу љубав и поштовање по­знатом историјском реченицом која се налази чак и у њиховој химни: "Lord, save the King", па зашто и ја не бих са пуно захвал­ности и задовољства поручио: Срби, чувајте свог председника, јер таквог нећете скоро имати.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације