ЗНАЋЕ СРБИ КО СУ ИМ "ВИШИ ПРИЈАТЕЉИ": Вучелић о упливу на Балкан САД и Русије, притисцима на Србију и РС, лобирању за лажну државу Косово...

НЕДАВНО сам у "Вечерњим новостима" објавио текст под насловом "Спуштасмо се ми на америчко уже".

Милорад Вучелић

Наслов је био парафраза познатих Његошевих стихова о томе како су нам наши непријатељи "у главу памет ућеривали" и "претрзали уже". Неки моји пријатељи, а још више они који то нису, али су зато веома утицајни, приговарали су ми и замерали зашто нисам писао и о руском ужету. Нисам писао првенствено зато што никада нисам волео успостављање насилних баланса и симетрија, па ни примену те геометријске памети на историју и друштвени живот.

Али, суштински, нисам писао и зато што таквог "руског ужета" налик америчком, у последњих седамдесет пет година, у нашој званичној политици, па ни на Балкану, и није било нити смо за њега били заинтересовани, па се за њега нисмо могли ни држати нити се низ њега спуштати.

Тачније, од 1948. године, када је Броз рекао "не" Стаљину и СССР. Јесте да смо од 1941. у Другом светском рату са Русима до тада били на заједничкој антифашистичкој победничкој и бољој страни света и створили територијално највећу Југославију до тада. Године 1944, после искрцавања у Нормандији, у ослобађање Европе су се активно укључиле и америчке трупе. Али да се сада не враћамо толико у прошлост. Од тада па све до данас, на руски фактор и на "руско уже" се нисмо непосредно ослањали, ни пели ни спуштали. Напротив.

После парафирања Дејтонског мировног споразума 1995. Фото АП

Отворено смо осуђивали Русе 1956. године због гушења "устанка" у Мађарској, 1968. године због војне интервенције у Чешкој итд. Деведесетих се нисмо ни могли на руској страни на било шта ослонити јер се сами Руси, као ни многобројни народи који с њима живе, ни на себе саме нису могли наслонити.

Жута досовска Србија после 2000. године била је суштински антируска јер је и идеолошки, политички и фактички била из заједничког шињела реформатора који су своје транзиционе и неолибералне алате примењивали и на Србију и на Русију. (Како ће, једном приликом, с правом рећи Емир Кустурица: "Ми смо били трејлер за снимање филма о Русији".) Тачније, на пљачку и уништавање поменутих земаља, и не само њих. Наши ондашњи властодршци били су проруски тачно онолико колико су били антисрпски. Али вратићемо се на то "руско уже" нешто касније.

На америчко уже ухватили смо се одмах после 1948. Ту су тајне посете генерала Вилсона Београду, јануара 1951, Милована Ђиласа Лондону, фебруара 1951, генерала Коче Поповића Паризу, маја 1951, као и тајна војна конференција америчких и британских војних изасланика са југословенским у Словенији, јула 1951. Нешто подробније се, поред друге већ обимне и познате литературе и истраживања о америчком ужету и нама, може прочитати у капиталном делу нашег великог историчара Милорада Екмечића "Дуго кретање између клања и орања".

Сажето, наводи документовано Екмечић, како би рекао генерал Хенди, "североисток Италије, Југославија и Грчка представљају исту одбрамбену зону, то јест југоисточно крило НАТО. Југословенски задатак би био да брани централни планински масив према јадранској обали... Све то било би брањено у случају војног напада Руса и тада њихових источноевропских савезника. Тада је Југославији одобрена војна помоћ у тенковима, авионима, француска лиценца за производњу млазних авиона, милијарда америчких долара за трошкове од 1948. до 1955. и 6,6 милијарди француских франака". Американци су нам дозвољавали да извозимо оружје широм света, уступали нам такве уговоре и било је доста привлачних ствари на том "ужету".

Срби на КиМ добро знају ко су им браћа, Фото Танјуг

Када смо се при крају Титове Југославије пресабрали, установили смо да смо Америци и Западу дужни нешто око 25 милијарди долара. Све придржавајући се за поменуто уже које је тада више личило на лијану за Тарзана и Џејн него на право уже. Вратили смо, наравно, ми Срби, сав дуг. А онај за развијање неразвијене јужне српске покрајине Косова и Метохије враћамо још увек. Тај савез је сматран "додатком НАТО, као југоисточно крило Европе".

Поједностављено говорећи, били смо ослоњени на то уже све до краја осамдесетих и почетка деведесетих година минулог века када је тадашњи државни секретар САД Џејмс Бејкер изразио америчку подршку територијалном интегритету и суверенитету Југославије и противљење једностраном проглашењу отцепљења тадашњих република. У Београду је боравио 21. јуна 1991. од ујутру до увече. Само неколико дана након његовог одласка Словенија и Хрватска су прогласиле независност и почело је крваво разбијање Југославије све држећи се за америчко уже. Тако су бранећи југословенске границе изгинуле десетине младих регрута ЈНА из Србије. Званично руско уже је тада, ако га је и било, било уткано у ово америчко.

Дакле, најблаже речено, не би било правично, а ни истинито, везивати америчко уже само за агресију на СР Југославију из 1999. године и ништа друго. А тога другога је било тушта и тма.

И не би било потребно да само то, зарад обнове пријатељства, заборавимо и "окренемо се напред". Узгред буди речено, толико тога су наше власти после 5. октобра биле спремне не само да забораве него и да искључиво Србе окриве за све што их је снашло. И то зато што се још више нису држали тога ужета.

До Вучићевог времена ниједна од наших трагедија није имала право да буде ни поменута нити достојно обележена. Да о биткама на Кошарама и Паштрику и не говоримо. А били смо готово и спремни да заборавимо на Јасеновац јер смо се толико окретали напред ка нашим могућим пријатељима, а пре тога југословенском браћи. Није се показало добро. Нарочито је лоше прошао Александар Вучић када одајући почаст невиним жртвама у Сребреници умало није био линчован. Ми не треба да злопамтимо, али би било добро када би бар неко са те западне стране света и нарочито преко океана показао намеру или бар дао неки видљив знак да мења своју политику и стратегију према нама.

У фебруару 1992. у Лисабону је од стране сва три народа у БиХ парафиран Кутиљеров мировни план. Дана 18. марта те 1992. године све три стране су потписале тај споразум. Алија Изетбеговић, Радован Караџић и Мате Бобан. А 28. марта након сарајевског састанка са америчким амбасадором у Југославији Вореном Цимерманом потпис повлачи Алија Изетбеговић. Цимерман је свој изричито негативан став о овом мировном споразуму поновио и Караџићу на састанку у Београду. И би шта би. Би рат.

НАТО разарање наше земље, пролеће 1999. године, Фото З. Јовановић

Двеста педесет хиљада Срба, етничким чишћењем, би протерано из Српске Крајине у оружаним операцијама "Олује" и "Бљеска", које су се одвијале под непосредним упливом америчких војних и дипломатских ресурса. Сетимо се само оне упечатљиве слике тадашњег америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта на хрватском тенку. Крајина је иначе по мировном плану Сајруса Венса, бившег државног секретара САД, била међународно заштићена зона под управом трупа Уједињених нација.

Било је у тим временима и Милана Панића, Лондонске конференције под високим покровитељством Лоренса Инглбергера, такође америчког државног секретара. Ту су свакако и увек биле значајне и од погубног утицаја америчке и западне санкције које су Србији нанеле огромне материјалне и моралне штете. О америчким медијима, на челу са Си-Ен-Еном, који су у Србима видели само зликовце, не треба пред читаоцима ни трошити речи.

И дође до Дејтонскога мира и Париске мировне конференције. И само годину и по дана после тога, на обележавању педесете годишњице Маршаловог плана, Мадлен Олбрајт, државна секретарка САД, отворено се и одмах заложила за што хитнију "унитаризацију БиХ", тачније за муслиманску доминацију у тој бившој југословенској републици, баш као да Дејтона није ни било. Морало се извршити зауздавање српског фактора те обављати сатанизација Републике Српске, као једног од два конститутивна ентитета ове државе.
Помнијим и упућеним истраживачима познато је како су изгледале антисрпске војне инструкције и команде генерала Веслија Кларка америчким војницима у саставу међународних мировних снага у БиХ. И како је генерал Кларк изгледао када га је Милошевић непосредно суочио са овим документима.

Ту постоји чврсти континуитет који је нарочито видљив данас. Према Денису Бећировићу, Бакир Изетбеговић изгледа као уздржани политичар, баш као Хашим Тачи у односу на Аљбина Куртија.

На америчко чедо у виду "независног Косова", агресије на Србију и СР Југославију и Хашки трибунал излишно је за ову прилику било шта рећи. Терористичка УЧК је преко ноћи, америчком "маштовитом" одлуком, проглашена за легалну Ослободилачку војску Косова.

Наводе се често, а поготово у круговима београдске интелектуалне елите, различита оправдања за војну агресију на Југославију те је зато важно поново рећи оно што следи.
У књизи високих америчких дипломата Џона Нориса и Строуба Талбота, бившег заменика државног секретара Америке, који је написао предговор том издању, на недвосмислен начин се појашњава у чему је била српска кривица за све што се дешавало деведесетих година прошлог века:

"Натовски рат најбоље се објашњава отпором Југославије ширим тенденцијама политичке и економске реформе - а не патњама косовских Албанаца. Милошевић је толико дуго био трн у пети трансатлантске заједнице да су САД сматрале да ће он реаговати само на војни притисак. Милошевићеви вишеструки испади били су у директној супротности са визијом "целовите и слободне" Европе и доводили су у питање саму вредносну суштину даљег постојања НАТО."

Данас се под америчком заштитом одвија не само процес подршке лажној држави Косово него се све јасније уочава и подршка стварању Велике Албаније. Над Србима на Косову се спроводи жестоки терор, а на америчке и западне црне листе стављају се Милорад Додик и Александар Вулин те низ српских функционера. Врши се жесток готово суманути притисак на Републику Српску па тако и на Србију.

Ево прилике да се вратимо "руском ужету". Нећемо се задржавати на томе да је и Русија гарант Дејтонског споразума, да истрајно подржава Резолуцију 1244. СБ УН, да су Руси ставили вето у СБ УН на Британску резолуцију о геноцидности српског народа, нити на гасне аранжмане и гасоводе итд. То се све подразумева. Најтеже су, иначе, те подразумеване љубави.

Позабавићемо се овом приликом само једним омиљеним аргументом наших русофоба и доказом руске себичности и њихове редовне "издаје" када су српски интереси у питању.

Посебно су нас издали 2003. године када су њихови војници напустили НАТО мировне снаге Уједињених нација на Косову.

"ОЛУЈА" Протерани Срби са вековних огњишта, август 1995. Фото З. Јовановић

Значи требале је да руске трупе остану на Косову у време када је српска војска у Србији била систематски растурана и уништавана и када је њен командни кадар масовно изручиван пред Хашки трибунал. Прави циљ је био да српске војске и не буде сем евентуално као неке НАТО опслужујуће јединице. Никоме из власти у Београду није падало ни на крај памети да тражи примену Резолуције 1244. СБ УН и помене повратак 999 припадника српске војске и полиције на Косово. Званична политика жутог Београда је била да је Косово демократско питање те је тако независност Косова било нешто подразумевано. Званични Београд је све што је могао учинио да руски војни контингент што пре оде са Косова јер је могао бити претња за мирно предавање Косова Албанцима.

И требало је по овим великим данашњим и ондашњим брижницима и мировњацима да руске трупе ојачају, да се повећа њихов број и да заједно са Србима који живе на Косову, бранећи их, зарате против УЧК и НАТО да тако поново постанемо поприште ратног сукоба. С тим што би остаци војске Србије, под командом оних који су јој били на челу, можда ударили на руске војнике или би били војно неутрални. Русија је када је била знатно спремнија доказивала своју моћ и снагу на ратиштима у Сирији и касније у Украјини. А ми смо свакако, захваљујући помињаној одлуци, избегли да постанемо бојно поље великих размера како су они, који учестало помињу "руску издају" и "руско уже" од пре двадесет година, то прижељкивали а све као водећи бригу о српском народу.

А била би то и велика шанса да се и морално и историјски обрукамо ратујући на страни НАТО, те да дефинитивно прекинемо то "руско уже" за које се дуго и не хватасмо, све доскора љуљушкајући се на оној Тарзановој лијани која се умало не претвори у омчу за вешање.

Србима као сувереном и слободарском народу за успињање је пре свега неопходна сопствена снага, слога и уједињавање и није им неопходно некакво уже. А ако већ будемо приморани да се некада, у великој опасности спуштамо, српски народ зна и знаће да изабере право уже које се неће "претргнути". И знаће ко су му, како рече Његош, "виши пријатељи".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације