Некрополитика друге Србије

ПРОСВЕЋЕНИ и освешћени део Србије често своје сународнике који верују у традиционалне вредности и цркву оптужују за посвећеност смрти и њено величање. Да ли би могло бити да је ствар, заправо, обрнута?

Фото З. Јовановић

Сви знамо да од мртвих не живе само гробари него и политичари - написао је својевремено социолог Тодор Куљић у тексту "Танатополитика" о злоупотреби убиства "првог демократског" премијера Србије Зорана Ђинђића. Куљић је годину дана после овог текста, 2014, објавио књигу истоветног наслова у којој се на ширем плану бави политичком (зло)употребом смрти, леша и гроба. Пишући за "Политику" о убиству Ђинђића, односно ономе што је уследило, Куљић је те 2013. навео да, пре свега, треба разлучити три нивоа жалости: спонтану и искрену жалост грађана прожету озлојеђеношћу против терориста - "патриота", затим страначку и државну употребу симболичког капитала насилне смрти властитог лидера, и, на крају, још општију идеологизацију либерализма преко Ђинђића код еврофилних српских струја.

Волео бих да кажем да су се ове његове речи с почетка текста у ретким приликама показале истинитијим него данас, али то не би било тачно. До политичке (зло)употребе нечије смрти долазило је када год би се за то указала прилика. Поменимо сада само пример убијеног Оливера Ивановића и начин на који је опозиција покушавала да његову смрт искористи за напад на власт, баш као што то данас ради преко тела деце убијене у школи "Владислав Рибникар" и (знатно мање, јер није толико "фенси") жртава покоља у Младеновцу. Овим феноменом, на мало другачији начин додуше, бавио се и француски филозоф Мишел Фуко, дајући му назив "некрополитика". Фукоову тезу даље је развијао камерунски мислилац Ахил Мбембе оцењујући да се ради о употреби друштвене и политичке моћи да би се диктирало како неки људи могу живети, а како неки морају умрети. Ваљда да би направио разлику у односу на ово у својој теорији, Куљић и одлучује да користи старогрчки појам "танатос", који има корене у имену грчког божанства смрти, а не фукоовски термин "некрос", такође старогрчког порекла изворног значења "мртво тело", "леш".

Иако у нашем другосрбијанском, односно аутошовинистичком миљеу има много некрополитике (што би Слободан Антонић рекао, "они само чекају да се Дунав заледи", а чега је најуочљивија новија манифестација чувена мисао Јова Бакића), ових дана је много уочљивија склоност ка танатополитици. Иако они, у складу са психолошким одбрамбеним механизмом пројекције, љубав према смрти приписују традиционалном делу српског народа, пре свега верницима СПЦ. Убеђење да су прослављање и поштовање идеја попут "косовског мита", односно косовског завета, доказ српске опчињености смрћу, није од јуче. Сећам се да је о томе, на пример, пре више од десет година писала и новинарка "Блица", наводећи да се у "косовском миту" заправо ради о "култу смрти". Овим људима није јасно да се и у том, и у бројним другим случајевима ради о управо супротном - о прослављању победе живота над смрћу и то у смислу Христове победе и васкрсења. То да неко зарад вечног живота може да одбаци овај привремени је за њих непојмљиво, јер само за овај живот знају. Њима парола "смрт свету" представља врхунски нихилизам, јер не знају да управо материјално спутава живот и да се само одбацивањем материјалног може пригрлити истински живот, да је "смрт свету" заправо "смрт смрти". У том контексту треба посматрати и хистерију другосрбијанаца изазвану чињеницом да су се учесници Спасовданске литије ове године "постројили иза леша", "прошетали кости" итд. Не могу да схвате да је за људе који су стали иза његових моштију владика Николај Велимировић не само вечно жив него и више од тога - свет. С друге стране, велики део тих истих другосрбијанаца клања се "костима" неких људи за које би се, због њихових дела, тешко могло рећи да су на овај начин живи, а њихова тела прекривена су дебелим мермерним плочама јер је мало вероватно да шире миомирис. Још више од тога, они се не диве само мртвим људима него и одавно мртвим људским, а не божјим творевинама, попут СФРЈ. Поменимо овом приликом само бриљантног Драгана Бурсаћа, који ламентира због тога што "шетање моштију љубитеља Хитлера, Николаја Велимировића данас, неће сметати ни љубитељима Вучића који ће ходити сутра, ни љубитељима опозиције који ће шетати Београдом дан касније", што је, како је оценио "сав проблем Србије". Додао је да "сви знамо" да је "крвопролиће на тлу бивше Југославије, што је кодни назив и тепање за великосрпску агресију, почело шетњом костију и повампиреном некрофилијом". Он поручује да је "осуда литијања све са моштима Николаја Велимировића, први повијесни и цивилизацијски чин којим би Србија кренула на пут оздрављења".

Драган Бурсаћ никад, или макар док не би открио да постоји и "боље плаћен посао", не би овако нешто рекао за дешавања у Сребреници. Да ли би "цивилизацијски чин" био и осуда обележавања такозваног геноцида у тој општини? Да ли би се, по тим његовим стандардима, обележавање 11. јула могло назвати "фестивалом" танатополитике? Завршићу с једним детаљем из овог Бурсаћевог излагања из којег провирује љубомора. Замера он Светом Николају што га је Хитлер одликовао за најљудскији чин - уређење гробља непријатеља пострадалог у Првом светском рату. Да ли је то зато што је он добио одликовање само од Хитлерових следбеника, а не од њега лично? Прошле године сам у тексту "Новости треће трећине" писао о томе како се Бурсаћ поноси наградом коју му је доделило немачко Друштво за Југоисточну Европу, које је 1952. године основао Фриц Ваљавец, члан нацистичке партије, близак сарадник Карла Хаусхофера, нацистичког идеолога и ментора другог човека Трећег рајха Рудолфа Хеса, уз помоћ Теодора фон Узоринац-Кохарија, човека који је "открио љубав према својој хрватској домовини крајем тридесетих година и прикључио се хрватском усташком покрету". 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације