НЕЋЕ МОЋИ: Репресија и морална права

ДО сада смо у безброј наврата имали прилику да чујемо како је Србија због насиља над косовским Албанцима изгубила "морално право" да "управља Косовом", али нико да постави питање имају ли сада, према истим аршинима, Албанци то "морално право"

Фото З. Јовановић

НЕ треба заборавити историју, шта се догађало на Балкану. И када су се одређене ствари догодиле, Србија је изгубила право да управља Косовом. То је јасно речено, и мој план је јасан око тога - рекао је 2012. године нобеловац за мир, некадашњи специјални изасланик генералног секретара УН за преговоре о Косову и Метохији Марти Ахтисари истичући да "није он крив" за то.

Далеко од тога да је био усамљен у том ставу. Истоветне поруке о губитку "моралног права" Србије да "влада Косовом", односно да ова територија буде у њеном саставу износили су бројни западни званичници објашњавајући нам да треба да се "помиримо с реалношћу", то јест да прихватимо да Косово и Метохија није наше. То је тврдио, на пример, један од највећих лицемера "међународне заједнице", британски политичар и некадашњи високи представник у БиХ Педи Ешдаун, човек упамћен по томе што је упорно заговарао "одлучну акцију међународне заједнице" против Срба. "То није угодно, али то је цена коју на крају мораш да платиш ако си био лош управљач, ако си своју власт натопио крвљу. Ја сам био под српском ватром на Косову када је почео конфликт, у селу поред Приштине. Албанци су морали да напуштају своје домове, а Срби су били само 10 одсто становништва Косова", рекао је он 2008.

"Ево шта је основна чињеница: повремено се догађа да један народ тако лоше управља делом своје популације, која је већина у том делу, али мањина у укупној популацији, да губи морално и политичко право да и даље управља тим делом. Плаћа се историјска цена јер се губи практично и морално право на управљање. Ви можда мислите да говорим о Косову. Не, говорим о Ирској. Ми смо морали да платимо цену. Имамо две стотине година лошег управљања земљом која је моја домовина. Креирано је такво непријатељство да је било немогуће, не само са моралног становишта, наставити британску управу, него је то било и практично немогуће. А сличну ситуацију имали смо на Косову, где су деценијама кршена људска права косовских Албанаца, све до крвавог покушаја да се тенковима и тешким оружјем људи истерају из својих кућа", прецизирао је тада Ешдаун.

СКРЕНИМО сада пажњу само на две недоследности у овом генерално скарадном поређењу. Педи Ешдаун је заборавио да помене Северну Ирску која је одвојена од остатка ирске државе због тога што се на том простору налази већи део енглеског становништва и, што је још важније, није рекао колико је то Енглеза протерано и убијено у Републици Ирској после повлачења Уједињеног Краљевства са тог простора. Више би смисла имало правити поређење између отимања Косова и Метохије од Србије и повлачења Француске из Алжира, јер су тамо почињени стравични покољи и прогони француских цивила и "њихових сарадника", али би и та паралела била ужасна травестија. 

Исту причу о губитку "моралног права" Србије на "управљање Косовом" пласирају и "наши пријатељи" из Европске уније и Савета Европе, па је, на пример Лорд Расел-Џонстон тврдио да је "разумно доводити у питање морално право Србије да управља Косовом, с обзиром на њену катастрофалну политику у прошлости", али и неки "домаћи фактори" накачени на западне фондове, амбасаде и институције.

Питање је како се губи то "морално право" на управљање делом сопствене територије. Западни одговор је употребом насиља и репресијом над "мањинско-већинским" становништвом, да тако кажем. Та репресија Србије над "Косовом" се, према западним тврдњама, дешавала током 14 година владавине Слободана Милошевића (28. мај 1986 - 5. октобар 2000). То ме сада враћа на недавно поменуто сведочење Махмута Бакалија на суђењу бившем председнику у Хагу који је требало да говори управо о тој "голготи" косовских Албанаца за време Милошевићеве владавине пре избијања сукоба, односно пре терористичке побуне и агресије НАТО-а. То сведочење и његову тежину најбоље описују оцене које су тада дали, на пример, дописник Гласа Америке из Београда Фахри Муслиу ("сведочење је било поражавајуће"), београдски адвокат Тома Фила ("Милошевић је нокаутирао Бакалија"), па чак и највећи домаћи противник Милошевића, тадашњи премијер Зоран Ђинђић ("Занемим када видим колико је новца бачено да би Трибуналу било омогућено да током пет година тражи тако безначајне сведоке"). Можда је Бакали био заправо престрого осуђен, јер није он био безначајан него је било заиста тешко доказати тезу о "апартхејду" на Косову пре почетка сукоба. 

МОРА се, ипак, признати да однос Београда према косовским Албанцима није био идеалан, али је (до почетка сукоба) био далеко од онога каквим се желео представити. Ситуација по избијању сукоба је сасвим друга категорија и питање да ли је држава Србија адекватно одговорила на албански тероризам је превише компликовано за текст ове дужине. Дакле, да ли су у време мира на Косову и Метохији Срби протерали хиљаду, две, десет, сто хиљада Албанаца, убијали их и киднаповали? Не. Да ли су им палили џамије, куће и рушили гробља? Не. Да ли су их готово свакодневно хапсили и малтретирали? Могуће и вероватно. Да ли су им судили на намештеним процесима? Такође, могуће, али мало вероватно. Да ли су Албанци из револта због онога што су осећали као неправду и угњетавање напустили институције Републике Србије? Јесу.

Да ли се све ово што сам горе набројао дешава на данашњем "Косову", односно на "Косову" од повлачења државе Србије са тог простора? Да. Ако је могуће да је Србија због репресије на Косову и Метохији за време Слободана Милошевића (14 година) изгубила "морално право" да том територијом управља, да ли би, онда, могло бити да су и косовски Албанци изгубили то право откако су под управом УН и "независни" (десет година дуже)?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације