Колумне

"ЈУНАК"

Јелена Матијевић

17. 06. 2022. у 11:00

ШТО су већи злочин починили за време грађанског рата у некадашњој СФРЈ, а нарочито у злогласним акцијама "Бљесак" и "Олуја", то су многобројни припадници хрватске војске добијали веће почасти и признања. Тако је било за време рата, тако се наставило током готово три деценије.

Чему онда чуђење што је пензионисани официр, пилот Данијел Боровић, којег је српско Тужилаштво за ратне злочине, са још тројицом његових колега, недавно оптужило да је наредио бомбардовање српских избеглица на Петровачкој цести - добио од Удружења хрватских бранитеља признање "Јунак домовинског рата". Критеријуми су, дакле, јасни и он их је испунио: јунаштво у војевању потврдио је убиством српских цивила, наредбом да се из "мигова" испале ракете на измучене избеглице које су у колони напуштале своја огњишта. Уз то није марио ни трепнуо на вест да је у испуњавању задатка убијено 10 невиних људи, међу њима и четворо деце узраста од шест до тринаест година, а десетине рањене и осакаћене.

Рат је то, казаће неки. Јесте, али и "живот и официрска част су шири од сваког прописа".

Зато је Боровићева дужност била да и себе и друге, у ратном вихору, сачува од греха и злочина над цивилима. Само таква дела се одвајкада памте и одликују. Али, Хрватска, како то у СБ УН рече главни хашки тужилац Серж Брамерц, није вољна да гони своје ратне злочинце. Но, треба рећи и да је тај суд својим одлукама умногоме томе допринео.

У земљи у којој су генерације поникле на негирању стотина хиљада усташких жртава, ни животи убијене деце у "славном" домовинском рату, и даље ништа не значе. Штавише, виновници злочина постају хероји. Савест је казна, тврдили су стари Латини, али ни од савести ни од казне код "бранитеља", очигледно - нема ни трага.