ОДЛУЧНИ ДА УДАХНУ НОВИ ЖИВОТ ЛЕБЕТУ: Мештани и исељеници сложни и решени да дају замајац, како кажу, најлепшем селу на југу Србије

НАЈБЛИЖА продавница им је 26 километара далеко, поштара виђају једанпут месечно, школа је угашена пре пет година, сигнал мобилне телефоније имају у пречнику од неколико метара између два стабла бреста, интернет само испод крошње једне крушке...

Фото Д. Ристић

Али, мештани Лебета одлучни су да упркос свему, свом селу удахну нови живот.

Природа није штедела дарове када је стварала предео у којем се налази село Лебет на југу Србије. Смештено на тромеђи општина Владичин Хан, Сурдулица и Црна Трава, на бреговима који се као сноп пењу до Лебетског рида, планинске косе Чемерника, на око 1.000 метара надморске висине, Лебет је јединствен спој недирнуте природе и љупке питомине. Управо због тога га многи сматрају најлепшим селом југа Србије.

Бурна историја овога краја и хронично лоша економска ситуација условила је тренд исељавање из Лебета, једнако као и из многих других села југа Србије. Колонија исељеника из овог села најбројнија је у Великој Плани и броји 38 породица, има их и у Шапцу, Нишу, Београду, Смедереву, Гучи, Лесковцу, Скопљу, Лучану, Врању, Владичином Хану, Сурдулици...

Пре 40 година, село је имало 302 становника, а последњи попис из 2011. године бележи да Лебет има 63 становника. Данас, кажу, има их мање од педесет у 12 кућа, а исто толико је трајно напуштених.

Фото Д. Ристић

Нико од исељених, наравно, не заборавља родни крај, враћају му се кад год могу, тако да током лета Лебет живне, број мештана се дуплира и кују се планови за његов нови живот.

Неки од исељеника су одлучни у намери да му се и трајно врате. Охрабрује податак да је у Лебету двадесетак нових кућа, брижљиво и са љубављу изграђених у последњих неколико година.

Поред кућа, мештани и исељеници, сложно, сопственим средствима, граде и цркву посвећену Пресветој Богородици, на плацу који је великодушно уступио један од мештана.

Храм би требало да замени заветно место испод једне крушке, где су Лебећани деценијама вршили обред у време летње Богородице, древне сеоске славе.

Поред уобичајених послова, замајац развоју села могло би да буде малинарство. Редови уређених малињака показују марљивост и предузимљивост овдашњих домаћина. Занимљива је и индикативна чињеница да исељеници предњаче у производњи у односу на староседеоце и тиме указују на пут опстанка и развоја села. У сезони пре пандемије короне, Лебет је произвео стотинак тона "црвеног злата", каже Бојан Белић (41), један од највећих произвођача малине у селу.

- Постоје добри предуслови за производњу малине одличног квалитета, само моје домаћинство произведе 11 тона годишње. Није занемарљива ни чињеница да током бербе произвођачи из Лебета ангажују око 150 радника - наводи Бојан.

ГОВОРНИЦА Сигнал само испод дрвета, Фото Д. Ристић

Ипак, највећа препрека новом животу Лебета је пут. Деоницу од Мачкатице до села, у дужини од 4,5 километара, годинама уништавају трговци огревним дрветом, којих у овом крају има у изобиљу. Руинирани коловоз је препрека превозу робе и путника и због тог проблема су се многи мештани и одселили, кажу наши саговорници. Иако постоје обећања да би овај проблем могао да буде решен, потребна је добра воља локалне самоуправе у Владичином Хану и "Србијашума", које дају дозволе за сечу шума и њихову експлоатацију. Још један проблем представља чињеница да једна краћа деоница пролази кроз територију општине Сурдулица, али Лебећани сматрају, кад постоји добра воља, ништа није несавладиво.

Постоји могућност да се уреди друга путна деоница, преко села Мањак, дужа, али повољнија, јер се налази на сунчаној страни, па зими нема снежних сметова који у овом планинском крају знају да представљају велики проблем. Како год, свака варијанта биће благодет за мештане Лебета и иницијална каписла која би стварно удахнула нови живот овом сеоском бисеру југа Србије, закључује Бојан Белић.

ПТТ КАБИНА

НА сеоском путу између два малињака, у кругу од неколико метара је парче земље које Лебећани у шали називају ПТТ. Ту је најјачи и најсигурнији сигнал мобилне телефоније сва три оператера, а пар корака даље, испод једне крушке, могуће је "ухватити" и интернет везу.

Једном даском за седење су препречена два стабла бреста и тако направљена "кабина за разговор" у угодној хладовини.

ЧИКА ВУЛЕТОВ КРСТ

КРСТ на заветној крушки је дело Вујице Вулета Радуловића, архитекте у пензији који деценијама живи у Лучанима. На наговор своје супруге, он је пројектовао крст, дао да се изради и онда га превезао из Лучана до Лебета. Пред њим Лебећани славе сеоску славу, Пресвету Богородицу, а на том месту је донета и одлука о почетку изградње сеоске цркве.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације