"НОВАКА САТАНИЗУЈУ ЗБОГ СРБИЈЕ": Како уз Модрића никада не иду НДХ и "Олуја"

"НОВАК Ђоковић није крив ни за шта, осим што је најбољи и што долази одакле долази, односно због комбинације те две ствари".

Фото: Д.Миловановић

Може се рећи да су ове речи писца Мухарема Баздуља из текста "У кажњеничкој колонији: Новак против остатка света", ехо размишљања највећег дела нације после Ђоковићевог протеривања из Аустралије због опасности да би тамошњи народ могао да зарази вирусом слободе.

Вреди се понекад подсетити Андрићевог "комплекса одметника и страдалника" који прати нашег човека, увереног да га "прогоне на правди бога зли непријатељи правде и поштења". Међутим, када се ради о Новаку Ђоковићу и третману који он има у западњачкој јавности откако се умешао у двовлашће Федерер - Надал, не треба нас кривити што често помислимо да се према њему не би тако односили да долази из неке друге земље. Наш тенисер могао би да послужи као студија случаја за медијске стереотипе који трају деценијама, за бројне неправде према нашим спортистима, али и за притисак да се најбољи у спорту одрекну личног мишљења и постану рекламни манекени система који их финансира.

Управо о томе разговарамо са Баздуљем, човеком који је и сам више пута показао самосвојност без обзира на цену коју за то треба платити на нашим просторима.

Мухарем Баздуљ Фото: Д.Миловановић

Спорт нам је одувек, нарочито током 90-их, служио као средство за јачање морала нације. Ипак, тај период и онај који је уследио, обележен је и бројним неправдама: враћање фудбалске репрезентације са ЕП 1992, напад на Монику Селеш, суспензија Милорада Чавића са ЕП у Ајндховену, истом пливачу отето злато на Олимпијским играма. Питање је да ли се ту ради о нашем "комплексу страдалника", или нечему већем:

- Тачно је да су највећи спортски успеси у најтежим данима за нацију стварали осећање поноса, а примери неправди које сте навели су убедљиви. Ипак, фокус не треба да нам буде само на неправди, то се у великом броју случајева може приписати чисто статистичкој дистрибуцији. Треба играти по правилима, па макар вам везали и челичну куглу око ноге да вас успоре. Опасно је за било који заједницу да се уљуљкује у улогу жртве, а да ће велики увек бити фаворизовани у односу на мале, то је чињеница.

Многи ће рећи да је спорт "хлеба и игара", битан само балканским народима, као компензација за то што у важнијим стварима не могу да у корак са остатком света:

- Наивно је о спорту говорити само као о бегу од стварности, нарочито када се ради о оним најпопуларнијим, попут фудбала, кошарке и тениса, у којима се обрће највише новца. Осим тога, спорт је у доба мира нека врста сурогата за рат, један полигон на коме се одмеравају државе и нације. Амерички писац Пол Остер рекао је да је за 70 година мира у Европи фудбал био заслужнији од Европске уније. Борбена енергија која се некад трошила на ратове, прелила се у најпопуларније спортове.

Ако се о фудбалу и може говорити као о масовном спорту за плебс, тенис је одувек био симбол елите, нешто чему нема свако приступ:

- Међу индивидуалним спортовима, управо тенис има највећи симболички капитал, пошто је од свог настанка елитистички, везан за најбогатије државе. Земље сиромашног "глобалног Југа" имале су великих успеха у фудбалу, али у тенису се веома ретко дешавало да најбољи долазе из "трећег света". Да и не говоримо о некоме попут Новака, који је по свим параметрима GOAT (најбољи свих времена). Сигурно је да идеја да неко такав долази из Србије није по вољи многима из врха тениске организације, те ни да одијум који публика показује према Новаку на неким гренд слемовима није лишен политичког, због багажа који Србију прати из ратова 90-их. Земља од седам милиона становника у свету који има седам милијарди, па да поседује такав симбол препознавања какав Србија има у Новаку, такво нешто је на нивоу сензације.

 

Неретко се у страним медијима може прочитати да је Новак вентил за хипертрофирани српски его, мелем на рану после деценија понижења. Као да се само Србима одриче право на такво осећање поноса јер је неко ко је најбољи њихов сународник:

- Природно је да мање земље имају јачу идентификацију са својим великим звездама које надилазе националне границе, него што би то био случај са већим земљама. И Хрвати су се идентификовали са Јаницом Костелић када је постизала своје највеће успехе, Словенци са Луком Дончићем или Меланијом Трамп. Није то никаква специфично српска бољка као што се покушава представити тим писањем о хипертрофији српског ега. Увек се Србија форсира као неки изузетак, било позитивни било негативни, иако су Срби народ као и сваки други, са колективним реакцијама које су упоредиве са онима код других нација.

Англосаксонски новинари често знају да кажу како Новаку недостаје природног шарма, те да је то разлог зашто навијачи више воле Федерера и Надала. Међутим, он је сјајно примљен у Кини, Индији, Уједињеним Арапским Емиратима, Јужној Америци:

- Шарм је субјективна категорија. Ђоковића смо виђали у безброј симпатичних ситуација, попут оних када је имитирао друге тенисере, док је Федерер спрам њега попут "дрвене Марије". Овим не поричем да је Швајцарац можда и најелегантнији тенисер свих времена, али они нису стендап комичари, односно балетани, који се такмиче у шарму или лепоти извођења пируета. Они су тенисери. Међутим, оно што ми видимо је да се у Новаковом случају "лоптица" упорно пребацује на терен субјективног, пошто је у оквирима егзактног све јасно. Ипак, како је рекао Абрахам Линколн: "Можете варати неке људе све време и све људе неко време, али не можете варати све људе све време". Тако ће и Новакова супериорност постати свима очигледна у најкраћем могућем року.

Немачки "Шпигл" прошлог месеца је објавио репортажу из Србије "У царству краља Новака", истог аутора који је 1999. у истом листу написао текст "У царству краља Слобе". Као да су се вратила времена у којима се о Србима у западњачким медијима могло све написати, пошто су означени као "труле јабуке" Европе и проблематичне бунџије:

Фото: Д.Миловановић

- То показује интелектуалну лењост тог новинара који после више од двадесет година не може да смисли ни нову метафору. Опет, ако бисмо се вратили и стотину година уназад, у освит Првог светског рата, вероватно бисмо у немачким медијима нашли сличне наслове, само би се имена мењала - уместо Слободана Милошевића или Новака Ђоковића био би краљ Петар. То нам говори да се ради о окамењеним стереотипима везаним за Србију, због њене геополитичке позиције војне неутралности и улоге "малих Руса" на Балкану. Због такве створене атмосфере, готово са сигурношћу могу да кажем, да је Надал урадио све у длаку како је Ђоковић, не би прошао као Новак. Када бисмо направили студију случаја и прошли кроз текстове о њему написане у последњих десет година, видела би се јасна тенденциозност.

Новаку приписују дијаболичне особине

Maртина Навратилова је једном приликом изјавила да верује да чињеница да наш тенисер није толико популаран у западном свету има везе и са његовим словенским пореклом. Ипак, наш саговорник истиче да постоји нешто што анимозитет према Ђоковићу издваја од оног какав је погађао друге тенисере из источних земаља:

- Примера ради, Иван Лендл није био ни близу Новакове доминације, али је доспевао до првог места на АТП листи 80-их и 90-их. И он је као Чех, са друге стране "гвоздене завесе", био мање популаран од Бекера и Едберга. Међутим, према њему никада није постојао активни анимозитет какав постоји према Ђоковићу, коме се приписују готово дијаболичне особине.

Инострани медији не пропуштају ни да своје читаоце подсете да је Новак "српски националиста", зато што је за њега Косово Србија, иако је бројним својим потезима показао да је далеко од неког ко би био оптерећен било каквом националном мржњом:

- Подсетимо се великих поплава које су пре осам година погодиле подручје бивше Југославије, тада је Новак делио помоћ свима, не разликујући их по нацији. Тако поступа и свуда по свету. Па и то његово пријатељство са Семиром Османагићем и заинтересованост за пирамиде у Високом због којих му се многи изругују, показују да он није оптерећен националним. Њему се спочитава и то што каже да је Косово Србија, иако је то став већине чланица Уједињених нација, иако, у крајњој линији, и Надал долази из земље за коју је Косово Србија.

Заиста, не могу да се сетим другог примера у историји спорта да су неког човека толико покушавали да сатанизују, а да он све време ради супротно оном што ти људи о њему говоре. Он је тај који покушава да обнови покидане везе, док је неким другима стало да се стање непријатељстава задржи.

Фото: Д.Миловановић

Можда се ради и о томе да Новак да би успео на Западу није морао да се одрекне себе, већ у свакој прилици наглашава да је поносан што долази из Србије и да му је амбиција била да помрси конце "западњацима":

- Постоји та прича коју сви знамо, да је Новак као дечак имао понуду да узме британско држављанство. Досад би био племић, сер Ђоковић. Међутим, он и даље путује са српским пасошем, наступа под српском заставом. Да би стигао до овог нивоа, он је морао да иде тежим путем, што очигледно многи доживљавају као шамар.

Слободан Милошевић и српски ратни злочини

У једном свом тексту насловљеном са "Новак Ђоковић: Бити Србин", Баздуљ је написао да је Ђоковић "редак пример шампиона који заиста личи на своју земљу и свој народ":

- Код њега постоји тај пословично српски инат и способност да буде најбољи када је најтеже, што смо видели у безброј наизглед безнадежних ситуација када је он успевао да победи захваљујући баш тим особинама. Као такав, он има карактерологију једног типичног Србина. Истовремено, то је надограђено једном огромном дисциплином и трудом. Он је најбољи пример за то шта све таленат може да уради када му се дода и вољни моменат, иако не долази из миљеа који му је пружао финансијску сигурност и гаранције да ће успети. Пробио се захваљујући свом таленту и труду и одрицању. Мислим да би ово друго требало и више наглашавати, пошто смо ми култура која више цени сирови таленат од његове надградње.

У истом чланку, наш саговорник наводи да је "много више Ђоковићу фактурисано то што је Србин", него што је то случај са другим шампионима и њиховом припадношћу одређеним колективитетима:

- Можете ли замислити да се негде у западним медијима пише о, на пример, Луки Модрићу, и да се спомену "Олуја" или НДХ? С друге стране, када се пише о Новаку, увек се негде провуку Слободан Милошевић и српски ратни злочини из 90-их, иако он нема никакве везе с њима. Не кажем да се Ђоковић окривљује за злочине, али довољна је и та асоцијативна веза, која можда и утиче на обичне људе из западног света.

ФОТО: Танјуг/АП

Постоје и они који верују да је све што се Новаку десило у Аустралији доказ да није само искоришћена прилика која се указала, већ да су аустралијске власти њега у једном тренутку тамо одлучиле да намаме, да би стекле већи публицитет за пример који су од Новака хтели да направе:

- Читав случај несумњиво је бизаран. Човека који пуца од здравља оптужују да представља здравствену опасност и да не брине о здрављу других. То је као да ја држим цигарету међу прстима, а јадам се како Новак не брине довољно о туђем здрављу. Осим тога, нејасно је зашто је некоме потребан Ђоковић као "маскота" која ће да утиче на друге да се вакцинишу или не. Он као одрасла, пословно способна особа има право да одлучи за себе. Даље, није он кренуо са Новог Београда на Врачар, па ако прође - прође. Он је кренуо на најдужи пут који човек може предузети. Њему су одобрени виза и изузеће, а на самом граничном прелазу су га ухватили у замку и то је нечувено. Ипак, када бих морао да се кладим, можда бих чак рекао да се ту радило о једној ад хок реакцији са њихове стране, да није било унапред смишљено. Ако бирамо између завере и јавашлука, увек је јавашлук једноставнији одговор.

Ноле као Али и Марадона

Делује да је Новак са свиме што му се десило у Аустралији, и против своје воље искорачио из улоге само тенисера, у улогу идола обесправљених, какви су били Мухамед Али или Дијего Марадона. Све захваљујући свом личном интегритету и критичком мишљењу:

- Он је то био и раније, али сада нарочито. Баш сам скоро говорио да је ово што се десило Ђоковићу у Аустралији она Зиданова глава у прса Матерацију у финалу СП 2006. И против његове воље, ово ће постати део наратива о њему, нешто што обележава, али остаје да се види како ће се то у будућности тумачити. Оно што је несумњиво тачно је да је он овим искорачио из улоге једног спортског идола у нешто шире од тога. Новак има неке сличности и са Алијем и са Марадоном, али није копија. Нема Марадонину самодеструктивност, нити отворену политичност Алијеву, а има и нешто своје, што они нису имали. На страну што се ради о људима чија је прича закључена, док Новакова и спортска и животна још траје.

БОНУС ВИДЕО:  Кад се Срби скупе да ослободе Новака Ђоковића

Препоручујемо

Тенис

0 2

ОВО НИКО НИЈЕ ЖЕЛЕО ДА ЧУЈЕ: Новак Ђоковић без вакцине не може на Ролан Гарос

03. 02. 2022. у 08:33

Тенис

0 1

"ВОЛЕО БИХ, АЛИ..." Надал: Мислим да 21 гренд слем није довољан да будем рекордер

02. 02. 2022. у 19:10

Друштво

1 7

НОВАКОВ ПЦР ТЕСТ НИЈЕ ФАЛСИФИКОВАН: Тужилаштво се огласило о кривичној пријави

02. 02. 2022. у 17:38

Тенис

7 38

САСТАЈУ СЕ АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ И НОВАК ЂОКОВИЋ: Председник и најбољи тенисер на Андрићевом венцу

02. 02. 2022. у 16:20

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације