ИНТЕРВЈУ - ЗОРАН ГАЈИЋ: Градићемо наш музеј спорта у Сурчину

ПУНЕ две године Зоран Гајић је на челу Министарства спорта Владе Србије.

Фото М. Вукадиновић

Аутентични човек са одбојкашког терена, једна од живих легенди овог трофејног српског спорта, брине о томе да се сваки Србин пробуди сутра поносан на оно шта су јуче, или прекјуче, урадили јунаци нације који су име и заставу ове земље прославили на све четири стране света.

Док се спремамо за интервју за "Новости", тумачимо сваки детаљ са велике слике, уље на платну, која краси кабинет министра Гајића. Тамо су, скоро па митски, представљени највећи јунаци српског спорта, сваки најважнији реквизит који нам и данас титра пред очима. Сваки кош, смеч, гол, кроше...

ЖЕЛИШ ДА ОДИГРАШ ТИКЕТ БЕСПЛАТНО?
ПРЕУЗМИ ОДМАХ БОНУС БЕЗ УСЛОВА

Недавно сте најављујући Европску недељу спорта у Србији изнели забрињавајуће податке о здрављу и физичкој (не) активности најмлађе популације. Шта држава намерава да уради?

- Тада сам, помало шаљиво, нагласио да смо ми у ствари одавно већ у Европској унији. Јер, делимо са њима заједнички проблем. Он се зове акинезија: прилично запостављена физичка активност, укоченост или неактивност одређеног или групе мишића. Да бисмо кренули напред и са поносом остали нација препознатљива по спорту, мораћемо да потенцирамо физичко васпитање код најмлађе популације све до завршетка раста особе.

ЖЕЛИШ ДА ОДИГРАШ ТИКЕТ БЕСПЛАТНО?
ПРЕУЗМИ ОДМАХ БОНУС БЕЗ УСЛОВА

Други сегмент у овој, својеврсној стратегији, јесте бављење врхунским спортом, самим тим и освајање медаља, а трећи је рекреативно бављење спортом.

Колико је, у ствари, школски спорт у Србији важан сегмент и колико држава, односно министарство, могу да ураде на том пољу?

- Када причам са многим људима о систему образовања у Србији, упорно понављам једну можда и битнију ствар, а то је васпитање. Школски спорт је изузетно важан сегмент у нашем друштву. Једноставно је, реч спорт у ствари значи - победа! Водећи рачуна о правилном образовању, ићи ћемо још брже напред уколико вратимо у реалност појам васпитања.

Фото М. Вукадиновић

Са каквим сте се изазовима, можда и проблемима, сусрели када сте постали министар спорта?

- Пре свега, у Министарство спорта сам дошао са великим искуством. Имао сам срећу да и тајминг буде добар. Искуство са спортског терена, па и руковођење Одбојкашким савезом Србије ми је изузетно значило. Осећам велику одговорност као министар спорта, јер уско сарађујем са чак 85 спортских савеза и пет важних система у оквиру физичке културе и васпитања оних најмлађих. Осим тога, академско искуство које сам стекао као предавач на четири факултета, а посебно оно које имам са клупе одбојкашког тренера су били веома драгоцени. Потпуно су ми познати проблеми српског спорта. Од инфраструктуре, преко контакта са људима, до финансирања. Детаљно сам упућен у процес побољшања спортске инфраструктуре, а са поносом тврдим да спортским савезима никада у историји није било боље што се тиче финансирања свих њихових потреба. Проблема имамо са клубовима, а 174 локалне самоуправе би требало да направе најквалитетнију стратегију развоја спорта у својим срединама. На локалу имамо озбиљне проблеме у финансирању спорта!

У јавности, па и са самог државног врха се све чешће чују примедбе да два највећа клуба само ваде паре "из државног ћупа". Каква је по вама судбина Партизана и Црвене звезде?

- Да ту одмах будемо јасни... Ради се само о четири клуба у овој држави. То су фудбалски и кошаркашки клубови Црвена звезда и Партизан. Њима иде највише новца! Сви остали, па чак и у њиховим спортским друштвима су у драматично тешкој ситуацији, осим часног изузетка џудо клуба Црвена звезда који на крилима ентузијаста има услове и резултате који су сјајни. Овај мој закључак је потпуно јасан, али врло неправедан према осталим клубовима. Гледам интересе српског спорта и занима ме апсолутно сваки клуб у овој држави. Увек наглашавам да је непоштено да се прича о малим или великим клубовима. За мене је велики клуб Студент у којем је растао Иван Миљковић. За мене је велики клуб у Билећи где је стасала Тијана Бошковић, Борац из Чачка који је изнедрио Драгана Кићановића и Жељка Обрадовића. То су за мене велики клубови. И треба нагласити да је у индивидуалним спортовима ситуација са финансирањем, логично, прилично лакша.

Фото М. Вукадиновић

Део каријере сте провели у Русији. Данас су спортисти из ове земље (и не само они) скрајнути под утицајем политике?

- То је чист политички ударац. Причамо о Русији, великој земљи у сваком погледу. Сви водећи научници из области спорта, још од доба СССР па до данас су своја знања пренели на Запад. Ово што се дешава са спортистима из Русије тумачим на врло симболичан, па и емотиван начин. Од давнина су ратови заустављани док се не одрже Олимпијске игре, а данас човечанство срља у пропаст због онога што се креира у нечијим главама. Лично сам жртва спортског ембарга. Као тренер Војводине сам био пун ентузијазма, нисам желео да изађем из дворане "Спенс". Због злочиначке агресије на моју земљу био сам приморан да одем и ван ње сам радио 24 године.

Да ли мислите да су неки наши спортисти на последњим Олимпијским играма у Паризу (боксери, џудисти и рвачи) били на неки начин "жртве" оваквог односа према руским спортистима?

- Гледао сам уживо боксерски меч Наталије Шардине. Покрадена је! И види се да је то некакав системски однос према људима рођеним у Русији. Упркос томе што имамо своје људе у разним светским спортским федерацијама.

Ви сте човек одбојке. Како коментаришете чињеницу да је мушка одбојка на великој прекретници у Србији? Да ли је то истина и да ли постоји разлог да се упали нека врста аларма?

- Проблем постоји и то већ дуго. Нажалост, ствар је једноставна код нас у Србији. Дечаци хоће да тренирају кошарку, а девојчице одбојку. То је већ дуго избор деце и родитеља.

Дакле, мало је дечака који хоће на одбојку. Генерација, Атанасијевића, Ковачевића и Јововића је, нажалост, можда и последња која је била сјајна и трофејна. Одбојкашки савез Србије покушава у 43 града акцијом "Мој први смеч" да анимира 4.000 дечака, основаца, да се упознају са лепотом овог спорта. Ипак, свестан сам да то није довољно.

Фото М. Вукадиновић

Да ли ће Србија урадити нешто више на плану организације или изградње спортских музеја?

- У оквиру предстојећег "Експа 2027" предложићу да се у том грандиозном пројекту и комплексу појави и Музеј српског спорта. Мислим да је добијање организације "Експа 2027" већи успех него да смо освојили златну медаљу у кошарци на последњим Олимпијским играма. Запамтите, ми смо једина земља на свету уз СССР која има олимпијске шампионе у фудбалу, кошарци, одбојци, ватерполу и рукомету... Плашим се само да ће нам бити мала цела она површина за "Експо" да покажемо чиме се све поносимо у историји нашег спорта.

Огромна би то грађевина била, јер је огромна историја нашег спорта. Корист би била и васпитна. Нека деца која пате од акинезије буду инспирисана трофејима наших спортиста.

Гледам из посебног угла и на обавезу служења војног рока. У тих 75 дана војне обуке је много битнији сегмент патриотског васпитања младих људи.

Који спорт приватно волите највише да погледате у ТВ преносима?

- Волим да гледам све наше репрезентације. Осим одбојке, волим кошарку и бокс, захваљујући мом драгом професору Зорану Ћирковићу, сви ми "дифовци" смо заволели бокс.

Како данас, два месеца после завршетка Олимпијских и месец дана по завршетку Параолимпијских игара у Паризу доживљавате наступ, као и број медаља?

- Неколико детаља је ту битно. Прво, премије за освојене медаље су посебна прича и ту захваљујем и председнику и Влади Србије. То је поштовање људи који се баве спортом, али још важније, позив младима да се њиме баве. У Паризу смо желели десет медаља, маштали о 13, били задовољни са седам или осам, испало је пет. Сви су се борили, било је и неправди. Специфичну тежину имају Новакова и медаља кошаркаша. Ватерполисти су нас изузетно обрадовали, као и Зорана и Дамир. А, Александра је направила резултат у који су месецима пре Париза она и њени из теквондо породице веровали, рекли да она сигурно осваја медаљу. То није лако, јер је најтеже освојити већ освојену медаљу.

Постоји ли данас још јаснија стратегија наших спортских савеза и спортиста према савезима и спортистима тзв. Косова?

- Српски спорт је у опасности ако не следи правила Међународног олимпијског комитета и светских спортских федерација. Нажалост, оног момента када су добили признање од поменутих институција, они су добили и легитимитет да се такмиче. Годинама смо спроводили инструкције како да се на разним борилиштима односимо према спортистима из те лажне државе. А, онда смо добили упозорење да ће све наше селекције бити суспендоване ако тако наставимо. Спорт је био прва линија у којој су желели да прикажу себе као такозвану државу.

Фото М. Вукадиновић

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације