РУКОМЕТАШИЦА ДРАГАНА ЦВИЈИЋ У ИНТЕРВЈУУ ЗА "НОВОСТИ": Када гледам национални тим, а нас нема, ни мене ни Андрее... то ме много погађа

ГУБИМО генерације младих рукометашица, губимо децу која воле овај прелепи спорт. Губимо их зато што у српском рукомету не раде прави људи.

Фото: М.В.

Овако, јасно и гласно, без длаке на језику, за "Новости", говори Драгана Цвијић, наша легендарна рукометашица. Борац од главе до пете и на терену и ван њега, бивша репрезентативка Србије признаје да јој глас увек задрхти када прича о играма и учешћу у националном тиму:

- Када бих имала прилику да радим у рукомету, радила бих само за једно, за рукомет! Заостајемо за репрезентацијама, клубовима. Тренинзи, игра, све је то остало у давним данима. Баш је то болна и тешка тема. А верујте ми, највише на свету бих волела да сада Србија осваја медаље у женском рукомету.

Због чега репрезентација Србије нема у својим редовима даму која је играла финале Лиге шампиона?

- "Сви смо ми завршили, као, зато што смо у годинама, треба нам одмор..." То је била прича за јавност. Једноставно, постојало је непоштовање људи из Савеза према нама, и према мени и према Андреи Лекић. Сви ми волимо да играмо за Србију... свима нам је жеља да обучемо дрес репрезентације, а онда, дођете и доживите непоштовање, не видите борбу и жељу да српски женски рукомет, нећу рећи и мушки зато што напредује, иде напред, онда то јасно говори о неким стварима. Има ту низ играчица које наступају у најјачим лигама Европе и увек смо биле добре за друге. Ето, Андреа и ја смо играле финале Лиге шампиона, није то мала ствар. Делује ми као да се пуштају играчице низ воду, да оду из репрезентације. За мене је то помало неодговорно. Не знам ко ће наредних година играти за репрезентацију. Наравно да треба да дођу млађе, али, ми у овом тренутку, уз дужно поштовање сваког ко је ту, немамо довољан квалитет да се супротставимо екипама које већ имају нове генерације. Никада ништа лоше нисмо радили за репрезентацију и увек смо покушавали да помогнемо Србији. Нама је увек био циљ да та деца, која нас гледају, једног дана крену на рукомет, да почну да се баве овим спортом и да буду бољи од нас.

Када сте заправо одлучили да кажете "крај" националном тиму?

- После интервјуа након квалификација за Олимпијске игре у Токију, када сам рекла да је Савез крив јер се није довољно борио да Србија добије домаћинство квалификационог турнира. То је била велика шанса, не само за нас, него и за многе генерације које су дошле касније. Тада је речено "ко буде давао такве интервјуе, неће бити део репрезентације", али су рекли и "да ће мени да опросте". Е, тада сам одлучила - не желим да будем део тога, ја нисам тамо због њих. Играчице у другим земљама иду у своје репрезентације, а ми вечито коментаришемо како смо могли да имамо добар тим. Било је како је било и - не планирам да се враћам.

Делује, ипак да постоје непрежаљене ствари?

- Када гледам национални тим, а нас нема, ни мене ни Андрее..., то ме много погађа и, бићу искрена, ремети. Играчи воле да се такмиче, а када се такмичиш за своју земљу, то је нешто најбоље. И Андреи и мени је било јако тешко. Ми имамо име, направили смо нешто у својим каријерама, а, опет, гледаш и не можеш да помогнеш. Жао ми је што српски, поново понављам - женски рукомет пропада. Ако се поредимо са Европом, не можемо да јој приђемо.

За тандем Лекић- Цвијић европски великани и одбране нису пронашли лек, гол је загарантован, која је тајна вашег успеха?

- То је сигурица... (смех). И нови тренер овде у нашем тиму, у Ференцварошу је то видео и форсира. Андреа и ја играмо жмурећи. Када на тренингу радимо заједно, на један гол, стално играмо два на два. Почеле смо и да се смејемо... знају саиграчице шта ћемо да одиграмо, али увек проналазимо пут до гола. Уиграно је то, знам тачно када жели да да пас, када жели блок, када јој је потребан простор. Нека остане тако и ове сезоне.

Играли сте за Будућност, ЦСКА, ЋСМ Букурешт..., сада сте у Ференцварошу. Када бисте упоредили навијаче, ко се издваја?

- Свуда је било добро. Када се присетим навијања за Будућност, прве две-три године откако сам дошла тамо, навијачи су били феноменални. Могу да их упоредим са овима на Фајнал фору. И Руси су били феноменални, а овде је невероватно - Мађари обожавају рукомет. На пријатељским утакмицама имамо пуну халу. Ипак, не могу да посебно издвојим неки клуб и навијаче.

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације