ПИНГПОНГ ЈЕ ЦЕО МОЈ ЖИВОТ: Александар Каракашевић признаје да је могао више, али да је довољно урадио

АЛЕКСАНДРУ Каракашевићу је чим је угледао свет, 9. децембра 1975. у Земуну, било записано да ће постати стонотенисер. Било је незамисливо да син легендарног Миливоја Каракашевића заволи неки други спорт. Леворуки шампион је одмалена показивао да је велики таленат и многи сматрају да није дао онолико колико је могао. А и овако је направио импресивну каријеру, довољно је рећи да је на европским првенствима освојио 13 медаља, да га Кинези нису волели са друге стране стола, да је играо на пет ОИ, да се од репрезентације опростио недавно у 47. години. И да је за оне, који не гледају семафор, био уметник игре.

FOTO: M. Vukadinović

- Када оцењујем своју каријеру више волим да кажем да сам могао више, а да сам урадио довољно - истиче, за "Новости", Александар Каракашевић.

На опаску да се, када се родио, знало да ће бити стонотенисер, каже:

- Не знам да ли је записано, али испада да је тако. Ја сам стварно заволео пингпонг од треће године, људи се сећају да сам копао и песак рекетом. Заволео сам најпре рекет, па стони тенис. Није било уопште питање да ли ја хоћу, Бог ме је погледао тако што ми је дао таленат.

И данас кажете да више волите рекет од стоног тениса...

- Јесте, обожавам рекет. Волео бих тиме да се бавим у будућности, да радим у некој стонотениској фирми, што се рекета тиче.

Знало се и да ће да чари стоног тениса да открива у земунској Младости. На први тренинг је отишао са шест и по година...

- Први тренер ми није био отац. Тата и ја смо почели заједно да радимо тек када сам постао сениорски репрезентативац. Помогао ми је само једно лето и то је било све до моје 15-16. године - сећа се популарни Сале.

Не крије да му је жао то што Миливоје није више утицао на његову каријеру:

- Волео бих да је много више утицао, поготово када сам почињао, био у млађим категоријама. Не што се тиче технике и осталог, већ тренинга и свега другог. Ја сам, малтене, самоук, све што сам научио, научио сам сам, јер сам у земунској Младости играо сампингпонг. Али нисам имао тренере, нисам стекао те радне навике које су ми фалиле током целе моје каријере. Али, самим тим што сам сам тренирао, много ствари сам научио које други играчи нису имали. Има ту неке предности, али су много мање него те радне навике.

Foto: N. Fifić

Признаје да није било лако када је Миливоје био селектор репрезентације, а он играч.

- По мени, то није добро. Мој син Иван је почео да тренира, ја се максимално трудим да што мање будем у сали... Тати нисам замерао то што ми није био тренер, јер није ни добро да отац вежба сина. Једино сам му замерао што ми није нашао тренера. Ако Ика жели, може, ја ћу се потрудити да му обезбедим што боље услове, да стекне те радне навике одмалена, то је најважније. А ово је остало до њега, то је ипак до играча. Мислим колико год да је таленат битан, важан је и тај вољни моменат, али најважније је да волиш спорт којим се бавиш. Мој син је почео да тренира пре годину дана, а сада када је пошао у школу редовно вежба у Младости, освојио је прву медаљу. Мали је деснорук, хоће да игра као деда пелходер, али му ја нисам дао. Не знам како бих га научио - истиче Каракашевић.

А колика је Александрова предност то што је одрастао у кући шампиона...

- Велика, поготова када сам био врло мали, са пет-шест година имао сам прилику да будем на припремама са шампионима, Шурбеком, Стипанчићем, Калинићем, касније са Лупулескуом, Приморцем... Све сам то испратио као мали, када сам загризао за стони тенис, јер је мени много значило то што сам могао да видим како се они понашају и шта раде. И на тренингу и између тренинга. То је привилегија коју друга деца нису имала. То ми је много помогло. Опет, с друге стране, живео сам са селектором. Наиме, моји другари, када се заврше припреме, оду кући и не морају 24 сата да слушају шта не ваља. А ја сам се тога наслушао до 2000., док је тата водио репрезентацију, баш много - искрено прича Каракашевић.

Својевремено је био трећи јуниор света, сматрало се да једини може да надмудри кинеске играче...

- Имао сам игру за Кинезе. Током каријере сам се наиграо са њима и мислим да имам позитиван биланс у дуелима са њима. Губио сам и добијао их, био сам им незгодан. И нису волели да играју са мном

Свестан је Каракашевић да су санкције, од 1991. до 1995, много утицале на његову каријеру:

- Нама је све недостајало. Кроз шта сам све прошао у животу и како смо од 1991. до 1995. и током 1996. путовали и како су нас гледали, и шта смо били, ја сам пресрећан због своје каријере. Ми смо много направили под тим санкцијама. Четири најважније године у каријери нисам играо екипно ниједан меч. Ми дођемо на европско и светско првенство и играмо само у појединачној конкуренцији, а они сви пре нас одиграју екипно. Осете салу, наиграју се, наместе себе, а ми тек почињемо. Па онда, опет санкције, и 1999. када су нас бомбардовали.

Подсећа Александар да су деведесетих година прошлог века нон-стоп путовали преко Мађарске...

- Могу да потпишем да би сада 90 посто деце напустило спорт. А код нас није долазило у питање да ли ћемо путовати. Сада питају играче да ли хоће да играју на турниру или неће, а то је у моје време било незамисливо, већ само кажу - путујете. У сваком случају, санцкије су највише утицале на Грујића и мене, док је Белчевић због њих малтене оставио стони тенис. Сећам се да је отпао за сениорско ЕП, па је отишао у војску, тако да је на крају почео да игра рекреативно - објашњава Каракашевић.

Foto: FOTO: M. Vukadinović

POGLEDAJ GALERIJU

На жели да коментарише опаску својих пријатеља да је стонотениски Моцарт, али признаје да много више волео да игра него да тренира.

- За мене су знали да кажу да сам лењ, јер су сматрали да на припремама не урадим све што је зацртано, по плану и програму. А гарантујем да сам играо више од свих пингпонг на припремама. Ја сам увек остајао по страни, играо додатне две-три партије, много сам волео на тренингу да играм мечеве, то ми је пријало. Да не причам када сам био мали, био сам у клубу по цео дан, тренирао до поноћи, поједем пола сендвича и чекам рекреативце да играм. Играо сам по цео дан, али мој проблем је био што то нисам радио плански - наглашава Каракашевић.

У богатој каријери бранио је боје многих клубова. У Србији је носио дрес Младости, Партизана, Унирее из Уздина, Вождовца, Црвене звезде, Радничког из Беочина, нишког Железничара. Играо је у Шпанији, Немачкој...

- До 25. године мењао сам клубове по Србији. Стони тенис је специфичан, играш самостално. У Партизану и Униреи играо сам са Лупулеском, у Вождовцу са Марковићем, Веселиновићем, који ми је венчани кум. Ми смо пре свега другари, када играш у Србији свеједно је како се зове клуб. Када сам отишао у Немачку, прва година у Оксенхаузеру била ми је паклена. Дошао сам због тренера Амишића, који је отишао два дана пошто сам потписао уговор. Дочекао ме је Златко Новаковић, с којим нисам могао да нађем заједнички језик. Био је чудан однос и доста ми је одмогао. После сам 13 година играо у Плудерхаузену и мислим да бих дан-данас имао уговор са њима да ми није пукла тетива 2014. А испостовило се када је мени пукла тетива, да су они следеће године испали из Бундеслиге и више се нису вратили.

Каракашевић је већ пет година председник Савеза и играч.

- То не може никако да се усклади. Али постао сам председник, јер нисам хтео да дозволим да буде небитно ко игра за репрезентацију. То ми је много сметало, ја сам се малтене више борио за Петеа и Јевтовића него за себе. По мени, за репрезентацију треба да играју најбољи. Нису били толико лоши да би били избачени из репрезентације већ са 30 година. И сматрао сам да су они најбоља двојица после мене, што је било и тачно. Та иста екипа је отишла на ОИ. Нисам ја био, био је Левајац, али су били њих двојица, тако да мислим да сам био у праву... У ствари, ја сам требао да будем спортски директор, али су сматрали да је због мог имена најбоље да будем в.д. председника. Мислим да играчи последих пет година нису имали боље услове, бар од када ја знам за стони тенис - каже Александар.

А каква је будућност српског стоног тениса?

- Не знам. Имамо Левајца који је добио да партије против Енглеске и једну против Француске. Имамо две-три девојчице, које су слободне. Можда је решење да и ми доведемо Кинескињу, као што има 90 посто Ервопе и да ми побеђујемо. У српском спорту имамо странце које освајају медаље за нас и онда савези добијају много веће финансије него ми. А ми, са домаћим играчима и - ништа. Опет, с друге стране, били смо међу три мушке екипе које су учествовале на ОИ у Токију, уз баскет три на три и ватерполо. 

Foto: FOTO: N. Skenderija

POGLEDAJ GALERIJU

БАЛКОН - НЕИСПУЊЕНА ЖЕЉА

ПРЕ 12 година, на ЕП 2011. Каракашевић је освојио три медаље, сребро и две бронзе. И није се нашао на балкону Старог двора.

- Сигурно да ми је балкон неиспуњена жеља. Разумем да је балкон резревисан за велике победе, шампионе. Али, тада су изашли на балкон разноразни, који су освојили мање медаља него ја. У том тренутку сам се вратио са три медаље и све то доживео као неправду - каже Каракашевић.

ВИШЕ НЕ МОГУ, ДОСТА ЈЕ БИЛО

ПРЕ две године имао је интервенцију на срцу, морао је да угради стент.

- Није страшно, наставио сам да играм стони тенис, јер мораш после те интервенције да ходаш или трчиш. Међутим, сада ни то не могу, јер ме леђа толико боле да не могу да пијем више таблете против болова. Доста је било, морам да одиграм још два месеца у нишком Железничару.

БИО НА САМО ПЕТ ОИ

КАРАКАШЕВИЋ је играо на пет ОИ - Атланта 1996, Атина 2004, Пекинг 2008, Лондон 2012. и Рио 2016. Због болести пропустио је Токио 2021, а од Сиднеја 2000. делио га је један поен.

- Криво ми је што нисам био на седам, могао сам да будем српски рекордер. На европским и светским квалификацијама један поен ме је делио од Сиднеја, могао сам да играм дубл са Бобом Грујићем, а за Токио сам отпао 20 дана раније због здравствених проблема. А планирао сам да се тада опростим. Само, људи не могу да схвате да је одлазак на ОИ велики успех.

ФАМИЛИЈА ДОНЕЛА 29 МЕДАЉА

- ТАТА и ја донели смо 29 медаља са највећих такмичења. Ако се потрефи да мој син за четири или пет година постане кадетски репрезентативац, онда можемо да кажемо да од 1968. године са малим паузама Каракашевићи играју за репрезентацију - нада се Каракашевић.

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације