СВИ СУ ИЗБАЧЕНИ, ЈЕДИНО РУСКИ ХРТОВИ ЈОШ ТРЧЕ Запад опет спроводи културу поништавања уперену против читавог народа и спортиста једне државе

Сања ЖАРКОВИЋ

10. 03. 2022. у 16:33

КАЖУ да је најмрачније пред свитање, а нијанса црног никад није била јача, чак ни када су "мали Руси на Балкану" пролазили кроз слично кроз шта сад пролази Русија.

СВИ СУ ИЗБАЧЕНИ, ЈЕДИНО РУСКИ ХРТОВИ ЈОШ ТРЧЕ Запад опет спроводи културу поништавања уперену против читавог народа и спортиста једне државе

У времену између писања и објављивања овог текста није немогуће замислити да међународне спортске организације донесу одлуку да се Русији ретроактивно одузму све медаље икада освојене на такмичењима. То се у потпуности уклапа у културу поништавања која ја сада уперена против читаве једне државе и народа и Орвелову "рупу за сећање", у којој се уништава све што се оцени као неподобно.

Лов на вештице употребљава се као метафора за прогањање појединаца и друштвених група, обележено масовном хистеријом, атмосфером страха, неким окидачем и потрагом за жртвеним јарцем. Неке од главних одлика тоталитаризма су то да се тобожњим узвишеним циљевима одобравају сва могућа средства, те креирање јавног мњења путем једностране пропаганде, уместо расправе.

Тешко је све ове елементе не запазити у тренутном лову на Русе, које у ресторанима одбијају да услуже, децу им малтретирају у вртићима и школама, отпуштају се са послова ако не осуде Русију, чак ни руске мачке не могу да учествују на међународним изложбама. Moжда је најбољи метафорички израз масовној хистерији pray for Ukraine са једне и таласа русофобије са друге стране, нехотице дао један фармер из Корнвола, када је леђа својих оваца офарбао у боје украјинске заставе.

Спорт је, сада нескривено, наставак политике другим средствима. Међународне спортске организације то су само у имену, оно "спортски" служи да се симболички и маркетиншки потенцијал спорта искористи у сврху одржавања једног хегемонистичког поретка који је од завршетка Хладног рата униполарни, а сада се свим силама бори да не постане мултиполарни. У њему владају дупли стандарди и уважавају се интереси само једне стране, друге добијају санкције ако се не повинују и остају ван поретка.

Руски и белоруски спортисти су без икакве кривице избачени из скоро свих могућих такмичења, дискриминисани по основу националности. Санкт Петербург је остао без организације финала Лиге шампиона, Сочи без Велике награде Русије у Формули 1.

Руски тимови и репрезентације у скоро свим спортовима не могу да се такмиче.

УЕФА је раскинула спонзорски уговор са "Гаспромом", својим највећим спонзором. Без тренера, који су раскинули уговоре, остали су фудбалски тимови Локомотива из Москве и Краснодар.

Удружење професионалних фудбалера је упутило захтев да сви странци у руском фудбалу могу да раскину своје уговоре без икаквих санкција. Тим Формуле 1 "Хас" раскинуо је уговор са својим руским возачем Никитом Мазепином.

Недавно су почеле Зимске параолимпијске игре, али без руских спортиста. Набрајати се може до унедоглед. Тренутно изгледа да су од санкција бржи били једино барзоји, руски хртови који се користе и у тркама паса. Нема других, јер нема бржих. Исти случај као и са гасом. Има га, али не може се без руског. Нема санкција, гас тече, барзоји јуре.

Над спортом се, пошто је у модерно време постао неодвојив од нације-државе као извор националног поноса, одувек надвијала сенка политике. Тога није поштеђен ни олимпизам, чији принцип строго забрањују мешање спорта са политиком. Ипак, тог мешања је одувек било, али таквог да је обојено дуплим стандардима, кад год иду наруку западноцентричном поретку.

ХИТЛЕРОВА ОЛИМПИЈАДА 1936. БЕРЛИНУ - ЈУГОСЛАВИЈА НИЈЕ САЛУТИРАЛА

Олимпијске игре у Берлину 1936. године сматрају се најконтроверзнијим у историји, пошто је нескривено расистички режим био у оштром контрасту са олимпијским принципима једнакости и универзалности.

Хитлеру су Игре послужиле као пропаганда немачке способности за организацију и атлетицизма, али и Потемкиново село, јер су пред и у току такмичења уклоњени антијеврејски постери, а ни новине више нису биле пуне антисемитских наслова. У стварности су Јевреји били искључени из свих спортских организација, али за потребе пропаганде, Немачку је на берлинским Играма у мачевању представљала Јеврејка Хелена Мајер, која је освојила сребро и на подијуму салутирала нацистичким поздравом. Јеврејин Волфганг Фурстнер био је на челу Олимпијског села, али се убио два дана по завршетку Игара, када је избачен из војске због свог порекла.

Месецима се говорило о бојкоту који је требало да предводе САД, Велика Британија, Француска и Канада, али од тога на крају није било ништа. СССР није учествовао на Играма већ деценијама уназад, зато што их је сматрао капиталистичким и противним духу социјализма.

На церемонији отварања, велики број делегација је ступао са руком испруженом и подигнутом увис, а после је било немогуће утврдити које су салутирале по нацистички, а које идентичним олимпијским поздравом. Примера ради, Французи су тврдили да они јесу подигли руку увис, али да је то био олимпијски, а не нацистички поздрав.

Оно што је сигурно јесте да југословенска делегација није салутирала на било који начин, а најзаслужнијим се сматра атлетичар Иван Стеван Ивановић, који је агитовао и међу спортистима осталих земаља да не поздраве Хитлера.

Aфроамериканац Џеси Овенс био је несумњива звезда Игара, са освојене четири златне медаље и оборена три рекорда. Говорило се да је тиме срушио Хитлеров мит о аријевској супериорности. Ударац за нацистички режим представљала је и победа мађарске Јеврејке Ибоље Чак у скоку увис. Ипак, на Игре се може гледати као на победу за нацисте, пошто је Немачка освојила највише медаља, а све делегације су биле одушевљене организацијом такмичења, за које је по први пут у историји постојао и телевизијски пренос.

ЕНГЛЕСКИ НАЦИСТИЧКИ ПОЗДРАВ ХИМЛЕРУ, ГЕРИНГУ И ХЕСУ

Година је 1938, месец мај, немачки канцелар Адолф Хитлер је два месеца раније извршио аншлус Аустрије, кршећи тиме Версајски мировни споразум којим је завршен Први светски рат. Пет и шест месеци после тога започеће окупацију Чехословачке анексијом Судета, односно извршити масовни погром Јевреја у Кристалној ноћи. За претходних пет година од свог избора за канцелара, увео је једнопартијску диктатуру, промовисао доктрину расне супериорности аријеваца, концентрационе логоре пунио оним политичким противницима које није већ побио.

У таквом политичком контексту, свесни да спорт нацистичком режиму служи као потврда супериорности немачке расе, енглески фудбалери у Берлину играју пријатељску утакмицу против Немачке, која због аншлуса по први пут рачуна и на аустријске репрезентативце.

Став већине западних влада, па и енглеске, био је да пред Хитлеровим непочинствима над другима треба затворити очи и што више савити кичму, надајући се да по њој неће ударити.
Фудбалски савез Енглеске (ФА) тако je у договору са Министарством спољних послова донео одлуку да фудбалери током интонирања немачке химне салутирају нацистичким поздравом.

О томе их је неколико сати пред почетак утакмице известио Стенли Роус, секретар ФА. Тако је пред више од 100.000 навијача, на стадиону искићеном заставама са кукастим крстовима, са Герингом, Гебелсом и Хесом у ложи, настала фотографија на којој енглески фудбалери мирно стоје са рукама испруженим у нацистички поздрав. Да све буде ироничније, Хитлер је био одсутан, пошто је припремао окупацију Чехословачке.

Немци су изгубили резултатом 3:6, али су се због геста Енглеза осећали као победници, па су немачке новине на насловним странама пренеле управо ту сцену са почетка меча. Енглеска јавност се пре свега бавила победом, а нацистички поздрав је мало коме засметао. Угледни "Тајмс" је фудбалерима чак и честитао што су салутирањем исказали поштовање према домаћину.

Медведев уклонио руску заставу са "Инстаграма"

СПОРТСКУ јавност у Русији је узнемирила и вест да је тенисер Данил Медведев, тренутни светски број један, са свог инстаграм-профила уклонио руску заставу. У први мах је изгледало да се тиме Медведев самоиницијативно оградио од домовине, што је било прилично изненађење, с обзиром на то да је у интервјуу после овогодишњег аустралијског финала показао да је и те како свестан да дели судбину своје земље, као невољени уљез на турнирима у државама западног света.

Том приликом је рекао и да ће, ако се пре Ролан Гароса и Вимблдона у Москви организује турнир на тврдој подлози, радије на њему учествовати, па и по цену пропуштања ова два гренд слема. Касније је у јавност изашла информација да је руском тенисеру АТП запретила забраном такмичења на туру ако са профила не уклони руску заставу.

У сваком случају, упркос притисцима који су несумњиво постојали, чињеница је да је Рус, који је иначе увек неговао бунтовничко-провокативни имиџ, на крају сам донео одлуку да се одрекне земље коју представља, зарад каријере.

СССР НИЈЕ ХТЕО НА СТАДИОН-ЛОГОР

Чим су руске трупе ушле на територију Украјине, огласио се Фудбалски савез Пољске изјавом да неће да играју своју утакмицу баража за пласман на СП у Катару против репрезентације Русије, без обзира на место одигравања меча.

На исти начин су се изјаснили и савези Чешке и Шведске, потенцијалних руских противника у завршној рунди баража. ФИФА је на то одлучила да фудбалере Русије искључи из квалификација.

Година је 1973, демократски изабрани и марксистички оријентисани председник Чилеа Салвадор Аљенде свргнут је и убијен у крвавом пучу војне хунте Аугуста Пиночеа.

Фудбалске репрезентације СССР-а и Чилеа требало је да играју плеј-оф двомеч за пласман на СП 1974.

Прва утакмица одиграна је у Москви и завршена резултатом 0:0. Други меч је био проблематичнији, пошто је место сусрета у Сантјагу, на стадиону који Пиноче у то време користи као концентрациони логор и мучилиште за своје политичке противнике, а који је за потребе утакмице требало да се привремено врати у спортско стање.

Потпуно разумљиво, Совјети су тражили да се утакмица измести на неки неутрални терен, из безбедносних и моралних разлога. ФИФА је решила да се меч ипак одигра - без репрезентације СССР-а, која је одбила да дође у Сантјаго под таквим условима.

Пред око 15.000 гледалаца, домаћин је повео лопту са средине терена и погодио празан гол, судија је свирао крај после само тридесетак секунди, а Чиле се пласирао на Светско првенство.

ОИ Москва 1980. - Политички бојкот САД

Иако су "либерални принципи" земаља Западног блокабранили мешање политике у спорт и тражили минимум државне интервенције, амерички председник Џими Картер био је први који је Олимпијске игре искористио као моћно геополитичко оружје у Хладном рату.

Пошто су Совјети 1979. године упали у Авганистан по позиву владе у Кабулу, Картер се одлучио за спортски бојкот ЛОИ у Москви 1980, као најдоступнији и најједноставнији, а симболички значајан вид бојкота.

Амерички председник је Олимпијски комитет САД, као приватну организацију, могао само да позове да бојкотује Игре у Москви, али је јасно ставио до знања да ће урадити све што је у његовој моћи да се Американци тамо не нађу. Између осталог, запретио је да ће олимпијски спортови остати без финансирања од стране федералне владе, а да ће приходи Олимпијског комитета бити опорезовани. После тога, иако му Олимпијска повеља није дозвољавала да било којем аматерском спортисти забрани учешће на Играма, комитет је донео одлуку да своје спортисте не шаље у Москву.

Амерички спортисти били су већински против тога да буду искоришћени као пиони у геополитичкој игри и да њихов силан спортски труд оде низ воду. Група од њих двадесет и пет, предвођених веслачицом Анитом де Франц, тужила је Олимпијски комитет САД пред судом, али без успеха.

Картер се потом дао у агитовање међу савезницама да се придруже бојкоту. Аустралијска влада је својим спортистима платила по 6.000 долара да не учествују на Играма, али је велики пораз за Американце представљало одбијање Велике Британије да бојкотује.

Мохамед Али је послан у Африку да лобира, а вратио се преобраћен, пошто су га афрички лидери оптужили да је марионета Беле куће.

На крају је 65 земаља изостало са ЛОИ у Москви, али се за велики број њих разлози изостанка не везују за бојкот. Совјетски спортисти су освојили 195 медаља, што је још увек рекорд.

ОИ Лос Анђелес 1984. - Совјетима забранили улазак

Чињеница да СССР и још тринаест земаља Источног блока нису учествовали на ЛОИ у Лос Анђелесу 1984. године, обично се тумачи као освета због бојкота ЛОИ у Москви четири године раније.

Ипак, у неколико последњих месеци пред почетак Игара, наелектрисана атмосфера заиста јесте личила на антисовјетску хистерију, каквом су је описали Совјети када су објашњавали разлоге свог изостанка.

Најпре је законодавна скупштина Калифорније једногласно усвојила резолуцију да се совјетским спортистима забрани улазак у САД и учешће на ЛОИ, у одговор на совјетско обарање корејског путничког авиона. Потом је Стејт департмент одбио да изда визу совјетском олимпијском аташеу Олегу Јермишкину, тврдећи да се ради о шпијуну КГБ.

Истовремено, председник Реган није пристао да осуди активности више од 100 радикалних група које су за свој главни циљ поставиле то да спрече долазак совјетских спортиста.

После свега, архиве које су отворене по завршетку Хладног рата показале су да су Совјети потрошили огромне ресурсе на припрему својих спортиста за Лос Анђелес, што све указује да се није радило о планираном бојкоту.

Пркос Дзјубе и Куљака

У ПОСЛЕДЊЕ време учестали су позиви руским спортистима да осуде интервенцију у Украјини, по принципу "ако нисте с нама, против нас сте". Одговори су најчешће оне који би се очекивали од типичног спортисте, са позивима на мир и осудом рата.

У мору генеричких изјава, издваја се обраћање фудбалера Артјома Дзјубе, кога су украјинске колеге на прилично агресиван начин позвале да се огласи:

"Против сам рата, рат је страшан. Такође сам против мржње која је сваким даном све већа. Такође сам против дискриминације која се заснива на националности. Не стидим се што сам Рус, поносан сам што сам Рус. Не разумем зашто спортисти сада пате. Против дуплих аршина сам. Зашто један може све, а друге ћемо да обесимо. Зашто сви причају о спорту ван политике, али првом приликом када се ради о Русији, овај принцип се скроз заборавља?

До 7. марта, Светски куп у гимнастици који се одржава у Дохи био је једино такмичење на коме су могли да наступе руски и белоруски спортисти. Велику пажњу привукао је руски гимнастичар Иван Куљак, који је освојио треће место и на подијум се попео у дресу са извезеним словом Z, какво се може видети на руским тенковима у Украјини.

Избацивање Југославије са ЕП у фудбалу 1992.

Да су санкције, медијска демонизација и бомбардовања Срба као "малих Руса на Балкану" током деведесетих били само пробни полигон за Русе као главну мету, био је свестан и Борис Јељцин, који је поводом НАТО бомбардовања положаја Војске Републике Српске 1995. године рекао: "Ово би се исто десило и нама када би НАТО дошао надомак руских граница".

Иако су једини били за њен опстанак, Срби су од стране међународне заједнице означени као искључиво кривци у распаду Југославије. Због тога је Савет безбедности УН 1992. усвојио резолуцију 757, којом се против СР Југославије уводи читав пакет санкција, укључујући и спортске, пошто су државе чланице обавезане да југословенским спортистима и тимовима забране учешће у спортским надметањима на својој територији.

Ако изузмемо олимпијске санкције спортистима Јужноафричке Републике због апартхејда у тој земљи, био је то до најсвежијег случаја са Русијом и једини пут да су против једне земље искоришћене спортске санкције тог обима. Циљ је био да се потпуно уништи морал народа ударом на спорт као извор националног поноса, а да се земља сасвим изопшти из међународног поретка. Иако циљ деморализације није остварен за три године трајања санкција, велика штета је нанесена сјајним спортистима од којих су неки пропустили такмичења за која су се спремали читав олимпијски циклус, а други за то време прошли свој зенит.

Посебно је у болном сећању остало враћање фудбалске репрезентације са ЕП у Шведској, нарочито зато што су Данци, наша замена коју смо оставили иза себе у квалификационој групи, то првенство и освојили, додајући со на рану.

Окрњена репрезентација Југославије кренула је у Шведску пре свих осталих, у нади да их неће вратити ако се већ нађу тамо, а по речима селектора Ивана Чабриновића, тренинг камп који нису смели да напуштају био је ограђен жичаном оградом. Фудбалери су, по одлуци УЕФА, Шведску ипак морали да напусте, а пошто су санкцијама били погођени и југословенски ваздухоплови, пилоту ЈАТ Стевану Попову дата су 24 часа да репрезентацију врати у Београд. Проблем је настао када је авиону понестало горива, а контрола лета није дозвољавала да се наточи ново. Тек када је Попов рекао да ће авион ипак полетети и спустити се на ауто-пут у Пољској, довезена је цистерна, а путници су скупљали новац за гориво.

Иста судбина је задесила и кошаркашку репрезентацију, која је предвођена Ђорђевићем, Дивцем, Паспаљем, Даниловићем, Савићем... могла да буде озбиљан такмац америчком дрим-тиму на ЛОИ у Барселони 1992. Међу фаворитима су били и ватерполисти, као и мушка и женска рукометна репрезентација. На Играма су наступили само појединачни спортисти, и то као независни такмичари, под олимпијском заставом и са неутралним обележјима. Освојене су три медаље, све три у стрељаштву.

ОПЕРАЦИЈА "ИРАЧКА СЛОБОДА"

Од завршетка Другог светског рата, САД су преко тридесет пута извршиле агресију на друге земље. Нису им никад наметнуте санкције међународне заједнице, ретко кад и обична осуда на речима, а ниједан амерички спортиста због тога није пропустио неко такмичење, нити су га терали да се ограђује и каже да се стиди што је Американац!

Као пример можемо да искористимо инвазију на Ирак 2003. године, од стране коалиције на челу са САД. Радило се о агресији, противно међународном праву, под изговором проналажења наводног ирачког оружја за масовно уништење, које ниједна комисија УН није лоцирала, а после рата се и показало да је било фантомско.

Истини за вољу, широм света је преко 36 милиона људи протестовало због рата у Ираку, а у Риму је само у једном дану демонстрирало њих три милиона. Ипак, што приличи Јупитеру не приличи волу, па се показало да је немогуће казнити и ограничити хегемона који кроји правила поретка. Биланс цивилних ирачких жртава на крају је прешао бројку од 150.000, а Ирак се ни до дан данас није опоравио, нити је способан за самосталан живот.

Бројни случајеви америчких инвазија у земљама Блиског истока на видело су осим дуплих стандарда, избацили и култур-расизам према земљама које не припадају европском или америчком цивилизацијском кругу. Тако се последњих дана може чути да је рат у Украјини трагедија зато што се дешава у срцу цивилизоване Европе, што имплицира да ратови у Ираку, Сирији, Либији.... нису трагедије, јер се дешавају у нецивилизованим Азији и Африци.

Катар и Саудијска Арабија заштићени

КАДА је ФИФА 2010. године објавила да је Катар добио домаћинство СП у фудбалу, то је изазвало велику неверицу. Радило се о земљи без фудбалске традиције, без потребне инфраструктуре која се морала градити из почетка, са тешким оптужбама за кршење људских права и држање у ропству радника миграната који су радили на изградњи стадиона. Убрзо су се појавили и докази да је читав низ ФИФА званичника био подмићен да Катару додели организацију СП.

Поврх тога, Катар је 2015. године у коалицији на челу са Саудијском Арабијом извршио инвазију на Јемен, изазивајући оно што се означава као "највећа хуманитарна криза у историји", која и даље траје. Наравно, Катару због тога нико није одузео домаћинство, а хуманитарна катастрофа у Јемену невидљива је за већину света.

Саудијска Арабија, највећи савезник САД на Блиском истоку, већ се деценијама у извештајима невладиних организација означава као најгора од најгорих по питању људских права. Осим тога, њен престолонаследник Мухамед бин Салман на Западу је од многих означен као наредбодавац убиства новинара Џамала Кашогија у саудијском конзулату у Истанбулу. Све то га није спречило да недавно преузме фудбалски клуб Њукасл. Са друге стране, Роман Абрамович је због руске интервенције у Украјини морао да прода ФК Челси, после 19 година и 19 трофеја.

Холивудски случај "Руски државни допинг"

Случај "руски државни допинг" личио би на шпанску серију када не би имао све елементе холивудског блокбастера, шпијунског трилера са лошим момцима Русима као зачином.

Григориј Родченков годинама је био на челу Московске антидопинг лабораторије, а проблеми су настали још 2011, када су руске власти почеле да истражују њега и његову сестру, због сумње да спортистима дају допинг.

У жижу јавности доспео је 2016, када је пребегао у САД и тамо у интервјуима "Њујорк тајмсу" и медијској мрежи Си-Би-Ес изнео тврдње о наводном допингу уз подршку државе и руских безбедносних служби, који је систематски спровођен пред ЗОИ у Сочију. Сведочио је да су најбољим руским спортистима давани коктели забрањених супстанци, а узорци крви и урина лажирани. Случај је привукао велику пажњу, нарочито у светлу украјинске кризе и осуда Русије због анексије Крима. Родченков је ушао у програм заштите сведока Еф-Би-Аја, пластичним операцијама му је промењен лични опис, а о читавом случају руског државног допинга снимљен је и документарни филм "Икар", који је освојио Оскар.

У циљу провере Родченкових тврдњи, Светска антидопинг агенција је формирала независну Мекларенову комисију, која је наводе потврдила. Ипак, питање је у којој мери комисије под окриљем Светске антидопинг агенције уопште могу да буду независне, с обзиром на то да 50% њених прихода долази од влада држава, а САД су највећи појединачни финансијер.

Осим тога, Родченков је 43 руских спортиста означио као оне који су били у систему државног допинга из ЗОИ у Сочију, а на темељу тих његових сведочења их је казнио Међународни олимпијски комитет и поништио њихове резултате са тог такмичења. Већина се жалила Спортском арбитражном суду у Лозани, а чак 30 спортиста је било успешно и одлуке су преиначене по жалбама због недостатка доказа.

Руси су прихватили да је проблем допинга постојао, али не и да је био системски, под окриљем државе. Указивали су на лицемерје да се случајеви допинга западних спортиста третирају као грех појединца, а руски као организовани подухват на државном нивоу.

Нико није говорио о могућој умешаности државе када су један за другим падали амерички бициклисти Ленс Армстронг, Флојд Лендис и Тајлер Хамилтон, или атлетичари Џастин Гетлин, Тајсон Геј, Мерион Џоунс. Није било таквих реакција ни када је доказано да је Орегон пројекат, основан са циљем да Американци достигну резултате афричких дугопругаша, спроводио систем допинговања атлетичара.

Колико је читав случај искоришћен у сврхе демонизовања руских спортиста и наметања колективне кривице, видело се и на ЛОИ у Токију и минулим ЗОИ у Пекингу. На оба такмичења су Руси наступали као тим Руског олимпијског комитета, под неутралним обележјима. Када је руски пливач Евгениј Рилов у Токију освојио златну медаљу, другопласирани и трећепласирани Американац и Британац су рекли да је "тешко такмичити се против спортисте који вероватно није чист". Слично је изјавила и америчка веслачица Меган Калмо, када су њене руске колегинице освојиле сребро у паровима. Ово иако су Руси прошли све допинг контроле, једнако као и други спортисти.

На ЗОИ у Пекингу, петнаестогодишња руска уметничка клизачица Камила Валијева је прво одушевила свет у екипном такмичењу, да би неколико дана пред њен индивидуални наступ било обелодањено да је у децембру, на допинг тесту на руском државном првенству, била позитивна на забрањену супстанцу. Не само што је тајминг објављивања био крајње неуобичајен, већ се и са мало обзира поступало према девојчици која се због година сматра заштићеном особом, а овај изолован случај је пре окончања пред судом од многих искоришћен да се каже како је Русија тиме доказала да за њу нема места у олимпијском покрету.